Како вредновати научни рад - Владимир Глишин
Арбитри научног квалитета
Без непристрастног, објективног, међународног вредновања наших научних пројеката остаћемо ту где смо. А где смо? Нигде!
Достигнућа у науци и медицини често се нађу на насловним странама медија и предмет су јавних дискусија. С повећаним бројем научних информација које се представљају широј јавности и повећаним бројем организација које се баве промоцијом и дискутују научна достигнућа, постаје врло тешко да се вреднују научна достигнућа и да се утврди које научне тврдње треба озбиљно схватити, а које информације су, једноставно речено, нетачне. Често и сами научници саопштавају врло контрадикторне чињенице.
Како да знамо чему и коме да верујемо?
Због тога су озбиљни научници успоставили систем рецензије за одлучивање који научни резултат може да се објави у неком научном часопису. Научне публикације подвргавају се независном и пажљивом прегледу врхунских научника пре него што се ти резултати објаве, а да аутор не зна ко су ти стручњаци.
У свету се данас годишње публикује више од милион научних радова у разним научним часописима. Научни часописи општег усмерења, као што су „Сајенс" и „Нејчер", имају екстремно ригорозне стандарде за публиковање. Одбиће да штампају чак и релативно добар научни рад ако уредници не виде да је у питању неки научни продор у датој научној области. Овакви научни часописи обично имају двослојни систем вредновања.
У првом кораку чланови уредничког одбора утврђују да ли је налаз приказан у раду коректан, а потом да ли је довољно иновативан да би завредео публиковање. Огромна већина поднетих радова буде одбијена управо на том степену вредновања. Радови који прођу ову претходну рецензију шаљу се на рецензију врхунским, доказаним експертима широм света, да их „дубински" анализирају.
Зашто сам навео примере „Сајенса" и „Нејчера"?
Сви смо се недавно обрадовали када је један наш млађи колега објавио рад у „Сајенсу", у сарадњи с другим колегама, што му нимало не умањује значај. Међутим, овде је најважније истаћи чињеницу да се на сличан начин у озбиљном научном свету и у земљама где је наука развијена примењује идентичан принцип код одобравања или финансирања научних пројеката, а исто тако и код избора наставника на универзитетима! За избор на неко професорско место често се тражи и по 15 (словима петнаест!) независних мишљења.
Да би се и код нас у Србији колико-толико наука упристојила, најпре морамо да видимо ко је ко у науци. Морамо да прођемо кроз катарзу сличну оној кроз коју пролазе научни радови у већ наведеним научним часописима. О томе шта је вредно, а шта није да више не одлучују бирократе у Министарству за науку или министар за Национални инвестициони програм или, пак, српски академици. Сви, али сви без изузетка би за финансирање научних пројеката морали да буду подвргнути међународном, независном вредновању.
Такозвана квантификација научних радова коју је пре неки дан с разлогом критиковао један колега физичар(?), а тренутно је на снази, може се, једноставно, назвати сулудом и самоубилачком!
Да поновим: без непристрастног, објективног, међународног вредновања наших научних пројеката остаћемо ту где смо. А где смо? Нигде!
Професор Универзитета у Београду
Владимир Глишин
[објављено: 01/09/2009]
http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Arbitri-nauchnog-kvaliteta.sr.html
Арбитри научног квалитета
Natalija , 01/09/2009, 00:25
Potpisujem ove reči gospodina Glišina, samo ipak je najvažniju stvar zaboravio zato evo pitanja (pošto je gos Glišin biolog): da li se u nastupu straha blokiraju čeone regije mozga čoveka, znači baš one koje su potrebne za kritičko racionalno mišljenje a o nauci da i ne govorim? Eto u tome je problem, mi smo od 1804 g počeli da se opismenjujemo a za tih 200 godina u koliko smo ratova bili i koliko smo puta bili bombardovani? Pravo je čudo da u Srbiji danas postoji bilo ko - ko se bavi naukom (na bilo kom nivou – pa i na najprimitimnijem!). A tek poslednjih 20 godina gde su naučnici živeli? Oni su u svakom smislu (ekonomskom, smislu lične sigurnosti, medicinske zaštite, bez stanova i kuća, biblioteka i laboratorija i tsl) bili u rangu sa niskokvalifikovanim radnicima (tako su plaćani i tretirani!), izbeglicama i tsl. Država Srbija sada 2009g nema uslove da se doktori nauka u njoj bave naukom, a u periodu od 1990 – do 2003 o tome je SMEŠNO i govriti! Da li Glišin uopšte ima pretstavu našta je ličio život u Beogradu tih godina? NEMA! Naravno za one srbe koji su živeli na stranim zapadnim univerzitetima to sve nije postojalo (oni su živeli u miru, planiranju svojih života i naučnih karjera!) – jer naš narod ima tu osobinu da za njega ne postoji SAOSEĆANJE. Nauka je suviše KOMPLEKSNA stvar i nije stvar samo ličnog talenta pojedinca – potrebne su i druge stvari. Bez minimuma socioloških uslova nema ništa od nauke. Nisam primetila sve ove godine da je neki naš naučnik ranga gos Glišina – JAVNO GOVORIO i PISAO kako, pod kojim uslovima, žive i rade (kako je organizovan njihov život i rad), ljudi na zapadnim fakultetima na kojima su oni boravili. Da traži i apeluje da se i u Srbiji STVORE USLOVI ZA NAUČNIO RAD.
jedan naucnik, 01/09/2009, 09:01
Kako u zemlji, u kojoj ništa nije „pravo", napraviti pravu nauku ? Mi imamo i Akademiju nauka i Univerzitet i nauku i umetnost. , ali, znamo, da ništa od toga nije pravo. Zato nemamo ni vredna naučna otkrića niti posebno istaknute naučnike, umetnike, akademike. Mi, zapravo, nemamo ništa pravo. I kako sada iz toga iskoračiti i početi sa pravim stvarima ? Vaš je predlog jako dobar samo nam nedostaju pravi organizatori. Možda bi naučnici koji su napustili ovu zemlju na vreme i u svetu napravili značajnu naučnu karijeru mogli da se, na kraju svog radnog veka, vrate ovde da nam pomognu. Naravno, ako im naučna javnost dopuisti.
bami , 01/09/2009, 09:35
Ovakvi zahtevi za "čistunstvom" i pokušaji da se od naučnika naprave "bogovi koji hodaju po zemlji" dovela je do pada društvenog rejtinga naučnika. Za nauku i naučnike bi bilo bolje kada bi se sa ove delatnosti skinule sve mistifikacije i prepustilo da priroda i društvo učine svoje. Jedino ako prof. Glišin ne misli da bi posebnim zakonom, kao što je ovaj usvojeni za zaštitu političara, trebalo zaštititi naučnike koji objavljuju u "Saiensu" i u ostalim "naučnim svetilištima".
fizicar (?) , 01/09/2009, 11:32
Profesor Glišin je progovorio o nečemu što svi vidimo, a ustručavamo se da javno, jasno i glasno kažemo. U našoj nauci se, kao i u ostalim segmentima društva, nakotilo mešetara koji više vremena provode u ministarstvu nego u svojoj laboratoriji. Manipulišući birokratama iz ministarstva, partijskim vezama ili prosto, potkupljujući ih, oni čine neformalni centar moći, oni su sive eminencije naše nauke; oni ocenjuju projekte i pojedince, a kriterijume podešavaju prema sebi. Okolnosti se u Srbiji sporo i teško menjaju. Evo primera. Kažu da je fizičar-nobelovac Maks Born, bežeći od narastajućeg nacizma u Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka, ozbiljno razmatrao prihvatanje profesure na Beogradskom Univerzitetu. Mislio, mislio, - pa odbio. Čuo je, kaže u pismu prijatelju, da je u Srbiji isplativije provoditi vreme sa ministrom prosvete u kafani, nego baviti se naukom. I prihvatio - Bukurešt. Pouka: Osmeh na lice, ulje na glavu, a na obraz - đon! Pa u ministarstvo! Srbija se promeniti ne može!
katarza svuda , 01/09/2009, 12:31
Sve je tacno sto je napisao Glisin, ali slika nije bas potpuna, ne moze ni biti na tako malom prostoru. Nama jeste potrebna katarza ali na svim nivoima, pocevsi od glava, uzroka svih nasih padova, onih koji samo sebi grabe i vlast i mast. Nazalost mislili smo, onda kad smo jednu glavu smenili da ce krenuti opsta katarza. Dogodilo se suprotno, narocito u nauci. Povremeno se setim sta je pokojni Milan Kurepa govorio da ce nam trebati decenije da se u nauci vratimo gde smo bili 60 ih i 70 ih godina. Samo smo se jos vise udaljili. Ono sto je Glisin rekao da se u svetskoj nauci ceni kod nas je poslednje decenije postalo predmet samo deklarativnih obecanja a u realnosti tome se izruguju razni partijski aparatcici. Dozvolili smo da njihova rec bude odlucujuca, a to je nasa neoprostiva greska. Dok ljudi koji ozbiljno zele da se posvete istrazivackom radu zive u najbednijim mogucim zivotnim uslovima dotle im ti aparatcici namecu nove smicalice, dok sebi obezbedjuju razne privilegije. Ima i danas mali broj naucnika u Srbiji kojima se solidni medjunarodni casopisi obracaju da recenziraju radove drugih naucnika iz sveta samo niko ne vidi da li je i jedan od njih istovremeno savetnik ministra, placeni predsednik nekog Upravnog odbora, vlasnik privatnog fakulteta i ko zna sta jos. Takvi namecu nadigravanje sa nekakvim kriterijumima i medjunarodni znacaj nauke sveli su na cistu partokratiju.. One prave niko nista ne pita, kao ni one koji su odbegli tamo gde ce imati uslove za miran zivot i predan rad. Secam se da je Glisin bio predsednik naucnog odbora DS u vreme dok su bili opozicija. Zasto im on sad ne odgovara i zasto se malo ne osvrnu na naucne kvalitete onih kojima poveravaju poigravanje sa naukom u Srbiji.
jedan naucnik, 01/09/2009, 14:51
Uzmimo stvae u svoje ryke, pocnimo od svoje okoline. Videcete, vecina ce nam se pridruziti. Hajde jednom da pocnemo da se otkopavama, odmah , ko koliko moze. Predlozimo odgovarajuce kriterijume za ocenjivanje naucnoistrazivackog rada.
bogdan basaric, 01/09/2009, 15:24
Od korisne medjunarodne saradnje,vec godinama nema nista. Zbog toga se,valja pitati kako izaci iz zacaranog kruga. S Milosevicem,bez Milosevica,nama se crno pise. SANU je jedan od unutrasnjih stubova srpskog drustva i narod s pravom ocekuje,da cuje nesto pametno,iz ove prelepe kuce u centru Beograda.Nazalost,najcesce smo svedoci,prepirki,mada se to moze i drugacije napisati.Svedoci smo,da je na ceni forma a ne sadrzaj. Sve dodeljene nagrade i prizananja u poslednjih dvadesetak godina,samo su farsa. Oni koji su dodeljivali nagrade,cinili su to iz svojih najcesce niskih pobuda. Setite se koliko je nagrada podelio Svetozar Marovic,jedan od brojnih predsednika nase pokojne zajednice.Nazalost,slicnih primera ima mnogo u svim segmentima,naseg drustva. Cekajuci drugi deo Memoranduma,mnogi mladi i stariji naucnici su nas vec napustili, nadam se ne zauvek.To da smo nigde,osecamo vec godinama,ali se od nasih prvaka ocekuju, zivotnije ideje,ideje spasa...
Naucnik , 01/09/2009, 17:58
U tekstu je ukazano na vrlo znacajan problem u srpskoj nauci. Previse je mesetarenja i mesetara sto sve ide i do najvisih nivoa na univerzitetima, institutima i ministarstvu. Pocinje se od izbora nastavnika na univerzitetu, biraju se cesto oni koji nemaju ni elementarne kompetencije, cesto nemaju ni radove u priznatim naucnim casopisima. Komisije koje ih biraju, ako su na neki nacin podobni, to namerno ne vide, jer uostalom i clanovi tih komisija su cesto na slican nacin izabrani. Sa druge strane se desava da onima koji i imaju neke rezultate biva onemoguceno napredovanje, jer bi tada oni eventualno mogli zasmetati mesetarima ukoliko bi bili unapredjeni. Na taj nacin se konstantno nastavlja sa negativnom slekcijom pri cemu svakako najbolji odlaze tamo gde se pozicije na institutima i univerzitetima dobijaju zahvaljujuci kompetencijama. Vrlo je interesantna pojava da cesto razni cinovnici u ministarstvu postaju naucnici tek kada dodju u ministarstvo da rade. Drugim recima, pre toga gotovo da i nisu imali objavljene radove, a kada dodju u ministarstvo, odjednom postaju koautori na radovima iz oblasti kojima se nikada ranije nisu bavili. Sasvim je jasno da im se na taj nacin revansiraju kolege sa instituta ili univerziteta za neke usluge, kao sto je recimo dobijanje projekata ili sredstava za kupovinu opreme, putovanja preko ministarstva, itd. Resenje zaista ne postaoji dok se iz srpske nauke ne uklone mnogi savetnici, pomocnici,… koji nikada nisu uradili nista sto bi bilo prepoznato u naucnim krugovima van granica Srbije. Ne mogu oni kao takvi savetovati nikoga, a najveca pomoc srpskoj nauci bi bila kada bi se oni uklonili.
