Треба ли Србији нуклеарка – Драгољуб Антић
Политички обојено
Нуклеарне електране могу бити грађене на неким местима у Србији, која се већ више од 30 година истражују
Мораторијум на изградњу нуклеарних електрана је уведен у СФР Југославији у оквиру опште политичке акције у свету, чији циљ је био претварање нуклеарне технологије у монопол што мањег броја држава. Код нас је уведен и уз додатни скривени разлог: тиме је спречено започињање изградње друге југословенске (хрватско-словеначке) нуклеарне електране у Превлаци код Загреба. Изградња ове електране била би праћена већим инвестицијама земље извођача радова, па би то било прејако везивно ткиво за очување СФРЈ, чији је распад био увелико планиран. По „лепом српском обичају" моћни људи из Србије нису уважавали никакве стручне аргументе већ су похрлили да прихвате све идеје из „братских република". Мораторијум је Србија наследила и није га још укинула, иако га Хрватска и Словенија нису задржале. Необична је појава да у Србији постоје стручњаци који се данас залажу за сарадњу са Словенијом и Хрватском у нуклеарним технологијама, а да су истовремено за очување мораторијума. Свакако треба мораторијум укинути, као једно од бесмислених наслеђа бивше југословенске заједнице.
Данас наша јавност још барата подацима и свесно протураним страховима из времена усвајања мораторијума. У међувремену се стање у свету јако изменило. Све јаке земље у развоју интензивно граде нуклеарке и планирају нове, Француска, Јапан и Русија никада нису ни смањивале тај развој, а неке европске земље постепено мењају раније донете одлуке о нуклеаркама (Шведска, Италија, Немачка). САД су своју производњу два комерцијална типа електрана препустиле Јапану, па сада интензивно раде на развоју нових типова реактора за будуће доба, док постепено модификују фантастично моћан бирократски систем и регулативу, који је настао са циљем да појача монопол у власти над нуклеарним технологијама, а сада је велика сметња за покретање развоја. Истовремено је у САД већ уочен велики недостатак нуклеарних стручњака.
У окружењу Србије постоји преко 20 нуклеарних електрана у погону на мање од 500 километара од границе. Србија не може никако остати „ненуклеарно острво", чак и да никада не развија нуклеарне технологије и не гради нуклеарне електране. Србија тренутно има електричне енергије за низак ниво привреде. Сваки планирани развој захтева нове електране. Хидропотенцијал је редукован на скупе остатке, лигнит ниског квалитета је све теже вадити за постојеће и планиране термоелектране (уз велику деградацију пољопривредног земљишта), а ослањања на веома скупе, нестабилне и неефикасне ветрењаче и соларну енергију се своде на приче за децу сваком иоле озбиљнијом анализом. Већина аргумената у корист некаквих великих и алтернативних енергетских потенцијала у Србији, заснована су на застарелим чињеницама, бројним неаргументованим претпоставкама и изразито „навијачком" (често политизираном) ставу.
Могућност да Србија започне развој своје нуклеарне енергетике кроз регионалну сарадњу и делимично учешће у изградњи нуклеарне електране у Бугарској представља изврсно решење, а тренутак за започињање је вероватно најповољнији. Проценат учешћа је у складу са економским могућностима и омогућава постепено школовање потребних кадрова за неке будуће нуклеарне електране (у некаквој великој инвестицији изградње електране у Србији у будућности, економски моћније земље би „разграбиле" неколико комплетних гарнитура школованих кадрова, па би тај део инвестиције био много скупљи). Те електране могу бити грађене на неким местима у Србији, која се већ више од 30 година истражују, али и не морају бити грађене у Србији.
Нуклеарна енергетика тако би се уклопила у обиман енергетски систем, који је тренутно на најекономичнији начин повезан са Русијом и делимично са Немачком, Француском и Кином. Тренутно на светском тржишту, као алтернатива, постоје само француске нуклеарне електране, које су за нас и скупље и практично би могле да се плате само јако скупим кредитима, без готово икакве шансе да се отплате кроз некакву економску сарадњу у будућности. Нуклеарна енергија се појавила на сцени на ужасан начин и праћена је увек великом дозом политике, којом су све одлуке изразито обојене.
Mр Драгољуб Антић, истраживач у Институту Винча
објављено: 13/08/2010
http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Politicki-obojeno.sr.html
