REPORTAŽA - Reporter Danasa obišao Institut za nuklearne nauke gde uveliko traju pripreme za dekomisiju velikog reaktora
Ode Vinča u (ruski) vazduh
Već stiže oprema pomoću koje će ozračeno gorivo, najveći izvor radioaktivnog zračenja u Srbiji, biti prepakovano pod vodom i u strogoj tajnosti, zbog terorista, i isporučeno u Rusku Federaciju do kraja 2010. godine. Mere obezbeđenja su jako povećane u poslednje vreme, Amerikanci finansirali postavljanje metalne ograde, senzora kretanja i kamera
Autor: Dragoljub Petrović
Ilija Čvorović danas bi, moguće, bio razočaran kada bi na sajtu Instituta za nuklearne nauke „Vinča" ugledao „Google earth" snimak iz vazduha svih 65 hektara „prostranstava" ove naučne institucije u selu Vinča kraj Beograda.
Ni raspoloženi portir-bezbednjak na ulazu u ogroman kompleks ne bi zadovoljio „čvorovićevsku" mistifikaciju po kojoj strani špijuni vrbuju naučnike („on je naučnik, radi u Vinči") s jednom jedinom namerom - da tu uđu i onda, naravno: „Ode Vinča u vazduh!"
Kompleks, dok šetate, podseća na banjsko odmaralište, malo i na Madagaskar („Danice, čula si za Vinču, ko što si čula za Madagaskar") sem kad stignete do dela gde je zgrada velikog nuklearnog reaktora iz koga će do kraja 2010. u Rusiju biti isporučeno ozračeno nuklearno gorivo. Posle toga sledi dekomisija (rasklapanje) reaktora (do 2015) koji su Sovjeti nakon dogovora Tita i Nikite Hruščova, postavili 1959. godine, ali od 1984. ne radi.
- Mere obezbeđenja su jako povećane u poslednje vreme, dobrim delom su to finansirali Amerikanci. Pre pet-šest godina da ste došli, ovde ne biste videli metalnu ogradu, senzore kretanja na njoj, identifikacione kartice na ulazu, kamere...- objašnjava Milan Pešić, rukovodilac programa VIND (Vinca Institute Nuclear Decommissioning), čija je suština da „Vinču" očisti od suvišnog nuklearnog materijala i otpada. Taj program ima četiri projekta- transport ozračenog goriva iz velikog reaktora u zemlju porekla, upravljanje radioaktivnim otpadom smeštenim u Institutu, dekomisiju istraživačkog reaktora i zaštitu od zračenja po radnike, stanovništvo i okolinu prema svetskim standardima.
- Program je rezultat dogovora SAD i Rusije, kako bi smanjili rizik od nuklearnog materijala svuda u svetu, jer on može da bude potencijalno opasan ako dođe u ruke terorističkih organizacija, koji od njega mogu da naprave tzv. prljave bombe, iako to nije tako jednostavno, ne pravi se to po podrumima kako gledamo na TV. Insistiralo se najpre da se sa svih istraživačkih reaktora u svetu vrati sveže neiskorišćeno visokoobogaćeno gorivo u zemlju porekla. Mi smo to gorivo 2002. vratili u Rusku Federaciju. Sećate se onda kad je iznenada jednog jutra bio blokiran Beograd. Ja sam tad jahao na čelu kolone - šali se Pešić, dok provlači karticu i otvara ulazna vrata na zgradi velikog reaktora. U holu stoji maketa reaktora, a na njoj posveta iz davnih vremena: „Predsedniku savezne Komisije za nuklearnu energiju Aleksandru Rankoviću..."
Ulazimo u veliku halu gde je reaktor, „skalamerija" slična cisterni za vino. Okolo trake i table: „Zračenje - opasnost". U susednoj prostoriji su bazeni gde se nalazi ozračeno gorivo.
- To gorivo je najveći izvor radioaktivnog zračenja trenutno u Srbiji. Stoji u bazenima, pod vodom, koja služi kao biološka zaštita od zračenja. Naš zadatak je da gorivo iz tih bazena prepakujemo u nove kontejnere, to će se takođe vršiti pod vodom, i pošaljemo u Rusiju. Oni će da ga prerade i to će ostati kod njih. Transport će biti obavljen tajno, kao i 2002. onog svežeg goriva, ne zato što mi nešto krijemo od javnosti, nego od onih koji to ne treba da čuju. Tačan datum transporta, put kojim će se ići moraju ostati tajna, jednostavno, da ne stvaramo sebi nepotrebne muke - kaže Pešić.
Ozračeno gorivo ima gama i neutronsko zračenje. Voda od tog zračenja štiti ali istovremeno hladi gorivne elemente. Bazeni imaju zidove od 80 centimetara betona i ploču od jednog centimetra nerđajućeg čelika i praktično ne mogu da procure.
- Mi merimo na nekoliko mesta unutar Instituta, recimo u jednom potoku, koliko je zračenje, merimo i radioaktivnost zemljišta svakog meseca, a takođe i nivo vode u bazenu - priča Pešić, pokazajući nam po halama opremu za prepakivanje koja svaki dan stiže. Tu su i crveni burići gde se odlaže nuklearni otpad.
- Nuklearni otpad je svaki radioaktivni ili kontaminirani materijal koji nema dalju praktičnu upotrebu. Ako mi neku rukavicu kontaminiramo, ako se u industriji ili medicini više ne koristi neki radioaktivni izvor, nešto se za dobrobit čoveka ozračuje, stokira se i dostavlja nama. Radioaktivni gromobrani i slično. „Vinča" je jedina institucija državno ovlašćena da može da sakuplja i privremeno skladišti taj radioaktivni otpad. To smo, otkad postojimo, radili za radioaktivni otpad iz cele Jugoslavije. Mi u „Vinči" čuvamo u dva velika hangara taj otpad niske i srednje radioaktivnosti. Jedan hangar je kompletno pun, drugi je blizu da se napuni, tako da mi pravimo nova tri skladišta. Jedno će biti u jednoj od zgrada Instituta, tu će moći da stane 8000 buradi od 200 litara, jer će se radioaktivni otpad generisati i tokom prepakivanja goriva i transporta, kao i dekomisije reaktora. Drugo skladište je zgrada- bunker, gde će biti otpad visokog intenziteta zračenja, takođe opasan ako dođe u neželjene ruke... Radioaktivni otpad se čuva dok ima sveta i veka - objašnjava Pešić.
Na ulazu smo zadužili dozimetar, detektor zračenja, nalik „pejdžeru", zakačen na mantil, a unutar zgrade rade ljudi zaduženi da većim instrumentima stalno mere radioaktivnost.
- Svi koji rade izloženi su zračenju, ali imaju redovne lekarske preglede, sve se radi po procedurama. Ako se ulazi u polje zračenja određuju se norme do kojih pojedinac sme da dobije utvrđenu dozu zračenja. Godišnja doza zračenja po pravilniku Instituta je 50 posto manja od granice koju zakon propisuje. Svaki dan, pošto svi nosimo elektronske dozimetre, možemo da pročitamo koliku je ko „porciju" zračenja dobio, i ako ispuni ukupnu „kvotu", ne može te godine više da radi na tom poslu, već se prebacuje na nešto drugo. Ja sam recimo siguran da dobijem više zračenja kad letim avionom nego ovde u zgradi reaktora. Postoje polja u koja ne šaljemo nikog da uđe ako nema adekvatno odelo i opremu - kaže Pešić.
Pri izlasku iz zgrade reaktora, obavezan je prolazak kroz veliki detektor. Na displeju čekate 15 sekundi da vas sprava „očita" i u najčešćem slučaju očita natpis:„Clean".
- U suprotnom, propadaš u podrum - šale se „vinčanci". Na displeju je, ipak, pisalo „clean".
Rasklapanje do zelene livade
Dekomisija reaktora podrazumeva da iz zgrade osim same „cisterne" treba ukloniti sve što je kontaminirano.
- Proći kroz ceo objekat i izmeriti da li tu nešto zrači i koliko jako zrači. Postoje tri načina - ili da se iz zgrade ukloni sve radioaktivno i ona dobije drugu namenu, ili da se ukloni samo nešto, a ostatak zgrade konzervira, a možete i da od zgrade napravite zelenu livadu - kaže Pešić.
Samo sebe štiti
- Krađa ozračenih gorivnih elemenata nije jednostavna i da neko tako nešto pokuša, jer je sve to skopčano sa velikim rizikom. Taj može da strada, da se ozrači. Kaže se da radioaktivno gorivo, u stvari, samo sebe štiti - objašnjava rukovodilac programa VIND.
http://www.danas.rs/vesti/drustvo/terazije/ode_vinca_u_ruski_vazduh.14.html?news_id=167155
