Треба ли Србији нуклеарка – др Момчило Б. Ђорђевић
Господин Сиверт
Када би мене питали заложио бих се за нуклеарку коју бих сваког јутра могао посматрати са свог прозора
Нуклеарне електране су нам неопходне као и свима осталима у свету. Када бисмо били против њих из страха од неке несреће коју би могле направити морали бисмо бити и против авиона, јер кад се сруше уместо да слете, у смрт однесу на стотине људи. Упознавање јавности о опасностима од јонизујућег зрачења (ЈЗ) за случај опасног квара у некој нуклеарној централи, посао је зналаца из струке, а не ексцентричних аматера с добрим намерама, али лошем знањем.
Покушаћу да примерима из медицинске праксе покажем како је страх од ЈЗ претеран и у највећој мери плод слабе информисаности. Такво зрачење потиче из различитих радиоактивних извора, попут рендгенских цеви које је свако видео и зна чему служе. Као и већина страхова, тако је и страх од ЈЗ у обрнутој сразмери са знањем, пре свега, елементарне физике. На том страху граде се темељи тврђаве скептика, непомирљивих бораца против идеје о изградњи нуклеарних централа. Срећом, здрав разум нам говори да претеране мере предострожности примењујемо увек када нам је знање недовољно и када преовладају емоције.
И сам разумем да је страх од ЈЗ заснован на историјској истини, да је реалан и дубоко укорењен у свести људи. Зар двострука нобеловка Марија Склодовска Кири није откривши радијум, касније (1934) умрла од леукемије проузроковане зрачењем. Савременици трагедије после бачених нуклеарних бомби на Хирошиму и Нагасаки, августа 1945. још нису заборавили страшне слике разарања, а већ су се суочили са могућношћу поновне употребе нуклеарног оружја током „хладног рата". Последње две генерације људи добро се сећају 26. априла 1986. и катастрофе у Чернобиљу. Пре неколико деценија није било много епидемиолошких података о дугорочним ефектима зрачења и наука није могла дати неке поуздане информације које би деловале умирујуће на јавност. Зато су наметнуте строге мере за заштиту људи од штетног дејства зрачења. Од 1950. дозвољене дозе зрачења смањене су у поређењу са ранијим прописима за 150 пута. Данас, међутим, прописи су релаксирани, јер постоји међународна препорука којом се дозвољено зрачење ограничава на један милисиверт изнад природног зрачења које износи 2,5 милисиверта годишње. (Епоним „сиверт", Sv,изражава биолошки ефект зрачења и настао је у част Ролфа Сиверта, шведског медицинског физичара. 1 Sv еквивалентан је дози од 100 рада).
Типични ЦТ-скенер емитује зрачење спрам прегледане особе еквивалентно пет милисиверта, а обичан рендгенски снимак зуба или прелома кости, емитује икс (рендгенске) зраке удози еквивалентној стотом делу сиверта. Нема сумње да су само високе појединачне дозе ЈЗ фаталне за људе, што је, уосталом, показала судбина првих 237 ватрогасаца у Чернобиљу, за само неколико недеља 28 је умрло.
Међутим, многи болесни људи изложени су знатно већим дозама зрачења од оног у Чернобиљу. Кад болесника са малигним тумором мозга после операције пошаљемо на додатно лечење зрачењем, он у неком центру за радиотерапију добије еквивалент од 40 сиверта, што, наравно, убија туморско ткиво. За време третмана, здрав мозак око тумора трпи апсорпцију од 20 сиверта, што је 20.000 пута више од дозвољене годишње границе, а пет пута више од ЈЗ које је после експлозије у Чернобиљу погодило присутне ватрогасце.
Али критична ствар је што огромно зрачење не делује одједанпут него током шест недеља, тако да се здрава ћелија обично опорави. Да би се утврдиле последице јонизујућег зрачења најбоље је упоредити озрачене и неозрачене особе током дугог временског периода. На пример, после експлозије нуклеарних бомби бачених на јапанске градове Хирошиму и Нагасаки, око 66 одсто становника у та два града преживело је наредних пет година, односно 1950. годину. Закључно с 2000. годином, 7,9 одсто тих људи умрло је од рака, упоређено са 7,5 одсто умрлих становника из истог разлога, али у делу Јапана у коме нису били изложени радиоактивном зрачењу. Те бомбе, права су играчка у поређењу са климатском катастрофом која се непрекидно одвија пред нашим дремљивим очима, а која је добрим делом плод коришћења фосилних горива. Гигантски пројект као што је нуклеарка буди из интелектуалног дремежа и локомотива је општег напретка. Погледајмо свет око нас, избројмо те стотине реактора и утврдимо где их има, а где нема. Видећемо се смо у лошем друштву. Када би мене питали, заложио бих се за нуклеарку коју бих сваког јутра могао посматрати са свог прозора.
Професор универзитета
Др Момчило Б. Ђорђевић*
објављено: 18/08/2010
http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Gospodin-Sivert.sr.html
