Atomska princeza iz Šapca

Udruženje "Azbuka" iz Pariza dodelilo nagradu dr Jasmini Vujić, profesoru nuklearne fizike sa univerziteta Berkli
Atomska princeza iz Šapca
Piše: Piše: R. S.

       U petak, 22. oktobra, u Vukovoj zadužbini u Beogradu, udruženje „Azbuka" iz Pariza, koje predvodi stalni dopisnik „Svedoka" iz Francuske, profesor književnosti Jovanka đorđević, dodelilo je nagradu prof. dr Jasmini Vujić, dekanu univerziteta Berkli u Kaliforniji.
       - Biografija profesora Jasmine Vujić objektivno rečeno vredi bar tri života. Sasvim je bilo prirodno da prepoznamo značaj velikog rada, talenta i zasluga profesora Jasmine Vujić sa kalifornijskog Univerziteta Berkli. Kada pogledamo životni i profesionalni put naše Jasmine, njeni brilijantni uspesi, poštovanje i priznanje koje ima u tom dalekom svetu nama su bliski, i ma kako ovo zvučalo već viđeno, ponosni smo na ovu plemenitu Srpkinju, „atomsku princezu", kako je zovu naši ugledni Srbi u Americi, kazala je profesor Jovanka đorđević, predsenik Udruženja „Azbuka" koja je i dodelila nagradu Jasmini Vujić.
       - Veoma sam zahvalna na ovoj nagradi. Moj roditelji su prosvetni radnici. Kada je došlo vreme za studije, moja mama je htela da idem na medicinu, a ja sam htela na matematiku. Međutim, ona je tada rekla da ni kuče neće više dati u prosvetu, zato me je odgovarala od matematike. Ipak, upisala sam ETF, a potom sam imala sreće da odem na Berkli i da doktoriram. Pošto nisam znala jezik, čak ni pisanje, onda sam engleski pisala po Vuku, ćirilicom, tako da je ona uz mene od prvih dana tamo i zato mi ova nagrada veoma znači, rekla je Jasmina Vujić.
       Ceremoniji dodele nagrade „Azbuka" prisustvovala je i Milanka Karić, predsednk „Karić fondacije", koja je ukazala na značaj podržavanja srpskih naučnika koji promovišu naš jezik i kulturu.
       Govoreći o značaju nagrade „Azbuka", Milanka Karić je istakla da je očuvanje ćiriličnog pisma naša dužnost i naš ponos.
       - Ćirilično slovo je krvna grupa po kojoj se određuje naše očinstvo. Ne smemo dozvoliti da ćirilično pismo postane suvenir. Ljudi poput Jasmine Vujić i Jovanke đorđević čine nas ponosnim što smemo da stanemo pred svoje potomke. Misija svakog od nas mora biti da sačuvamo naše pismo.
       Državni sekretar u ministarstvu dijaspore, Predrag Tojić, podsetivši prisutne na velika imena koja su uzdigla Srbiju i njen ugled, kazao je da je dr Jasmina Vujić „najveća Šapčanka rođena u 20. veku", uvela Srbiju i Srbe u svet poznatih i priznatih i da joj na tome treba biti zahvalan.
       Dodeli nagrade „Azbuka" prisustvovao je veliki broj prijatelja i poštovalaca rada profesora Jasmine Vujić, a u umetničkom delu programa učestvovale su istaknute srspke umetnice Madam Piano, violinistkinja Tatjana Olujić i Milica Bakić.
       Pored čestitki i zahvalnica, skup ipak nije mogao da prođe bez kritika koje su prisutni, pa i sama Jasmina Vujić, uputili državnom rukovodstvu, prvenstveno Ministarstvu prosvete i nauke, zato što ne slušaju dovoljno vapaje i poruke koje šalje naš učeni svet iz inostranstva i što se gnušaju na svaku kritiku.
       - Nama se, nažalost, uništavaju nauka i prosveta. Bolonjska konvencija je uništila ono dobro što smo imali u obrazovanju, jer sam ja zahvaljujući našem obrazovanju došla dotle gde jesam. Nauka je dovedena ovde na prosjački štap, a ministri za nauku su ljudi koji nikada veze sa naukom nisu imali, istakla je Jasmina Vujić, dekan Fakulteta za nuklearnu tehniku na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju.

"Azbuka" - dom ćirilice i srpskog jezika u Francuskoj        Asocijacija "Azbuka", osnovana 2005. godine u Francuskoj, sa sedištem u Parizu, organizuje pripremnu nastavu srpskog jezika za maturante i studente koji polažu srpski jezik kao izborni predmet na francuskoj maturi.        Jedan od njenih osnivača je profesor srpskog jezika Jovanka đorđević-Lazarov, dugogodišnji dopisnik nedeljnika "Svedok" iz Pariza.        Asocijacija "Azbuka" se povezuje sa srodnim udruženjima u zemlji i inostranstvu na kulturnom i obrazovnom planu.        Od izuzetnog značaja je njeno angažovanje na negovanju srpskog jezika i ćirilice za već treću generaciju mladih Srba u inostranstvu. "Azbuka" u okviru svojih mogućnosti se trudi da pruži đacima maksimum, a profesori u okviru ove asocijacije i ispituju na francuskoj maturi.

 

Biografija Jasmine Vujić Žena - institucija        Jasmina Vujić je rođena u Loznici, a osnovnu i srednju školu završila je u Šapcu. Sa odličnim obrazovanjem Beogradskog univerziteta odlazi najpre u Čikago (Mičigenski Univerzitet) gde stiče drugu magistraturu i doktorat iz nuklearnih nauka. Na Kalifornijskom univerzitetu Berkli staje na čelo Nuklearnog istraživačkog centra. Kao prva žena - dekan koja je imala ovu dužnost na jednom od fakultetu za nuklearnu tehniku u SAD, profesor Vujić je naučnik i istraživač svetskog glasa, autor preko 250 naučnih radova.        Drži predavanja širom sveta. Član je Upravnog odbora Američkog nuklearnog društva koji broji preko 10.000 članova. Zahvaljujući njoj potpisan je ugovor o akademskoj saradnji između Univerziteta u Beogradu i svih tehničkih fakulteta Kalifornijskog univerziteta u Berkliju. Nesebično se angažuje po svim pitanjima u radu srpske dijaspore. Povezuje nespojivo, jedna je od osnivača Srpsko-američkog kongresa. U planu je strukovno povezivanje profesora i studenata iz Pariza sa Slavističkom katedrom na Berkliju.

 

Svetosavski dani na Berkliju        - Mi smo na Berkliju napravili organizaciju koja okuplja srpske studente, sa ciljem da očuvamo svoj identitet i da ga promovišemo. Sada se spremamo za obeležavanje Sveog Save tako što ćemo na Berkliju da napravimo Svetosavsku akademiju na kojoj ćemo da promovišemo našu kulturu, jezik, pismo i istoriju.        Osnovali smo i udruženje srpskih inženjera u Silicijumskoj dolini u Kaliforniji. Oni rade u kompanijama kao što su „Cisko sistems", „Gugl", „Fejsbuk". Zahvaljujući njima imamo i odličan prevodilac sa srpskog na engleski na „Guglu".        Mi ćemo i dalje raditi na promociji ćirilice i nastavićemo da tražimo da se svi kompjuterski informacioni sistemi lokalizuju na ćirilicu, kazala je dr Jasmina Vujić, dekan Fakulteta za nuklearnu tehniku na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju.

 

\ http://www.svedok.rs/index.asp?show=79701

Goran Milašinović: Prohujalo vreme humanosti

Goran Milašinović: Prohujalo vreme humanosti

Dragan BOGUTOVIĆ | 02. septembar 2011. 20:59 | Komentara: 2

Milašinović o romanu "Rascepi": Pre više od pola veka petoro Parižana poklonilo kosnu srž ozračenim naučnicima iz Vinče. U današnjem vremenu tu i takvu dobrotu ne mogu da prepoznam

Goran Milašinović

DA život piše romane, ma koliko to ponekad zvučalo stereotipno, odlično je pokazao Goran Milašinović (1958) u novom romanu "Rascepi" koji se, u izdanju "Stubova kulture", pojavio iz štampe pre tri-četiri dana. Šta je suština priče, za "Novosti" pisac objašnjava:

- Radi se o istinitom događaju, prvoj transplantaciji kostne srži kod ljudi u svetu, i to kod pet mladih, jugoslovenskih naučnika, stručnih saradnika Instituta za nuklearne nauke u Vinči, koji su zadesno ozračeni veoma visokom, po život opasnom dozom neutronskog i gama zračenja tokom eksperimentalnog rada 15. oktobra 1958. Kostna srž, kao potencijalno jedini lek za spasavanje života, presađena im je od pet dobrovoljnih davalaca, Francuza, u Institutu "Kiri" u Parizu, i to od strane doktora Anrija Žamea i profesora Žorža Matea. Iz nepoznatih razloga, ovaj ekskluzivni događaj kao spomenik jednog neobično važnog i neponovljivog poduhvata u novijoj istoriji medicine, a koji se tiče naših građana i Francuza, nikada nije detaljno predstavljen u javnosti na bilo koji način, napose literarni.

Po profesiji kardiolog, profesor Medicinskog fakulteta i direktor Pejsmejker centra u Kliničkom centru Srbije, Milašinović se najpre oglasio kao pesnik, zbirkom "Neistraženi bolovi" posle koje su usledili zapaženi romani "Voltin luk" (zajedno sa Živojinom Pavlovićem), "Heraklov greh", "Posmatrač mora", "Camera obscura", "Apsint", "Maske Sofije de Montenj" i "Trougao, kvadrat". Sa suprugom Ljiljanom ginekologom ima sinove Dejana (27), lekara i Arsena (23) koji je diplomirao na Filozofskom fakultetu, a sada studira matematiku i finansije.

NERASKIDIVE VEZE SVI donatori su umrli. Poslednja, Odet Dragi minula je iz sveta februara prošle godine u 93. godini. Njena ćerka, govoreći nad odrom uputila je poslednje pozdrave majci i u ime još uvek žive Rosande Ristić - Dangubić, sa kojom je ostala u neraskidivoj prijateljskoj vezi tokom celog života. Sedamdesetsedmogodišnji dr Radojko Maksić, prvi čovek kome je u svetu transplantirana kostna srž, i dalje održava vezu sa porodicom svog preminulog davaoca Marsel Pabiona. Pre dve godine, u Parizu proslavili su 50 godina od transplantacije, a svečanosti je prisustvovao i profesor Žorž Mate, koji je umro 15. oktobra prošle godine, baš na dan kada se dogodila nesreća u Vinči.

* Zadivljujuće sa kojom su hrabrošću i skromnošću, petoro porodičnih ljudi pristali da budu donatori kostne srži, iako su time reskirali svoje živote?

- To je jedan od mojih najvažnijih motiva za pisanje: pet francuskih građana odazvalo se pozivu bolnice "Kiri" da daju jugoslovenskim naučnicima kostnu srž, iako su prethodno upozoreni da možda neće preživeti vađenje jer se tada o posledicama transplantacije kostne srži, kako po primaoca, tako i po davaoca, nije znalo ništa. I pet Francuza, običnih, normalnih Parižana - domaćica, majka troje dece, automehaničar, bivši mornar, službenik - bez ikakvog drugog motiva, osim vrhunske humanosti, zarad poslednje nade za pomoć nasmrt bolesnim, ali nepoznatim mladim ljudima iz jedne komunističke zemlje, ležu na operacioni sto da se, možda, nikada ne probude iz opšte anestezije. Ali da spase nečije druge živote. To nije isto kao kada neko skoči da spase davljenika iz vode jer on sam ima nadu - ume da pliva. Kada sam ovo pročitao, proučavajući detalje, pomislio sam da je vreme takvih ljudi nepovratno nestalo ili da ja sam nisam u stanju da u današnje vreme vidim i prepoznam tu i takvu dobrotu koja vlada među ljudima. Osim toga, osetio sam sramotu jer mi se učinilo da nedovoljnim obeležavanjem te nezamislive samožrtve od strane francuskih građana za naše građane kao da smo se pokazali nedostojnima da nam milost poput takve uopšte bude učinjena. Između ostalog, ovaj roman namenjen je i večnoj slavi i hvali hrabrim Parižanima, dobrovoljnim davaocima.

* Da li ste možda razgovarali sa nekim od učesnika u ovim zbivanjima?

- Nisam. I to iz moralnih razloga. Iako je od tada prošlo pedeset godina, želeo sam da sačuvam čast aktera događaja - onih koji su još uvek živi i onih koji više nisu - tako što literarna priča u romanu neće imati nikakve veze sa njihovim ličnostima, kako u vreme bolesti i lečenja, tako i posle. Time je događaj mogao da ostane neoskrnavljen poetskom slobodom, a intriga iz romana izmeštena je iz okvira samog događaja.

* Na jednom mestu napominjete da su oboleli atomisti bili i heroji, i žrtve medicine. Možda drugačije i nije moglo da bude?

- Suočavanje sa neizlečivom bolešću i očajem bliskog kraja u vezi je sa pristajanjem na lečenje, za koje se ponekad ne zna kako deluje. Nažalost, ponekad medicina nije u stanju da da odgovore i rešenja bez eksperimenata. A kada neko eksperimentalno lečenje uspe, pacijenti se sa pravom mogu smatrati herojima jer su otvorili vrata za buduće lečenje ogromnom broju obolelih. Uspeh transplantacije kostne srži u slučaju naših atomista 1958. značio je prvu u svetu pobedu medicine nad jednom do tada neizlečivom bolešću, radijacionom, čime su i oni postali heroji novije medicinske nauke.

PLEMENITI DONATORI NA poziv iz bolnice "Kiri" javila se majka četvoro dece Odet Dragi, koja je dala kostnu srž Rosandi Dangubić, Remon Kastanje studentu Životi Vraniću, Marsel Pabijon studentu Radojku Maksiću, Alber Biron Drašku Grujiću i lekar bolnice "Kiri" dr Leon Švarcenberg Stijepi Hajdukoviću. Svi ozračeni jugoslovenski atomisti, osim, nažalost, Vranića, preživeli su do tada nezapamćeno zračenje. Po povratku u zemlju svi atomisti nastavili su sa radom u Vinči ili u naučnim ustanovama u Beogradu. Rosanda Ristić-Dangubić se štaviše nekoliko godina posle lečenja porodila i na svet donela zdravu žensku bebu, piše Milašinović.

* U gotovo dokumentarnu prozu veoma vešto ste utkali izuzetno intrigantnu ljubavno-porodičnu priču (sa efektnim krajem) koja je, čini se, piščeva fikcija?

- Pri izboru postupka nisam želeo da koristim neke od uobičajenih, poput, ekstrapolacije fiktivnog iz dokumentarnog, nego da ova dva plana potpuno odvojim, i to pre svega iz obzira prema akterima stvarnog događaja. Čitaocima ostaje da saznaju koliko je to urađeno vešto i zanimljivo ili nije.

* Na kraju knjige ste dali i veoma zanimljive napomene o tome šta je dalje bilo sa vašim junacima, lekarima, donatorima i žrtvama radijacije?

- Da. Sam događaj imao je mnogobrojne i višeznačne refleksije na živote onih koji su u njemu sudelovali, i to kada je reč o neposrednim sudionicima transplantacije, tako i o francuskim lekarima, kao i nekim našim važnim ličnostima iz tog vremena, poput Pavla Savića i partijskih rukovodilaca, Rankovića, Nakićenovića i drugih. Jedan od francuskih lekara, Žorž Mate, postao je nakon tog događaja trajni prijatelj Beograda i Jugoslavije i naš čest gost kao lekar konsultatant za teške onokološke slučajeve.

* Poslednjih decenija medicina i nauka grabe krupnim koracima, ali kao da nema napretka u nekim drugim, takođe važnim, sferama života, koji se sve više komercijalizuju i banalizuju?

- Tehnička znanja u medicini zaista srećom brzo napreduju, ali bolesno telo ranjava i dušu te je isto tako važno i lečenje dobrom voljom, samilošću, razumevanjem, utehom i prijateljstvom. A da li smo i u tome napredovali? Ne bih rekao. A o onim sferama života koji se tiču isključivo ljudskog duha, poput kulture i umetnosti, da i ne govorimo. Kultura je danas banalizovana do statusa robe i može se kupiti, što je nezamislivo, a na pojedinačnom ljudskom planu vladaju egoizam i pohlepa. Kako stvari stoje, uskoro će čovečanstvo morati da podigne jedan veliki SOS ("spasite naše duše"), ukoliko ne bude želelo da liči na "Životinjsku farmu" ili junake De Lilovih romana.

* Šta vam najviše smeta u našoj aktuelnoj društvenoj i kulturnoj sceni?

- S jedne strane nesposobnost definisanja i negovanja autentičnih kulturnih vrednosti, koje kao narod imamo, a sa druge nerazumljiva nonšalantnost i površnost u istinskom prihvatanju evropskih standarda i normi. Zamišljam Vuka kako se pre sto pedeset godina penje u Vajmaru velikom Geteu koji prvi put u istoriji prihvata da simbolično uvrsti srpski narod u porodicu evropskih. E, ovo danas, to je naša druga šansa. I pitanje je da li će biti treće. Alternativa je ovo što imamo sada: borbu izolovanih interesnih grupa, kako u kulturi, tako i na široj društvenoj sceni, koje razgrađuju, rastaču i sramote i ono malo sredstava, talenata i preživelih istorijskih dela koje imamo.

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:343708-Goran-Milasinovic-Prohujalo-vreme-humanosti

Јасмина Вујић: Сагласна с Теслом, делимично

Наука

ИНТЕРВЈУ

Сагласна с Теслом, делимично

„Енрико Ферми јеу дубокој тајности остварио прву контролисану нуклеарну ланчану реакцију 2. децембра 1942. у Чикагу, само месец дана пре него што ће Никола Тесла умрети (7. јануар 1943). Не верујем да је наш великан знао много о могућностима нуклеарне енергије", наглашава проф. др Јасмина Вујић са Универзитета Беркли, из најужег круга нуклеарних научника и стручњака светског гласа

Јасмина Вујић

Јасмина Вујић је из најужег круга нуклеарних научника и стручњака светског гласа. Поједини овдашњи новинари назвали су је „Српска Марија Кири", чему се она противи (изјава у оквиру).

Прва жена декан на Факултету за нуклеарну технику угледног Калифорнијског универзитета у Берклију (САД), и то из Србије, брале (рођена у Лозници)! Изабрана тајним гласањем својих колега, на том положају провела је неколико година. Објавила је две књиге, више од 250 научних радова, од којих преко 70 у водећим светским научним часописима, а неколико их је награђено. Дичи се и једним признатим патентом.

Има ли боље саговорнице за тумачење најновијих збивања у Јапану и у свету?

Зашто из Фукушиме стижу противречни извештаји? Колико су стручњаци изван Јапана у току збивања?

На Факултету за нуклеарну технику у Берклију били смо изненађени недостатком правовремених и тачних података. Зато ће све што је приватна компанија „Тепко" покушала да поправи детаљно анализирати стручни тимови да би извукли битне поуке за будућност. Јапанска влада је с правом наложила превентивно исељење становништва, првенствено због могућег загађења подручја око Фукушиме. У сличним незгодама одмах ваља позвати међународне тимове оспособљене за брзо реаговање.

Ми смо у сталној вези с колегама на неколико универзитета у Токију. Почев од 18. марта у Берклију смо мерили присуство изотопа радиоактивног јода и цезијума у ваздуху и кишници и утврдили смо да су потичу из реакторског језгра блокова 1, 2 или 3, а не из базена са истрошеним горивом, како се сумњало. На основу оскудних чињеница установили смо када је оштећена кошуљица горивних елемената и да ли су се и када истопиле горивне шипке у реакторским језгрима.

Да ли су се истопиле и када?

Јесу, делимично. После 23 часа дошло је до оштећења горивних кошуљица и испуштања јода и цезијума. Након шест дана, колико је радиоактивном материјалу требало да стигне до Калифорније, ми смо измерили присуство оба. Претпоставили смо да је већ тада морало доћи до делимичног топљења горивних шипки, што је и потврђено.

Може ли се Фукушима назвати „нови Чернобиљом"?

Никако, то су два различита догађаја, и по томе шта се десило и по последицама. Моја процена је да ће последице по становништво и околину у случају Фукушиме бити минималне.

Какве су већ сада поуке из ове несреће? Хоће ли лоше вести зауставити градњу започетих нуклеарки?

У САД ће се, свакако, преиспитати сигурносне мере у нуклеарним електранама, као што је то урађено после терористичког напада 2001. Због бојазни да терористи искористе авионе за ударе, изнова су прочешљане сигурносне мере и разрађени сценарији слични ономе што се десило у Фукушими: губитак примарног и секундарног напајања електричном енергијом на дужи рок. Наставља се продужавање дозвола за рад са 40 на 60 година, а Нуклеарна регулаторна агенција је изјавила да не постоји разлог за промену устаљене, изузетно строге праксе.

Изградња нуклеарних електрана ће се наставити, низ земаља, укључујући Кину, Русију, Индију, Јужну Кореју и Француску, схвата да за сада нема алтернативе. Иако као физичар подржава нуклеарну енергетику, Ангела Меркел морала је из политичких разлога нагло да промени став и да наложи да се најстарије нуклеарне електране зауставе ради провере.

Када се очекују потпуно безбедни реактори који искључују сваку људску грешку? Да ли је тако нешто технолошки изводљиво, имајући у виду природну стихију?

Годинама се осмишљавају (дизајн) реактори четврте генерације који треба да испуне неколико најважнијих захтева: (1) економски (снижење почетних улагања, коришћење нуклеарних електрана за загревање насеља...); (2) одрживост (одлагање истрошеног горива кроз прераду постојећег и смањење стварања новог); (3) сигурност (побољшање постојећих и увођење тзв. пасивних мера) и (4) спречавање ширења нуклеарног материјала и технологије.

Ми на Берклију радимо на неколико, укључујући реакторе мале снаге (тзв. нуклеарне батерије), с дугим горивним циклусом (више од 20 година без додавања горива), преносиве, с минималним остатком истрошеног горива, без икаквих цеви, пумпи, вентила (на којима најчешће долази до кварова) и с пасивним хлађењем.

Веома је тешко избећи људске грешке, што је очигледно у многим несрећама.

Како трајно збринути тоне радиоактивног отпада? Постоји ли поуздан поступак?

Одувек је радиоактивни отпад био више политичко него техничко питање. Најподесније је да се истрошено гориво прерађује, да се издвоје корисне количине уранијума и плутонијума и поново употребе као гориво (што раде Французи), а да се у подземна складишта смештају само краткоживећи изотопи. Имамо двоструку корист: прерађујемо то што је употребљиво знатно смањујући количину онога што можемо да назовемо правим отпадом. Мој предлог је да се следећих 100 година истрошено гориво у САД одлаже у подземно одлагалиште у планини Јука (Невада), где ће бити на сигурном. Када се усаврше делотворни и јефтини поступци прераде, истрошено гориво ће се прерадити, а прави отпад вратити у подземно складиште.

Откуда толики страх од нуклеарки? Какво објашњење нуде научници?

Готово свако човеково делање повезано је с неким ризиком. Нећемо се одрећи аутомобила, иако знамо колико се гине на путевима Србије; ни летења авионом, упркос томе што сваке године настрадају стотине путника.Ни топлих станова и расхладних (и других) уређаја, а знамо да повећавају потрошњу електричне енергије. Налазимо се пред избором: да ли да смањимо животни стандард и потрошњу енергије или да наставимо истим темпом?

Људи се плаше онога што мало познају, поготово што су нуклеарну енергију упознали преко атомских бомби бачених на Хирошиму и Нагасаки. Разговарала сам с Патриком Мором, једним од оснивача „Гринписа", који је после више од 20 година отишао и основао нови покрет „Гринспирит". У америчком Конгресу 2005. он је рекао да је нуклеарна енергетика једини извор електричне енергије који не испушта гасове „стаклене баште" и може успешно да замени термоелектране. А бившим саборцима је поручио да се упозорења више заснивају на научним чињеницама, а мање на емоцијама.

Може ли човечанство да се одрекне атомских киловата? Чиме их надоместити?

Термоелектране и нуклеарне електране представљају основу индустрије електричне енергије (дуго раде без заустављања, а производни учинак достиже 90 одсто; за разлику од ветрењача и соларних панела који је испод 25). Алтернативни извори који могу потпуно да их истисну још не постоје.

Колико нуклеарни лоби утиче на политичаре, стручњаке и новинаре, јер се у овој индустрији окрећу милијарде долара?

Мени је несхватљиво да се стално помиње некакав нуклеарни лоби. У свету данас постоји неколико земаља с технологијом за изградњу нуклеарних електрана, ниједна није претерано заинтересована за Србију због политичке нестабилности и тешке економске ситуације!

Сматрате ли да су физичари пропустили прилику да 1945. године, после ужаса у Хирошими и Нагасакију, да људски (б)род усмере на ненуклеарну стазу? Зар се Никола Тесла није томе успротивио пре више од једног века?

Светом, нажалост, не управљају физичари. Не треба мешати мирнодопско коришћење нуклеарне енергије с војним. То је исто као када бисте захтевали да се ништа не ради у хемији, због постојања и употребе бојних отрова.Сваки напредак у технологији који побољша живот може се искористи за супротне циљеве.

Енрико Ферми је у дубокој тајности остварио прву контролисану нуклеарну ланчану реакцију 2. децембра 1942. у Чикагу, само месец дана пре него што ће Никола Тесла умрети (7. јануар 1943). Не верујем да је наш великан знао много о могућностима нуклеарне енергије. Он је упозорио да енергију из атома не треба користити у ратне сврхе, с чим сам потпуно сагласна.

-------------------------------------------------

Цени Милеву Марић

„Марија Кири је свакако једна од научница којој сам се увек дивила. Сматрам да нема места поређењу, јер је она живела у другачијем времену. Једна је од ретких научника, поготово жена,с две Нобелове награде, и једина у две дисциплине: за физику (1903) и за хемију (1911). Веома ценим нашу Милеву Марић и сматрам да је дала допринос чувеним радовима Алберта Ајнштајнаиз 1905, а за теорију изнету у једном од њих (фотоелектрични ефект) добио је Нобелову награду за физику 1921.

Вида Огњеновић је режирала позоришну представу „Милева Ајнштајн", коју сам имала прилике да погледам. Изашла сам разочарана, јер то није била прича о Милеви, већ о Алберту. Милева је приказана као мрачна и депресивна особа, а сем једне кратке сцене с факултета, ни из чега није могло да се закључи да је та млада жена била тек пета која је положила пријемни испит и уписала се на студије математике и физике на чувеном циришком Политехничком универзитету кад и Алберт. Пореклом са заосталог и брдовитог Балкана! Осим последњег испита из математике који није положила (тада већ у вези са Албертом), била је веома добар студент, с добрим просеком оцена. Чак је у математици била боља од Ајнштајна. Зато не сумњам да су заједно радили на теоријама и радовима који су објављени 1905.Драго ми је да је она, макар накратко, била ђак шабачке Гимназије коју сам завршила.

Моји јунаци су, такође, Никола Тесла, Михајло Пупин и Милутин Миланковић. На Берклију сам увела предмет о Николи Тесли.Уместо да се на овим светлим примерима васпитава наша омладина, она је приморана да гледа „Великог брата"!

-------------------------------------------------------

Србија је најлепша

„Србија је најлепша земља на свету, има све услове да буде прави рај на Земљи: дивна природа, реке и извори, планине и пашњаци, плодна земља, добра клима. Али морамо да се вратимо нашим традиционалним и породичним вредностима, свему ономе што смо имали и на шта смо заборавили. Треба поново да научимо да ценимо себе, своје националне, духовне и историјске вредности, своје митове, своју културу, језик, писмо и обичаје. Ако ми не ценимо себе, како онда да нас други цене?"

Станко Стојиљковић

објављено: 23.04.2011.

http://www.politika.rs/rubrike/spektar/Nauka/Saglasna-s-Teslom-delimicno.sr.html

Interview with dr. Jasmina Vujic on Fukushima Nuclear Accident (7 April 2011) / Poboljšava se situacija u Fukušimi

Vujić: Poboljšava se situacija u Fukušimi

 

 

From: OtvoreniStudio  | Apr 8, 2011  | 2 views

 

O neposrednim i dugoročnijim posledicama nesreće u nuklearnoj elektrani Fukušima u Japanu razgovarali smo sa profesorkom na fakultetu za nuklearnu tehniku Univerziteta Kalifornije u Berkliju, Jasminom Vujić.

 

http://www.youtube.com/otvorenistudio#p/a/FC3EEB1459A71A7D/0/1rEDce2skl0

 

 

 

 

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=Wgg9Uywdkks#at=154

 

Jasmina Vujic" Pred novim merilima sigurnosti

Јасмина Вујић

Пред новим мерилима сигурности

Поводом серије текстова ,,Поуке јапанске катастрофе"

У петак 11. марта у Јапану се десило неколико изузетно ретких природних феномена, са катастрофалним последицама. Процењује се да је погинуло више од 20.000 људи, а многа села и мањи градови су збрисани. Цунами са страховитом разорном снагом проузроковао је више погибија и уништавања него страховити земљотрес јачине девет степени. Процењује се да је од последица земљотреса и цунамија у земљама Индијског океана 2004. године погинуло више од 230.000 особа. Јапанска острва се налазе на додиру три тектонске плоче, и кроз историју су их погађали јаки земљотреси праћени цунамијима. Ипак, нико при здравој памети неће предложити да Јапанци напусте своја острва. У Индији у области Бопал због испуштања отровних хемикалија у фабрици за производњу пестицида отровано је неколико стотина хиљада људи, а од последица тровања умрло је између осам хиљада и петнаест хиљада људи. Нико није предложио да се одмах престане са производњом пестицида.

Кад је нуклеарна енергетика у питању, управо се дешава супротно. Ако изузмемо Чернобиљ, подаци показују да ниједан радник на некој другој нуклеарној електрани није погинуо нити је иједан становник умро од последица озрачивања због акцидента на нуклеарној електрани. А сведоци смо хистерије и позива да се нуклеарне електране одмах угасе и замене термоелектранама на угаљ (пример Немачке), што сматрам изузетно неразумном политичком одлуком са далекосежним последицама. Познато је да термоелектране на угаљ, поред емитовања гасова стаклене баште, емитују у непосредној близини око 100 пута веће нивое зрачења у току године него нуклеарна електрана сличне величине у својој непосредној близини, и то због присуства природних радиоелемената у угљу. Термоелектране на угаљ производе токсични отпад и пепео који садрже отровне хемикалије, тешке метале, радиоактивне материје, опасне патогене материје, који се лако шире по околини и загађују плодно земљиште и воде (пример загађења око термоелектране код Обреновца). У САД, где термоелектране на угаљ производе око 50 одсто електричне енергије, процењено је да годишње око 24.000 Американаца прерано умире од разних обољења дисајних органа, укључујући и рак плућа, којa се директно повезују са емитовањем токсичног отпада са термоелектрана.

Један од разлога неразумне хистерије кад су у питању нуклеарне електране је свакако огромна количина незнања, постојање разних невладиних организације које једино могу да оправдају своје постојање и скупе средства за свој опстанак на константном застрашивању јавности, као и тенденциозно извештавање медија, и то из катастрофалног непознавања основних чињеница о нуклеарној енергетици, а и из борбе за профит, где је брзина важнија од тачности.

Постоји и низ земаља које схватају да алтернативе у овом моменту једноставно нема, па су многе од њих већ изјавиле да настављају с градњом нуклеарних електрана, укључујући Кину, Русију, Индију, Јужну Кореју и Француску. У САД ће се свакако поново преиспитати сигурносне мере на нуклеарним електранама, као што је и урађено после терористичког напада 2001. Тада су, због бојазни да терористи могу да искористе авионе за ударе на нуклеарне електране, преиспитане све сигурносне мере, и разрађени сценарији слични ономе што се десило у Фукушими, тј. губитак примарног и секундарног напајања електричном енергијом у току дужег периода. Из акцидента на реакторима Фукушиме нуклеарна индустрија свуда у свету ће да извуче доста поука, а сигурносне мере ће бити драстично повећане, као и вишеслојни сигурносни системи. После акцидента на нуклеарној електрани Острво три миље, у САД је основан Институт за истраживање рада и контроле нуклеарних постројења, који врши дневни независан надзор и анализу рада нуклеарних електрана у САД. Овај институт шаље своје извештаје, анализе и предлоге за побољшање сигурности свим нуклеарним електранама на бази заједничке размене података.

Истраживачки рад у овој области ће се наставити. Наш истраживачки тим на Берклију одавно ради на дизајну реактора мале снаге, који су преносиви, са поједностављеним системом управљања и природном циркулацијом хладиоца, која не захтева пумпе, вентиле и велику количину цеви.

Према подацима које су ми послале колеге из Београда, грађани Србије су такође могли да се наслушају изјава којекаквих ,,стручњака" који, нажалост, нису имали ни основна предзнања из области нуклеарне физике и нуклеарне енергетике, а ни етике ни морала да у јавност износе своја мишљења о стварима о којима апсолутно ништа не знају.

Јасмина Вујић, професор на Факултету за нуклеарну технику Калифорнијског универзитета на Берклију

објављено: 02.04.2011

Поуке јапанске катастрофе - Драгољуб П. Антић

Шта да се ради

Поуке јапанске катастрофе - Драгољуб П. Антић

Звер остаje у кавезу

Удес ће сигурно довести до техничких побољшања и поскупљења нових нуклеарних електрана

 

Уз страшну спрегу природних стихија, Јапану је ових дана претила и нуклеарна катастрофа. Иако је тек започео процес нормализовања, имамо довољно разлога, а није ни прерано, да уочимо неке поуке, које ће сасвим сигурно обојити наредне године у концепту технолошког света.

Показало се да су реактори, изграђени за максималан земљотрес од седам, успешно издржали готово девет степени. Услед цунамија, изостало је напајање сигурносних система струјом, па је рутинско хлађење језгара заустављених реактора и базена са ислуженим горивом постало огроман проблем. Дошло је до прегревања и делимичног оштећења горива и настанка водоника – „праскавог гаса", који је експлодирао при изласку из челичног реакторског суда и челично-бетонског примарног реакторског контејмента. Код три реактора су разорени секундарни контејменти (на врху реакторске зграде).

Уследили су дани велике борбе особља електране за обуздавање удеса и заштиту околине. Стиче се утисак да су се водеће светске нуклеарне институције и медији тркали у „катастрофичарским предвиђањима", што у најмању руку изазива непријатан осећај. Удес још није ни достигао алармантне границе, а већ је владала општа трка у предвиђањима све катастрофалнијих сценарија. То је збуњивало, јер су све познате чињенице и сви поступци особља на електрани били у сагласности и нису давали разлоге за толику панику. Срећом по позитивно оријентисани део света удес је уведен у смиреније токове.

Једна чињеница је већ јасно уочљива: Јапанци су дали све од себе, да у условима коинциденције две енормне природне катаклизме предузму све мере за савладавање удеса, а да при томе нису изложили ни становништво, али ни особље, претераним дозама, тако да међу толиким хиљадама жртава није било ниједне нуклеарне.

Друга важна чињеница указује на велику одговорност јапанске државе и пословних људи, јер је заштита становништва и особља била све време изнад интереса спречавања материјалне штете. Иза себе имамо многобројне примере приоритета политичких и финансијских циљева у нуклеарним удесима, па је оваква одговорност Јапанаца велико охрабрење за будућност технолошког света.

Удес Фукушиме је дефинитивно показао да се хаварија попут чернобиљске не може поновити на водом хлађеним енергетским реакторима. Иако се ради о старим реакторима америчке фирме „Џенерал електрик", сви су изгледи да удес неће битно превазићи последице удеса реактора америчке фирме „Вестингхаус" на НЕ Острво три миље 1979. године.

Као и увек, испоставило се да су природне катастрофе непредвидљиве. Ни сигурносне анализе у НЕ Фукушима очигледно у томе нису успеле, али је особље показало да је постојао систем поступака који је обуздао последице те непредвидљивости. А нуклеарни удес није био последица проблема у примарним већ у секундарним системима.

Ових дана изречена су многа питања од значаја за будућност нуклеарки, а било је и брзоплетих одлука које највероватније неће бити спроведене. Удес ће се годинама анализирати и сигурно ће довести до техничких побољшања и чвршћих сигурносних мера у свим технологијама. То ће сигурно довести до поскупљења нуклеарних електрана.

Нуклеарка јесте „звер у кавезу", па би било боље имати „питомо говече" уместо ње. Нажалост, темељне анализе показују да су такве алтернативе нереалне. Удес у Фукушими ништа ту не може да промени, али је показао: „Звер је остала у кавезу". Јапан је данас произвођач побољшаних верзија реактора „Вестингхауса" и „Џенерал електрика" и потенцијални градитељ у САД и на Пацифику. Тешко је веровати да ће одустати од увелико зацртаног пута развоја.

Удес је показао и да Србији већ опасно недостају стручњаци за сигурност нуклеарки. Сваки месец кашњења у обнови оваквих кадрова (док још постоји кадровски потенцијал дијаспоре и пензионисаних стручњака), гарантовано ће довести до веома скупих последица по државу Србију.

*Енеконит центар, Београд, вишегодишњи сарадник Института за нуклеарне науке „Винча" (сада у пензији)

Драгољуб П. Антић

објављено: 24.03.2011.

• 
• 
• 

• пошаљите коментар
• коментари (2)

Последњи коментари

Сава Миловановић | 24/03/2011 06:43

Разборит чланак нашег познатог стручњака за сигурност нуклеарних постројења на коме Политици могу да позавиде и људи и медији овде на пацифичкој обали Сједињених Држава. Овдашњи медији су својим приказом дешавања у јапанској нуклеарки више изазивали панику код обичних грађана него што су пружали информације о реалним утицајима акцидента на овај део света.

 

vincanka vincanka | 24/03/2011 11:37

 

Dobar prikaz dogadjanja na nuklearkama u Japanu. Realan i , nadsve, strucan. Smatram neobicno vaznim izneta opazanja vezana za niklearnu energetiku u Srbiji. Nuklearni strucnjaci nestaju sa prostora Instituta Vinca, bilo tako sto odlaze u penziju ili su, vec odavno, otisli u svet. Ova zemlja, vrlo uskoro, nece imati strucnjake u toj oblasti. Uskoro, NECE IMATI KO DA ZAPOCNE pricu o nuklearnim tejnologijama i energetici . Vrlo mali broj odobrenih projelata od strane iscezlog Ministarsrva za nauku se bavi ovom problematikom mada je ministrar Djelic u vise navrata naglasavao neophodnost postojanja projekata iz oblasti energetike.JP NOS, novoformirano javno preduzece radi dekomisije nuklearnog reaktora u Institutu Vinca nema strucnjake koji bi mogli da se bave naucnim istrazivanjima u ovoj oblasti. Profesor Pavle Savic je pre vise od pedeset godina osnovao nuklearni institut po preporuci Tita. Institut je napravljen u zemlji koja je tada bila daleko veca nego danasnja i bavio se nuklearnom energetikom na svetski zavidnom nivou. Sve je to Savic izveo u mnogo siromasnijoj zemlji od danasnje. Jos je Profesor Savic govorio, a Dedijer zapisao, da je u oblasti nauke, osim dobre istrazivacke opreme, neophodan i skup strucnjaka koji se mukotrpno formiraju nekoliko decenija. Kada nam iscezne jos ovo malo nuklearnih strucnjaka NECE IMATI NI KO DA NAM OBJASNI sta se desavalo i desava u Japanu. A Profesor Savic se, po mom saznanju, jos na ovim prostorima, nuje ponovo pojavio. Kao ni Tito, cija se rec slusala i postovala.

 

http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Zver-ostaje-u-kavezu.sr.html

REČ STRUČNJAKA: ŠTA SE STVARNO DOGODILO SA JAPANSKIM NUKLEARNIM ELEKTRANAMA

REČ STRUČNJAKA: ŠTA SE STVARNO DOGODILO SA JAPANSKIM NUKLEARNIM ELEKTRANAMA

ponedeljak, 14 mart 2011 19:14

 

Dobro u nevolji je činjenica da je obezbeđena sigurnost reaktora, a sve što se dešava je posledica otkaza i havarija sekundarnih sistema


Udruženje za negovanje energetsko-ekološke i tehnološke svesti „ENEKONIT Centar" želi da na osnovu stručnih informacija prikupljenih od svojih saradnika u svetu, informiše javnost Srbije o situaciji na nuklearnim elektranama u Japanu nastaloj posle katastrofalnog zemljotresa. Javnost Srbije se informiše o ovom pitanju pretežno nasumičnim izborom iz bezbroj informacija elektronskih medija. Naučne i stručne institucije u Srbiji su poslednjih godinu-dve jako redukovale svoje stručne kadrove za ove teme, pa mediji u Srbiji nemaju mnogo mogućnosti da se pravilno informišu.  

„ENEKONIT Centar" će pokušati da delimično nadoknadi taj nedostatak jer su njegovi saradnici uglavnom afirmisani stručnjaci za nuklearnu energetiku, a većina njih radi u inostranstvu. 

Dajemo kratki prikaz situacije na NE Fukušima Daići prema najnovijem izveštaju japanske Federalne kompanije za električnu energiju. NE Fukušima Daići ima ukupno šest blokova, a tri reaktora su bila u fazi remonta i nisu bila u pogonu u trenutku katastrofalnog zemljotresa. Usled zemljotresa 11. marta 2011. godine u 14.46 po japanskom vremenu došlo je do automatskog zaustavljanja sva tri reaktora u pogonu u NE Fukušima Daići i sva četiri reaktora na drugoj nuklearnoj elektrani - NE Fukušima Daini. Sve te elektrane pripadaju Tokijskoj električnoj kompaniji (TEPKO), jednoj od deset električnih kompanija u okviru japanske Federacije električnih kompanija (FEPK). Nuklearni reaktor sa ključalom vodom američke proizvodnje tipa MARK1 je star oko 40 godina. Jačina zemljotresa je bila 9 rihtera i postoji strah da je od njega i cunamija poginulo i do 200 hiljada ljudi, dok su nuklearne elektrane pre 40 godina projektovane za najviše 7 stepeni Rihtera. Ipak se videlo da su strukturalno izdržale taj veliki udar. Tamo se već četiri dana tle trese bez prestanka i zemljotresi od 5 stepeni rihtera se javljaju na svakih 10-20 minuta, a preko 6 stepeni na svakih nekoliko sati. 

OTKAZIVANJE SISTEMA Oko četiri sata kasnije (u 19,03) sigirnosni sistemi na Bloku 1 i Bloku 3 NE Fukušima Daići alarmirali su nedostatak hladioca zaustavljenih reaktora, što je bilo posledica potpunog nestanka električnog napajanja. Uključen je sistem za sigurnosno hlađenje i, da bi se spustio pritisak ispod dozvoljenog, deo malo radioaktivne pare je, posle filtriranja, ispušten u atmosferu kroz ventilacione dimnjake (što spada u normalnu proceduru) u 21.07 za Blok 1 i u 21.20 za Blok 3. Maksimalni nivo zračenja je bio 1.557 mikrosiverta na elektrani u 44 mikrosiverta u okolini. 

Ono što pretpostavljamo da se desilo, posle otkazivanja nekoliko rezervnih sistema za struju, i otkazivanja sistema za hlađenje na Blokovima 1 i 3 jeste povišena tempreatura jezgra, iznad 1.400 stepeni, koja je dovela do ubrzane oksidacije cirkonijuma (iz legure čelika, od koga su napravljene cevčice sa nuklearnim gorivom), tj. do uzimanja kiseonika iz vode i oslobađanja vodonika. Unutar reaktorskog suda je inertna sredina te nije bilo opasnosti od eksplozivnog praskavog gasa, ali je došlo do povećčavanja pritiska pare, te su morali da otvore ventile i ispuste paru u sekundarni sistem, gde je u Bloku 1 onda došlo do eksplozije, verovatno usled ogomnog pritiska pare i stvaranja praskavog gasa. To je onda odnelo krov i gornje zidove sekundrane zaštitne zgrade, ali primarna zaštitna zgrada i reaktorski sud su neoštećeni. Japansko saopštenje ističe da je reaktorski sud okružen čeličnim kontejmentskim sudom i okružen betonskim zidovima debljine 1-2 metra, tako da se procenjuje da nema opasnosti od rasturanja delimično otopljenih delova oštećenog reaktorskog jezgra na Blokovima 1 i 3. 

Narednog dana, 12. marta u 19.45 je došlo do sličnog problema u NE Fukušima Daini na Blokovima 1, 2 i 4. Ovde je snabdevanje sigurnosnih sistema za hlađenje snabdeveno električnom energijom, pa je problem manji i održava se pod kontrolom, uz ispuštanja manje količine radioaktivne pare u okolinu. Dve nuklearne elektrane NE Onagava i NE Tokai su takođe imale automatsko zaustavljanje prilikom zemljotresa. Kod njih funkcionišu sigurnosni sistemi i nadzor okoline. Sigurnosne mere su preduzete na postrojenju za preradu nuklearnog goriva i na drugim nuklearnim elektranama.

Problem je što je na NE Fukušima Daići došlo do delimičnog topljenja gorivnih elementa u reaktorima Blokova 1 i 3 jer je utvrđeno prisustvo radioaktivnog cezijuma i joda. Zbog otkaza sistema za pripremu vode za hlađenje, osoblje elektrane koristi morsku vodu i bornu kiselinu da bi hladili gorivne elemente i smanjili neutronski fluks. Postoji niz problema sa otkazima sistema za kontrolu, pa se postupci obavljaju prema proceni i bez dovoljno praćenja stanja u jezgru reaktora. 

STANOVNIŠTVO BEZBEDNO Evakuacija stanovništva iz okruženja od 20 kilometara oko NE Fukušima Daići i 10 kilometara oko NE Fukušima Daini, preduzeta popodne 12. marta, treba da spreči ozračivanje većeg broja ljudi u slučaju daljeg nepovoljnog razvoja događaja. Stanovništvu su preventivno podeljene tablete joda, koje bi u slučaju potrebe mogle da stvore zasiđenje jodom u organizmu i eliminišu uzimanje joda iz vazduha prilikom udisanja, tokom potrebnog perioda do njegovog nestanka usled radioaktivnog raspada. 

Automatsko isključenje 11 blokova nuklearnih elektrana u Japanu izazvalo je problem u snabdevanju električnom energijom, ali je problem još veći, jer je i veći broj termoelektrana imao havarije usled razornog zemljotresa, pa su zato uvedene restrikcije električne energije po grupama. 

Dobro u ovoj nevolji je činjenica, da su objekti nuklearnih elektrana obezbedili sigurnost reaktora. Sve što se dešava je posledica otkaza i havarija sekundarnih sistema, gde se takođe sve u velikoj meri drži pod kontrolom. Japanski stručnjaci procenjuju da je do sada oko 160 ljudi primilo povišene doze zračenja u okruženju NE Fukušima Daići. 

Udes nuklearnih elektrana u Japanu je najverovatnije (ukoliko se ne desi još nešto nepredviđeno) pokazao da na nuklearnim elektranama, projektovanim prvenstveno za potrebe nuklearne energetike ne može da nastupi katastrofalni scenario udesa globalnih razmera, kao što je bio sličaj na NE Černobil 1986. godine (ta elektrana je, osim proizvodnje struje, imala i specijalne namene). Udes je teži i posledice teže nego na udesu NE Ostrvo tri milje 1979. godine. Možemo sa velikom verovatnoćom proceniti da će ova katastrofa biti završena sa velikim oštećenjima postrojenja, koja će se najverovatnije ipak sanirati, kao i sa povišenim ozračavanjem nekoliko stotina članova osoblja na elektranama i delimično i stanovništva okoline. Te doze kod stanovništva će verovatno biti u prihvatljivim granicama, a deo osoblja će najverovatnije primiti višegodišnju dozvoljenu dozu. Najverovatnije neće biti fatalnih posledica po ljudstvo.  


Za „ENEKONIT Centar"

Dragoljub P. Antić, rukovodilac

Redovni član Petrovske akademije nauka i umetnosti

http://standard.rs/vesti/41-svet/6820-re-strunjaka-ta-se-stvarno-dogodilo-sa-japanskim-nuklearnim-elektranama-.html

Нуклеарна енергетика - табу тема у Србији ( 2. део)

Нуклеарна енергетика - табу тема у Србији

 

Проф. др Јасмина Вујић, шеф катедре за нуклеарни инжењеринг на Берклију ( 2. део)

 

Аутор: ЗА ДВЕРИ ГОВОРИ:, Објављено: 03. 02. 2011.

Коме не одговара да Србија има међународно значајне образовне и научне институције?

Једно је сигурно: Значајне образовне и научне институције високог угледа требало би да одговараjу држави Србији и њеним интересима. Они који су преузели власт пре десетак година, из неког разлога су пожурили да прихвате све предлоге који су долазили сaа Запада, без критичке анализе. На пример, без велике дискусије наметнута је Болоњска конвенција у образовању, која је довела до страховитог снижавања нивоа факултетског знања. Реформе нижег и средњег образовања иду на смањење часова математике и физике, стварајући на тај начин генерације полуобразоване омладине, која није научена да логично размишља. Јасно је да је далеко лакше манипулисати популацијом која је полуобразована и којој је лако продавати маглу о "бољем животу". На тај начин се лакше праве "партијски" кадрови, чији је задатак да извршавају налоге врха "партије" без питања и размишљања о последицама.

Што се тиче науке, ситуација је још гора. Жељка Бутуровић је недавно у Политици објавила диван чланак "Научни радник", где с правом наводи: "Ентузијазам који министар за науку и технолошки развој Божидар Ђелић има за унапређење српске науке тешко да има равног. Мањак министровог знања и искуства ту није препрека, сматра, јер је „наука данас толико напредовала да нико не може претендовати на компетентност мимо своје уске научне дисциплине" (Интервју Б92, 19. јул 2010). И заиста – шта зна о науци неко ко се целог живота бавио науком?"

Пошто се министар за науку никада није бавио науком, он не разуме да постоји разлика измећу бављења популаризацијом науке и бављења науком. Он не разуме да се стратегија научноистраживачког рада не може правити без претходно направљене стратегије привредног развоја, без направљених приоритета државног развоја. Наука не може да се развија ни на небу ни на земљи, невезана за остале гране друштвеног и привредног развоја. Примењене науке се не могу развијати ако то не користи директно или индиректно привреди (индустрији, пољопривреди,..) једне земље, а примењене науке не могу без базичних наука. Мале земље, због ограничених могућности, морају врло пажљиво да бирају у које стратегијске области ће да улажу оно мало средстава која се издвајају за науку.

Недавно се министар за "партијску" науку веома истакао у "демократски" предложеним и по хитном поступку усвојеним изменама Закона о научноистраживачком раду, према коме већ устаљену праксу политизације науке доводи до врхунца. Наиме, хитно и без јавне расправе, јер партија и министар све најбоље знају, мења се досадашњи паритет чланова управних одбора (УО) научних организација, па тако сада владајућа страначка коалиција има већину у управним одборима, улога научних већа је потпуно маргинализована, а последњу реч у избору чак и остатка чланова УО има сам министар. Наравно, и избор директора научних института највише зависи од воље министра. Тешко је отети се утиску да је промена паритета чланства у УО у корист владајуће коалиције изнуђена управо одбијањем претходног УО Института Винча да прихвати наметнути кредит и тако потпише убрзано банкротирање и гашење Института.

Образложење хитности доношења ових измена Закона о научноистраживачком раду био је прави јавни шамар онима који су се можда надали да ће стручност а не политика бити одлучујућа у наредном четворогодишњем периоду. Министар је, заправо, објаснио да су хитне измене биле потребне у циљу коректног спровођења новог конкурса за научне пројекте у наредном периоду. Није тешко закључити да ли ће то довести до даљег одлива кадрова или до "појачања" партијских редова. Већ се износи податак да је за нови конкурсни период број пријављених истраживача увећан за најмање 50% па се основано поставља питање – где су до сада били ти нови истраживачи? Да то нису добрим делом партијски кадрови из јавних и других предузећа? Министар громогласно најављује да је ту око 1700 младих, али ко су остали? Још је гласнији у хвалоспеву да је, упркос кризи, схватајући значај науке, повећан научни фонд за 22%. Није потребан ни дигитрон да се схвати у чему је повећање, и ко добија, а ко губи у целој причи !

У журби да "реформишу" српску науку према западном моделу, српски "новодемократски" реформатори су направили огромне грешке, јер су као и код увођења "Болоње" у високошколске установе, и модел финансирања науке на Западу погрешно протумачили. У већини земаља са чијим системом финасирања научно–истраживачког рада сам упозната, државни научно–истраживачки институти се оснивају да би радили у областима од стратегијског значаја за одређену државу. Због тога је њихово финасирање превасходно дугорочно и буџетско, уместо краткорочно и пројектно. Због тога у њима раде стално запослени истраживачи, а не хонорарци који раде само по пројектима. Мањи део истраживачког рада у државним научно–истраживачким институтима се обавља преко пројеката за које се сваке године конкурише код одговарајућег министарства. Због тога су критеријуми запошљавања у државним научно–истраживачким институтима изузетно високи и рад истраживача се стално оцењује. Финансирање научно–истраживачког рада на универзитетима је стриктно пројектно, и веома компетитивно. Већи део средстава одобрених за научно–истраживачке пројекте на униврзитетима иде на финасирање постдипломаца, који у оквиру тих истраживачких пројеката раде на својим мастер и докторским тезама.

Најновији пример изградње супермодерног Центра за популаризацију науке на Новом Београду, док наука грца у дуговима и најбољи кадрови одлазе у иностранство, показује крајње неразумевање министра за науку која је његова улога. Круна његовог "преданог" рада као министра за науку јесте изградња овог "чардака ни на небу ни на земљи", и то на кредит, за популаризовање науке која ишчезавa, јер ју тај исти министар континуирано уништава некаквим назови реформама и мизерним издвајањима за науку. Док министар шири оптимизам називајући науку звездом у успону, погодном за дизање нових кредита, истраживачи сматрају да је исправније говорити о звезди падалици.

Заиста је тешко проценити да ли је однекуд издиктиран услов да се Србија одрекне и оно мало квалификованог кадра који је преживео све санкције, транзиције, реформе, донете и недонете стратегије развоја, или су то само последице бахатог понашања нестручних партијских кадрова, који један у свету познати и цењени Институт за нуклеарне науке третирају исто као неку фабрику одеће или намештаја, или као земљорадничку задругу, које прво треба довести до ивице пропасти а онда их предати партијским тајкунима да то распродају и униште до краја. Како је то говорио стварни оснивач Института, професор Павле Савић, све то подсећа на "освету бивших понављача".

Србија убрзано распродаје своје природне ресурсе, а видимо да се уништавају и образовно-научне институције. Које су развојне шансе Србије с таквом политиком? Да ли је будућност Србије да своје сировине продаје за мале паре, а да стране технологије и знања плаћа скупо?

Стање је више него катастрофално! На рубу смо не само дужничке кризе, не само економског амбиса већ нам прети озбиљно урушавање свих моралних и духовних вредности. Гурају нас свим силама у тор глобализације, а наши вајни "чобани" и сами пуцкетају бичем и још успут певају оде власницима тора! Глобализација ствара новог, идеалног човека за ново доба — тај нови човек неће имати корене, неће знати своје порекло и где припада, биће усамљена заплашена индивидуа без ослонца на породицу или јаку заједницу.

Већ дуже време нам се систематски уништавају четири основна стуба нације: породица, држава, војска и Црква. Миц по миц нас претварају у пропалу државу — клијента и зависника, која самостално не може да опстане. Уништава се наше некад веома добро школство, наука, уништава нам се култура, језик и писмо, духовност — систематски се извргава руглу све оно што нас чини припадницима српске нације, с циљем стварања нових генерација младих с минимумом образовања и сумњивих моралних вредности, које је лако контролисати и уценити — јер те нове генерације ће бити неспособне да мисле својом главом!

Србију већ десет година воде исти, рециклирани политичари и назови стручњаци, који нити имају мудрости, нити визију, нити способности да земљу извуку из све дубље кризе, да је поставе на здраве основе и дају бар наду за опоравак и бољу будућност за генерације младих који долазе иза нас. Слушају савете оних којима добробит наше земље никада није била у интересу. Имамо практично једнопартијски систем и страховиту цензуру медија, јер је то једини начин на који ови неспособни људи могу да се одрже на власти! Последња "реформа" правосуђа, како каже професор Коста Чавошки у "Печату", уклонила је и последљу сумњу у постојање правне државе, јер је и Уставни суд успео да прекрши Устав. Тиме је круг у потуности затворен, и владајући режим је ставио шапу на извршну, законодавну и судску власт.

Имамо партијску науку, партијско образовање, партијску привреду,…. а млади одлазе јер не виде за себе будућност у партијској држави. Многи се неће никада вратити. Памет је отишла да изграђује туђе државе, села су нам празна, Шумадија је празна, бела куга хара. Србија убрзано постаје полигон за тестирање разних прљавих технологија, генетички модификоване хране, скупо плаћених вакцина за које не знамо чему служе, увози се све и свашта, а уништава домаћи развој, привреда и пољопривреда. У садашњој ситуацији никако се не сме дозволити јефтина расподаја природних добара и сировина, плодног земљишта, вода и шума.

Не пише нам се добро ако се нешто драстично не промени у блиској будућности.

Како Ви, као један од водећих српских стручњака за нуклеарну технику, видите најаве учешћа Србије у изградњи НЕ Белане?

Мр Драгољуб Антић је недавно у свом чланку на ову тему, који је објавио Нови Стандард, сумирао предности сарадње на изградњи НЕ Белене: "Могућност да Србија започне развој своје нуклеарне енергетике кроз регионалну сарадњу и делимично учешће у изградњи нуклеарне електране у Бугарској представља изврсно решење, а тренутак за започињање је вероватно најповољнији. Та нуклеарна електрана није у Србији, па је бесмислена и дискусија о Мораторијуму. Проценат учешћа је у складу са економским могућностима и омогућава постепено школовање потребних кадрова за неке будуће нуклеарне електране (у некаквој великој инвестицији изградње електране у Србији у будућности, економски моћније земље би „разграбиле" неколико комплетних гарнитура школованих кадрова, па би тај део инвестиције био много скупљи). Касније електране, у којима би Србија могла да учествује, могу бити грађене и на неким од локација у Србији, које се већ више од 30 година истражују, али и не мора бити тако.

Нуклеарна енергетика Србије би се тако уклопила у обиман енергетски систем, који је тренутно на најекономичнији начин повезан с Русијом и делимично с Немачком, Француском и Кином. Овакав „енергетски пакет" нуди тренутно најповољније услове за учешће у изградњи нуклеарне електране, који вероватно неће бити исти наредних година, у условима повећања потражње. Важно је истаћи и то да је понуда овакве сарадње и Србији и Хрватској веома повољна, јер се тиме обједињују жеље свих оних који би више волели да пут у развој нуклеарне енергије буде преко сарадње с Хрватском, Словенијом и Немачком. Немачка је већ ушла у делимичну сарадњу с Русијом и има интерес да ту сарадњу повећава, па се тај круг природно затвара ефикаснијом пречицом, преко предложене сарадње на електрани у Бугарској.

У оваквој сарадњи с Бугарском, која већ три деценије има нуклеарне електране у погону и све друге нуклеарне институције, све потребне фазе улажења у нуклеарну енергетику обавиле би се на веома ефикасан и рационалан начин. Са бугарским колегама постоји добра научна и стручна сарадња у области нуклеарних технологија и добра основа да се све то повољно усмери ка образовању потребних кадрова у Србији. Осим тога, за сва друга потребна технолошка решења постоји конкретни образац у близини, уз сва повољна искуства једне земље са доста сличности.

Више од две деценије стагнације у развоју нуклеарне енергетике у свету довело је до драстичног смањења броја земаља које још увек располажу нуклеарним технологијама и могу да граде нуклеарне електране (САД, Русија, Француска, Јапан и Јужна Кореја). Антинук¬ле¬ар¬на хистерија је код већине европских индустријских земаља и САД у претходном периоду довела до га¬шења нуклеарне индустрије и одустајања од развоја нуклеарне енергети¬ке. Неке земље, укључујући и бившу СФРЈ, донеле су тзв. „мораторијуме" на изградњу нуклеарних електрана.

У последњих неколико година долази до драстичне промене у свету у односу на нуклеарну енергетику: потреба за свим енергентима нагло расте, као и потреба за електричном енергијом, док цене нафте и гаса нагло расту, а и забринутост у вези с глобалним загревањем. То доводи до ренесансе у нуклеарној енергетици и до убрзане градње нових електрана (у Кини се тренутно гради 19 нових нуклеарних електрана, Италија је с Француском овог лета потписала споразум о изградњи 4 нове нуклеарне електране, а Русија и Индија су управо потписале споразум о изградњи бар 12 нових електрана). После дуже стагнације, њена обнова je почела и у развијеним земљама (САД, Шведска, Италија), уз константно одржавање високог нивоа у неким развијеним земљама (Француска, Немачка) и појачани интерес земаља које никада нису имале нуклеарне електране (Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати). Један од главних проблема на светском нивоу је недостатак високообучених и стручних кадрова у свим областима везаним за нуклерану енергетику.

Уколико се нешто не промени у погледу на мораторијум, Србија ће уз Аустрију вероватно остати као једина европска земља која чак не жели ни да теоретски разматра ову опцију. То је очигледно из предложене дугорочне научно–истраживачке стратегије, као и из енергетске стратегије Србије — у којима се реч "нуклеарно" нигде не може пронаћи! Треба напоменути да се мораторијум односи само на изградњу нуклеарних електрана, а не на истраживања у области нуклеарних технологија, односно на израде студија и оптималних енергетских стратегија, укључујући и нукеларну енергетику.

Нуклеарна енергетика је била и остала табу тема у Србији, тако да већина становника или врло мало зна о овој области или и оно мало што знају долази од намерно погрешно сервираних информација. Кривицу за то сносе превасходно министарства за науку, образовање, енергетику и заштиту околине, која су, нажалост, под страначким патронатом, раздељена на партијске ресоре, и која воде нестручни партијски кадрови. У таквој ситуацији се не може очекивати да ова ресорна министарства сарађују и праве заједничке стратегије засноване на детаљним научним и стручним анализама.

Заговорници учешћа Србије у овом пројекту као кључни разлог наводе школовање српских кадрова. Да ли ми на овај начин у ствари плаћамо за уништење ИНН Винча и имамо двоструке издатке за школовање кадрова? Која су средства требала за опоравак и модернизацију?

Сада у Србији постоји ограничен и драстично смањен број нуклеарно оријентисаних струч¬них кадрова. Постоји доста шира висококвалитетна „научна и стручна дијаспора" и добре шансе за њено укључи¬вање у пројекте развоја српске нуклеарне енергетике, нарочито у процес обуке кадрова и дугорочно планирање. Процес обуке кадрова морао би да почне што пре, јер је дуго¬трајан, а одлив формираних кадрова је неминовност. Стручњаци из ове области који раде у иностранству спремни су не само да држе предавања већ да припреме одговарајуће уџбенике, као и да осмисле пројекте за израду дипломских радова, мастер и докторских теза.

Ја сматрам да треба обновити и основне и постдипломске студије из нуклеарне технике. Предлог за обнављање ових студија је већ био послат декану Електротехничког факултета пре годину дана, и то после састанка с њим, с ректором БУ и пар наших стручњака из иностранства. Предложено је, на пример, да би по полагању обавезних предмета студенти на мастер студијама из нуклеарне технике могли да раде своје мастер тезе и у иностраним компанијама, лабораторијама и на универзитетима. На пример, имајући у виду да је потписан Споразум о сарадњи између Београдског универзитета и Калифорнијског универзитета у Берклију пре три године, студенти на мастер или докторским студијама из нуклеарне технике би могли да проведу један или више семестара на Берклију, где би радили на постојећим пројектима и израдили своје мастер или докторске тезе, и тиме стекли драгоцено искуство.

Нажалост, овај изванредни предлог није наишао на одзив руководства ЕТФ–а (тј. Ни после годину дана од подношења званичног предлога, није стигао НИКАКАВ одговор), што само показује каква је ситуација у српском образовном систему и колика је заинтересованост за суштинске промене. Слична ситуација постоји и у другим областима. Недавно је изашла на видело вест (објављена у "Политици" 13. Јануара 2011.) да "Факултет за инжењерски менаџмент, чији су оснивачи наши стручњаци који су научна звања и радно искуство стицали на Кембриџу, МИТ-у, Харварду, Корнелу, од 10. фебруара прошле године чека дозволу за рад, односно било какав званичан одговор Комисије за акредитацију и проверу квалитета и Министарства просвете – позитиван или негативан. Законски рок од 90 дана да факултет добије одговор на захтев одавно је истекао."

Да има памети у државном врху, преостали стручњаци у земљи, заједно са стручњацима нашег порекла широм света, добили би безрезервну подршку да заиста крену у реформе школства и науке, али засноване на националним приоритетима и дугорочним стратегијама.

http://www.dverisrpske.com/tekst/1876320

Како је уништен Институт Винча (1. део)

Како је уништен Институт Винча

 

Проф. др Јасмина Вујић, шеф катедре за нуклеарни инжењеринг на Берклију (1. део)

 

Аутор: ЗА ДВЕРИ ГОВОРИ:, Објављено: 03. 02. 2011.

Институт за нуклеарне науке Винча (ИНН Винча) је некада била референтна институција те врсте и практично инкубатор кадрова. Шта су кључни разлози уништења Института?

Тешко је проникнути у узроке и суштину дугорочних покушаја да се Институт у Винчи темељно растури. Можда је најближе истини да тај Институт, као и многе друге реномиране националне институције, убија незнање, политикантство и лоше намере пре свега у одређеним политичким круговима на власти. Све се то спроводи под паролом "реформи" у циљу наводног побољшања постојећег стања, али се често спроводе "реформе ради реформи" или, као у случају ИНН Винча, због неког тешко разумљивог и нелогичног циља. Између осталог, више пута се спомиње некакав "технолошки парк" чији би један део био Институт у редукованој форми, али остаје нејасно какве би се то технолошке целине смештале у тај "парк", ако се ништа не чини да се нове технологије развијају, него се још и старе технолошке целине гасе. Уместо тога, свакодневно се чују хвалоспеви о изградњи некаквог центра за промоцију науке, па о изградњи центра за нанонауке (а такав у Институту већ постоји), и сличних тзв. инфраструктурних пројекта из области науке. На жалост, у већини случајева се испоставља да се те најаве и промоције праве у циљу оправдања нових кредитa, или једноставно ради промоције одређених министара или странака на власти, док постојећи научни центри, факултети и институти кубуре и са дажбинама за грејање и комуналије, а да не говоримо о другим, битним стварима за развој научног рада и образовање научног подмлатка.

Да би се схватила читава прича око ИНН Винча, треба се вратити шест-седам година уназад, када је Министарство за науку и технолошки развој (МНТР) по први пут кренуло у разбијање Института. Тадашњи министар за науку Драган Домазет изашао jeј са предлогом да се Институт трансформише тако што ће се распарчати и поделити на 4 дела. За извршиоца тог деструктивног удара на ИНН Винча министар Домазет је изабрао свог страначког колегу Драгослава Петровића, професора Универзитета у Новом Саду, који према тадашњем Статуту Института није чак ни задовољавао критеријуме за директора. Ево шта о тим дешавањима стоји у жалби коју је тадашњи потпредседник Научног већа ИНН Винча, др Божидар Цекић, упутио тадашњем председнику Владе Србије Живковићу (18. јула 2003.):

У свакој нормалној држави, после оваквог незаконитог, неетичког и неморалног понашања министар би тренутно добио отказ!

Домазетов предлог за цепање Института је такође наишао на оштру осуду научне јавности у Србији, али и преко стотину еминентних стручњака из света нашег порекла, који су потекли из Винче, и који су својим потписима на петицији подржали јединствени Институт. Поред тога, истакли су да је више него бесмислено раздвајање фундаменталних и примењених истраживања, јер су се управо та њихова повезаност као и постојање суштинске мултидисциплинарности показали плодотворним и омогућили Институту успешно укључивање у више домаћих и иностраних пројеката и решавање конкретних проблема за разне наручиоце послова. На тај начин Институт је на тржишту, изван државног буџета, остваривао половину прихода и финансијски опстао и набављао опрему која је онда коришћена и за пројекте са МНТР. Због свега наведеног, реално није могуће Институт сматрати потпуно државним власништвом, са којим државни службеници могу располагати мимо воље сарадника Института.

На срећу, до реализације Домазетове замисли тада није дошло, иако је он на цепању Института инсистирао све до пада тадашње владе почетком 2004. Шест година касније, тадашњи в.д. директор Института Драгослав Петровић за Актер открива праве разлоге иза идеје цепања Института:

Ипак, Домазету је успело да Институт и Србију "ослободи" изузетно драгоценог високообогаћеног уранијумског горива, набављеног као замена за ислужено реакторско гориво на истраживачком реактору руске производње у Институту, чиме је практично угашен дугогодишњи нуклеарни програм у Институту, а да о томе није претходно вођена никаква озбиљна дискусија у српским научним и академским круговима. Домазет, као и остали у Влади, који су на министарска места постављени иако нису за то имали ни претходна искуства ни знања, подлегао је претњама из иностранства због наводне опасности од нуклеарног тероризма, и донео низ веома штетних одлука с дугорочним последицама. Он је под притиском пристао на одношење скупоценог свежег високообогаћеног горива, без претходног договора о судбини далеко опаснијег истрошеног горива које је још годинама остало у Институту, као и без икаквог договора о компензацији Институту. Министар Домазет и Влада су у сваком тренутку могли да консултују познаваоце прилика у другим нуклеарним институтима у свету, који су прошли кроз сличне ситуације. Искуства других земаља показују да је било могуће или добити адекватну финансијску надокнаду за одношење високорадиоактивног ислуженог уранијумског горива са реактора РА у земљу порекла, или пак добити одговарајућу количину нискообогаћеног горива за наставак рада истраживачког реактора, чиме би се омогућио наставак дугогодишњег истраживачког рада у области нуклеарних наука и технологије.

Овакве исхитрене одлуке нестручног и арогантног министра за науку и полтронског руководства ИНН Винча практично су на дужи рок угасиле сваку могућност оживљавања независног истраживачког и научног рада у нуклеарној области у Србији.

Какво је данас стање у ИНН Винча?

Да је Србија правна држава, бригу о овом веома важном мултидисциплинарном Институту и о његовим основним делатностима водио би оснивач Института, а колико знам, оснивачка права су државним одлукама пренета на Народну Скупштину Републике Србије. Испред Владе Србије за науку је задужено Министарство за науку и технолошки развој, МНТР, на чијем је челу тренутно министар Ђелић. Институт је, такође, део Београдског универзитета. То значи да ниједна одлука Министарства за науку која је везана за драстичне промене у положају и структури Института и давно дефинисаним основним делатностима Института НЕ МОЖЕ да буде донета само од стране МНТР–а, без сагласности Народне Скупштине и Београдског универзитета. То такође значи да би особе које су одговорне за незаконито уништавање Института, за доношење одлука које су против дугорочних интереса Републике Србије и њеног народа, односно за тешко кршење уставних, законских и етичких норми, у будућности, када Србија постане правна држава, могле и морале бити изведене пред суд.

Министар Ђелић се, нажалост, није никада бавио научним радом да би могао да процени значај појединих научних дисциплина, нити има икакво образовање из области делатности Института. Поред тога, као потпредседник Владе за европске интеграције, он једноставно нема времена да се заиста посвети неопходној реформи науке у Србији. Своје дужности и одговорност је пренео на разне државне секретаре, помоћнике, и којекакве службенике у МНТР, који, позивајући се на њега жаре и пале српском науком. Нико од њих нема ни образовање ни знање из области нуклеарних наука, иако формално постоји радно место помоћника задуженог за нуклеарну безбедност и сигурност. Због тога су минимално издвајање у науку и чудне реформе у току мандата министра Ђелића веома негативно утицали на развој науке у Србији. Било која особа од интегритета би у том случају поднела оставку на место министра. Али то се не може очекивати од министра Ђелића.

Зато није никакво изненађење што се уништавање ИНН Винча наставило и под садашњом Владом. Само је тактика промењена, и овога пута се покушало са опробаном Ђелићевом методом задуживања, те је почетком 2009. године МНТР захтевао од Интитута да се код комерцијалних банака задужи за најмање 25 милиона долара, ради испуњења државне обавезе одношења ислуженог уранијумског горива са реактора РА. Члановима УО Института било је одмах јасно да би то довело до банкрота и тренутног гашења Института, па таква, унапред припремљена oдлука Владе није прихваћена од стране УО. Шта онда министар Ђелић ради? Мења спољне чланове УО, а за председника УО доводи никог другог до партијског друга др Драгана Домазета! Користећи се методом замене теза при чему се истицало оно што суштински није тачно да генерално, сви стручњаци из Института нису коректно обављали посао на Пројекту ВИНД (декомисија нуклеарног реактора РА), Влада одузима Институту не само тај пројект, него и све нуклеарне објекте, више зграда и опреме, и све то преноси на новоосновано Јавно предузеће Нуклеарни објекти Србије (ЈП НОС). Према информацијама које имам, само оснивање ЈП НОС је праћено многим незаконитостима, као и преношење имовине и надлежности Института на ЈП НОС. Никада није споведен поступак против одговорних за ненаменско трошење средстава за ВИНД, него управо те људе ангажује ЈП НОС, а за директора ЈП поставља партијског кадровика и помоћника екс министра Домазета, Мр Радојицу Пешића, особу с предугим асистентским стажом на Технолошком факултету и такође без икаквог познавања нуклерне проблематике.

Напомињем да Међународна Атомска Агенција (IAEA) из Беча, која је координирала овим пројектом, није захтевала формирање никакве нове институције и била је задовољна да тај пројекат обави Институт Винча.

Посао око одношења истрошеног високорадиоактивног уранијумског горива углавном су обавили руски уз помоћ чешких стручњака, јер су при формирању ЈП НОС разним присилама отеране колеге које су се у Институту годинама спремале за обављање овог опасног пројекта. У целој овој ситуацији директор Института Јован Недељковић понашао се као прави партијски послушник и није подигао глас за одбрану Института на чијем је челу! Та његова послушност је недавно била награђена још једним мандатом на месту директора ИНН Винче.

До незаконите одлуке Владе о формирању ЈП НОС (Влада је пре тога морала тајно и на брзину да измени Закон о заштити од јонизујућег зрачења), сви нуклеарни објекти били су под контролом стручњака Института Винча, чији је оснивач, као што сам напоменула, Скупштина Србије. Запослени у Институту Винча сматрају да делатности ЈП НОС директно задиру у законом утврђене делатности Института, којем се у овом процесу на силу и незаконито одузимају просторије и средства за рад (специјализована и скупа опрема) и квалификовано људство. Стручна јавност се плаши да ће бити спроведена фаворизована акредитација и лиценцирање ЈП НОС за све што одређени политички лобији буду проценили да је профитабилна делатност. У тим варијантама Институту у Винчи би требало да буде укинуто бављење радијационим и нуклеарним делатностима, чиме би се Институту нанела директна и непроцењива штета, и чиме би се Институт практично довео на корак од гашењa.

Ови страхови нису ни мало неоправдани имајући у виду низ незаконитости око формирања ЈП НОС, које је преузело надзор над нуклеарним реакторима, високо радиоактивним истрошеним горивом и другим изворима јонизујућег зрачења у ИНН Винча, а да није имало дозволе и лиценце за такав рад. Треба само напоменути да је ЈП НОС регистровано у јулу 2009. године, а да је Агенција за заштиту од јонизујућег зрачења, која је по закону задужена за независан надзор и издавање лиценци у области рада са јонизујућим зрачењем, тек оформљена крајем децембра исте године. Први в.д. директор Агенције је била Јадранка Ђуричић, бивша шефица кабинета екс министра Домазета, која је у исто време била и члан Управног одбора овог Јавног предузећа, a којег је требало да надзире иста та Агенција. Ово је још један пример у низи примера рециклирања послушних партијских уместо постављања стручних кадрова, уз присуство сукоба интереса при обављању руководећих функција.

Ко је уопште у Србији данас задужен за доношење и спровођење политике у области нуклеарне енергије?

Веома је тешко одговорити на то питање, те би најтачнији одговор био НИКО. И поред свакодневних заклињања у Европске и светске трендове развоја, више је него очигледан потпуни несклад између онога што се ради и онога шта се обећава. Како иначе разумети уништавање једног нуклеарног института са вишедеценијском традицијом, а истовремено причати о новим трендовима у енергетици, о регионалној сарадњи у нуклеарној енергетици, о напредним технологијама, о смањењу гасова стаклене баште и сл.? Како иначе разумети поделу у Влади по вертикали (тј. поједина министарства припадају појединим странкама), што доводи до тога да министарства уопште не сарађују, те, на пример, Министарство за енергетику није имало никаквог утицаја у изради дугорочне стратегије научно–технолошког развоја, где се реч "нуклеaрна" чак и не помиње.

Чак и у условима данашњег ниског степена индустријског развоја у Србији, очигледан је хроничан недостатак електричне енергије. Пошто се наши стратези заклињу у убрзани развој док не стигнемо тамо где смо били пре 20 година, мора бити јасно свима који мисле о развојним могућностима земље да ће нам захтеви за енергијом значајно порасти. Истовремено, заштита околине намеће захтев за драстичним смањењем угљеничних и осталих штетних гасова. Како, онда, Србија може рачунати на енергетску стабилност, ако је њена енергетика до сада највећим делом била базирана на производњи у Обреновачким термоелектранама које сагоревају лигнит веома лошег квалитета? Како то да нашим евроентузијастима није познато да је планирано време коришћења угља у термоелектранама ограничено на врло блиску будућност, и управо је недавно донешена директива да се крајњи рок експлоатације електрана на угаљ помери на врло блиску 2018. годину. Иако је велики део пољопривредног земљишта угрожен гасовима и пепелом из термоелектрана, наставља се са ширењем копова, премештањем становништва, па чак и гробаља, уместо да се убрзано планирају и граде нови енергетски капацитети, који задовољавају постављене еколошке стандарде, који нуклеарну енергетику у целом свету враћају у први план.

Код нас се чак размишља и договара о уступању наших река страним инвеститорима за градњу хидроелектрана за њихове потребе, док ти исти потенцијални инвеститори неће нарушавати своју природну средину експлоатацијом својих река. У таквој ситуацији, да ли уопште може било коме звучати логично уништавање Института за нуклеарне науке и његовог школованог кадра?

За оне који и даље не схватају шта се дешава у области нуклеарне технологије и зашто се намерно уништава ИНН Винча, ево једноставног одговора: земља која има своју сопствену нуклеарну технологују далеко је независнија и може да очува свој сопствени суверенитет. Зато земље из "нуклеарног" клуба пробају да спрече друге земље да развију своју сопствену нуклеарну технологију. Зато се спроводе континуирани напади, односно дестабилизовање Ирана, Северне Кореје, Пакистана и Индије. Јавност у Србији због контроле информација често не схвата шта се намеће Србији у овиру "Европа нема алтернативу" и како се уништава наша привреда, индустрија, култура, језик, и не схвата се да антинуклеарна хистерија јесте промовисана из истих центара моћи.

Зато Кина сада убрзано гради нуклеарне електране, да не би била зависна од увоза нафте и гаса, које лако контролишу кинески непријатељи. Зато је ЕУ наредила Бугарској и Литванији да угасе своје нуклеарне електране пре приступања ЕУ, и да тако од извозника струје постану увозници струје, које је лако контролисати и уцењивати разним захтевима. Зато се толико препрека ставља на пут изградње нове електране Белене у Бугарској, јер САД никако не желе да виде да Бугарска постаје енергетски независна и да прелази у руску сферу. Зато Венецуела, Турска, Индија, Вијетнам, потписују уговоре с Русима о изградњи нуклеарки, јер желе да имају своје НЕЗАВИСНЕ енергетске изворе!

http://www.dverisrpske.com/tekst/1876319