Goran Milašinović: Prohujalo vreme humanosti

Goran Milašinović: Prohujalo vreme humanosti

Dragan BOGUTOVIĆ | 02. septembar 2011. 20:59 | Komentara: 2

Milašinović o romanu "Rascepi": Pre više od pola veka petoro Parižana poklonilo kosnu srž ozračenim naučnicima iz Vinče. U današnjem vremenu tu i takvu dobrotu ne mogu da prepoznam

Goran Milašinović

DA život piše romane, ma koliko to ponekad zvučalo stereotipno, odlično je pokazao Goran Milašinović (1958) u novom romanu "Rascepi" koji se, u izdanju "Stubova kulture", pojavio iz štampe pre tri-četiri dana. Šta je suština priče, za "Novosti" pisac objašnjava:

- Radi se o istinitom događaju, prvoj transplantaciji kostne srži kod ljudi u svetu, i to kod pet mladih, jugoslovenskih naučnika, stručnih saradnika Instituta za nuklearne nauke u Vinči, koji su zadesno ozračeni veoma visokom, po život opasnom dozom neutronskog i gama zračenja tokom eksperimentalnog rada 15. oktobra 1958. Kostna srž, kao potencijalno jedini lek za spasavanje života, presađena im je od pet dobrovoljnih davalaca, Francuza, u Institutu "Kiri" u Parizu, i to od strane doktora Anrija Žamea i profesora Žorža Matea. Iz nepoznatih razloga, ovaj ekskluzivni događaj kao spomenik jednog neobično važnog i neponovljivog poduhvata u novijoj istoriji medicine, a koji se tiče naših građana i Francuza, nikada nije detaljno predstavljen u javnosti na bilo koji način, napose literarni.

Po profesiji kardiolog, profesor Medicinskog fakulteta i direktor Pejsmejker centra u Kliničkom centru Srbije, Milašinović se najpre oglasio kao pesnik, zbirkom "Neistraženi bolovi" posle koje su usledili zapaženi romani "Voltin luk" (zajedno sa Živojinom Pavlovićem), "Heraklov greh", "Posmatrač mora", "Camera obscura", "Apsint", "Maske Sofije de Montenj" i "Trougao, kvadrat". Sa suprugom Ljiljanom ginekologom ima sinove Dejana (27), lekara i Arsena (23) koji je diplomirao na Filozofskom fakultetu, a sada studira matematiku i finansije.

NERASKIDIVE VEZE SVI donatori su umrli. Poslednja, Odet Dragi minula je iz sveta februara prošle godine u 93. godini. Njena ćerka, govoreći nad odrom uputila je poslednje pozdrave majci i u ime još uvek žive Rosande Ristić - Dangubić, sa kojom je ostala u neraskidivoj prijateljskoj vezi tokom celog života. Sedamdesetsedmogodišnji dr Radojko Maksić, prvi čovek kome je u svetu transplantirana kostna srž, i dalje održava vezu sa porodicom svog preminulog davaoca Marsel Pabiona. Pre dve godine, u Parizu proslavili su 50 godina od transplantacije, a svečanosti je prisustvovao i profesor Žorž Mate, koji je umro 15. oktobra prošle godine, baš na dan kada se dogodila nesreća u Vinči.

* Zadivljujuće sa kojom su hrabrošću i skromnošću, petoro porodičnih ljudi pristali da budu donatori kostne srži, iako su time reskirali svoje živote?

- To je jedan od mojih najvažnijih motiva za pisanje: pet francuskih građana odazvalo se pozivu bolnice "Kiri" da daju jugoslovenskim naučnicima kostnu srž, iako su prethodno upozoreni da možda neće preživeti vađenje jer se tada o posledicama transplantacije kostne srži, kako po primaoca, tako i po davaoca, nije znalo ništa. I pet Francuza, običnih, normalnih Parižana - domaćica, majka troje dece, automehaničar, bivši mornar, službenik - bez ikakvog drugog motiva, osim vrhunske humanosti, zarad poslednje nade za pomoć nasmrt bolesnim, ali nepoznatim mladim ljudima iz jedne komunističke zemlje, ležu na operacioni sto da se, možda, nikada ne probude iz opšte anestezije. Ali da spase nečije druge živote. To nije isto kao kada neko skoči da spase davljenika iz vode jer on sam ima nadu - ume da pliva. Kada sam ovo pročitao, proučavajući detalje, pomislio sam da je vreme takvih ljudi nepovratno nestalo ili da ja sam nisam u stanju da u današnje vreme vidim i prepoznam tu i takvu dobrotu koja vlada među ljudima. Osim toga, osetio sam sramotu jer mi se učinilo da nedovoljnim obeležavanjem te nezamislive samožrtve od strane francuskih građana za naše građane kao da smo se pokazali nedostojnima da nam milost poput takve uopšte bude učinjena. Između ostalog, ovaj roman namenjen je i večnoj slavi i hvali hrabrim Parižanima, dobrovoljnim davaocima.

* Da li ste možda razgovarali sa nekim od učesnika u ovim zbivanjima?

- Nisam. I to iz moralnih razloga. Iako je od tada prošlo pedeset godina, želeo sam da sačuvam čast aktera događaja - onih koji su još uvek živi i onih koji više nisu - tako što literarna priča u romanu neće imati nikakve veze sa njihovim ličnostima, kako u vreme bolesti i lečenja, tako i posle. Time je događaj mogao da ostane neoskrnavljen poetskom slobodom, a intriga iz romana izmeštena je iz okvira samog događaja.

* Na jednom mestu napominjete da su oboleli atomisti bili i heroji, i žrtve medicine. Možda drugačije i nije moglo da bude?

- Suočavanje sa neizlečivom bolešću i očajem bliskog kraja u vezi je sa pristajanjem na lečenje, za koje se ponekad ne zna kako deluje. Nažalost, ponekad medicina nije u stanju da da odgovore i rešenja bez eksperimenata. A kada neko eksperimentalno lečenje uspe, pacijenti se sa pravom mogu smatrati herojima jer su otvorili vrata za buduće lečenje ogromnom broju obolelih. Uspeh transplantacije kostne srži u slučaju naših atomista 1958. značio je prvu u svetu pobedu medicine nad jednom do tada neizlečivom bolešću, radijacionom, čime su i oni postali heroji novije medicinske nauke.

PLEMENITI DONATORI NA poziv iz bolnice "Kiri" javila se majka četvoro dece Odet Dragi, koja je dala kostnu srž Rosandi Dangubić, Remon Kastanje studentu Životi Vraniću, Marsel Pabijon studentu Radojku Maksiću, Alber Biron Drašku Grujiću i lekar bolnice "Kiri" dr Leon Švarcenberg Stijepi Hajdukoviću. Svi ozračeni jugoslovenski atomisti, osim, nažalost, Vranića, preživeli su do tada nezapamćeno zračenje. Po povratku u zemlju svi atomisti nastavili su sa radom u Vinči ili u naučnim ustanovama u Beogradu. Rosanda Ristić-Dangubić se štaviše nekoliko godina posle lečenja porodila i na svet donela zdravu žensku bebu, piše Milašinović.

* U gotovo dokumentarnu prozu veoma vešto ste utkali izuzetno intrigantnu ljubavno-porodičnu priču (sa efektnim krajem) koja je, čini se, piščeva fikcija?

- Pri izboru postupka nisam želeo da koristim neke od uobičajenih, poput, ekstrapolacije fiktivnog iz dokumentarnog, nego da ova dva plana potpuno odvojim, i to pre svega iz obzira prema akterima stvarnog događaja. Čitaocima ostaje da saznaju koliko je to urađeno vešto i zanimljivo ili nije.

* Na kraju knjige ste dali i veoma zanimljive napomene o tome šta je dalje bilo sa vašim junacima, lekarima, donatorima i žrtvama radijacije?

- Da. Sam događaj imao je mnogobrojne i višeznačne refleksije na živote onih koji su u njemu sudelovali, i to kada je reč o neposrednim sudionicima transplantacije, tako i o francuskim lekarima, kao i nekim našim važnim ličnostima iz tog vremena, poput Pavla Savića i partijskih rukovodilaca, Rankovića, Nakićenovića i drugih. Jedan od francuskih lekara, Žorž Mate, postao je nakon tog događaja trajni prijatelj Beograda i Jugoslavije i naš čest gost kao lekar konsultatant za teške onokološke slučajeve.

* Poslednjih decenija medicina i nauka grabe krupnim koracima, ali kao da nema napretka u nekim drugim, takođe važnim, sferama života, koji se sve više komercijalizuju i banalizuju?

- Tehnička znanja u medicini zaista srećom brzo napreduju, ali bolesno telo ranjava i dušu te je isto tako važno i lečenje dobrom voljom, samilošću, razumevanjem, utehom i prijateljstvom. A da li smo i u tome napredovali? Ne bih rekao. A o onim sferama života koji se tiču isključivo ljudskog duha, poput kulture i umetnosti, da i ne govorimo. Kultura je danas banalizovana do statusa robe i može se kupiti, što je nezamislivo, a na pojedinačnom ljudskom planu vladaju egoizam i pohlepa. Kako stvari stoje, uskoro će čovečanstvo morati da podigne jedan veliki SOS ("spasite naše duše"), ukoliko ne bude želelo da liči na "Životinjsku farmu" ili junake De Lilovih romana.

* Šta vam najviše smeta u našoj aktuelnoj društvenoj i kulturnoj sceni?

- S jedne strane nesposobnost definisanja i negovanja autentičnih kulturnih vrednosti, koje kao narod imamo, a sa druge nerazumljiva nonšalantnost i površnost u istinskom prihvatanju evropskih standarda i normi. Zamišljam Vuka kako se pre sto pedeset godina penje u Vajmaru velikom Geteu koji prvi put u istoriji prihvata da simbolično uvrsti srpski narod u porodicu evropskih. E, ovo danas, to je naša druga šansa. I pitanje je da li će biti treće. Alternativa je ovo što imamo sada: borbu izolovanih interesnih grupa, kako u kulturi, tako i na široj društvenoj sceni, koje razgrađuju, rastaču i sramote i ono malo sredstava, talenata i preživelih istorijskih dela koje imamo.

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:343708-Goran-Milasinovic-Prohujalo-vreme-humanosti