Нуклеарна енергетика - табу тема у Србији ( 2. део)

Нуклеарна енергетика - табу тема у Србији

 

Проф. др Јасмина Вујић, шеф катедре за нуклеарни инжењеринг на Берклију ( 2. део)

 

Аутор: ЗА ДВЕРИ ГОВОРИ:, Објављено: 03. 02. 2011.

Коме не одговара да Србија има међународно значајне образовне и научне институције?

Једно је сигурно: Значајне образовне и научне институције високог угледа требало би да одговараjу држави Србији и њеним интересима. Они који су преузели власт пре десетак година, из неког разлога су пожурили да прихвате све предлоге који су долазили сaа Запада, без критичке анализе. На пример, без велике дискусије наметнута је Болоњска конвенција у образовању, која је довела до страховитог снижавања нивоа факултетског знања. Реформе нижег и средњег образовања иду на смањење часова математике и физике, стварајући на тај начин генерације полуобразоване омладине, која није научена да логично размишља. Јасно је да је далеко лакше манипулисати популацијом која је полуобразована и којој је лако продавати маглу о "бољем животу". На тај начин се лакше праве "партијски" кадрови, чији је задатак да извршавају налоге врха "партије" без питања и размишљања о последицама.

Што се тиче науке, ситуација је још гора. Жељка Бутуровић је недавно у Политици објавила диван чланак "Научни радник", где с правом наводи: "Ентузијазам који министар за науку и технолошки развој Божидар Ђелић има за унапређење српске науке тешко да има равног. Мањак министровог знања и искуства ту није препрека, сматра, јер је „наука данас толико напредовала да нико не може претендовати на компетентност мимо своје уске научне дисциплине" (Интервју Б92, 19. јул 2010). И заиста – шта зна о науци неко ко се целог живота бавио науком?"

Пошто се министар за науку никада није бавио науком, он не разуме да постоји разлика измећу бављења популаризацијом науке и бављења науком. Он не разуме да се стратегија научноистраживачког рада не може правити без претходно направљене стратегије привредног развоја, без направљених приоритета државног развоја. Наука не може да се развија ни на небу ни на земљи, невезана за остале гране друштвеног и привредног развоја. Примењене науке се не могу развијати ако то не користи директно или индиректно привреди (индустрији, пољопривреди,..) једне земље, а примењене науке не могу без базичних наука. Мале земље, због ограничених могућности, морају врло пажљиво да бирају у које стратегијске области ће да улажу оно мало средстава која се издвајају за науку.

Недавно се министар за "партијску" науку веома истакао у "демократски" предложеним и по хитном поступку усвојеним изменама Закона о научноистраживачком раду, према коме већ устаљену праксу политизације науке доводи до врхунца. Наиме, хитно и без јавне расправе, јер партија и министар све најбоље знају, мења се досадашњи паритет чланова управних одбора (УО) научних организација, па тако сада владајућа страначка коалиција има већину у управним одборима, улога научних већа је потпуно маргинализована, а последњу реч у избору чак и остатка чланова УО има сам министар. Наравно, и избор директора научних института највише зависи од воље министра. Тешко је отети се утиску да је промена паритета чланства у УО у корист владајуће коалиције изнуђена управо одбијањем претходног УО Института Винча да прихвати наметнути кредит и тако потпише убрзано банкротирање и гашење Института.

Образложење хитности доношења ових измена Закона о научноистраживачком раду био је прави јавни шамар онима који су се можда надали да ће стручност а не политика бити одлучујућа у наредном четворогодишњем периоду. Министар је, заправо, објаснио да су хитне измене биле потребне у циљу коректног спровођења новог конкурса за научне пројекте у наредном периоду. Није тешко закључити да ли ће то довести до даљег одлива кадрова или до "појачања" партијских редова. Већ се износи податак да је за нови конкурсни период број пријављених истраживача увећан за најмање 50% па се основано поставља питање – где су до сада били ти нови истраживачи? Да то нису добрим делом партијски кадрови из јавних и других предузећа? Министар громогласно најављује да је ту око 1700 младих, али ко су остали? Још је гласнији у хвалоспеву да је, упркос кризи, схватајући значај науке, повећан научни фонд за 22%. Није потребан ни дигитрон да се схвати у чему је повећање, и ко добија, а ко губи у целој причи !

У журби да "реформишу" српску науку према западном моделу, српски "новодемократски" реформатори су направили огромне грешке, јер су као и код увођења "Болоње" у високошколске установе, и модел финансирања науке на Западу погрешно протумачили. У већини земаља са чијим системом финасирања научно–истраживачког рада сам упозната, државни научно–истраживачки институти се оснивају да би радили у областима од стратегијског значаја за одређену државу. Због тога је њихово финасирање превасходно дугорочно и буџетско, уместо краткорочно и пројектно. Због тога у њима раде стално запослени истраживачи, а не хонорарци који раде само по пројектима. Мањи део истраживачког рада у државним научно–истраживачким институтима се обавља преко пројеката за које се сваке године конкурише код одговарајућег министарства. Због тога су критеријуми запошљавања у државним научно–истраживачким институтима изузетно високи и рад истраживача се стално оцењује. Финансирање научно–истраживачког рада на универзитетима је стриктно пројектно, и веома компетитивно. Већи део средстава одобрених за научно–истраживачке пројекте на униврзитетима иде на финасирање постдипломаца, који у оквиру тих истраживачких пројеката раде на својим мастер и докторским тезама.

Најновији пример изградње супермодерног Центра за популаризацију науке на Новом Београду, док наука грца у дуговима и најбољи кадрови одлазе у иностранство, показује крајње неразумевање министра за науку која је његова улога. Круна његовог "преданог" рада као министра за науку јесте изградња овог "чардака ни на небу ни на земљи", и то на кредит, за популаризовање науке која ишчезавa, јер ју тај исти министар континуирано уништава некаквим назови реформама и мизерним издвајањима за науку. Док министар шири оптимизам називајући науку звездом у успону, погодном за дизање нових кредита, истраживачи сматрају да је исправније говорити о звезди падалици.

Заиста је тешко проценити да ли је однекуд издиктиран услов да се Србија одрекне и оно мало квалификованог кадра који је преживео све санкције, транзиције, реформе, донете и недонете стратегије развоја, или су то само последице бахатог понашања нестручних партијских кадрова, који један у свету познати и цењени Институт за нуклеарне науке третирају исто као неку фабрику одеће или намештаја, или као земљорадничку задругу, које прво треба довести до ивице пропасти а онда их предати партијским тајкунима да то распродају и униште до краја. Како је то говорио стварни оснивач Института, професор Павле Савић, све то подсећа на "освету бивших понављача".

Србија убрзано распродаје своје природне ресурсе, а видимо да се уништавају и образовно-научне институције. Које су развојне шансе Србије с таквом политиком? Да ли је будућност Србије да своје сировине продаје за мале паре, а да стране технологије и знања плаћа скупо?

Стање је више него катастрофално! На рубу смо не само дужничке кризе, не само економског амбиса већ нам прети озбиљно урушавање свих моралних и духовних вредности. Гурају нас свим силама у тор глобализације, а наши вајни "чобани" и сами пуцкетају бичем и још успут певају оде власницима тора! Глобализација ствара новог, идеалног човека за ново доба — тај нови човек неће имати корене, неће знати своје порекло и где припада, биће усамљена заплашена индивидуа без ослонца на породицу или јаку заједницу.

Већ дуже време нам се систематски уништавају четири основна стуба нације: породица, држава, војска и Црква. Миц по миц нас претварају у пропалу државу — клијента и зависника, која самостално не може да опстане. Уништава се наше некад веома добро школство, наука, уништава нам се култура, језик и писмо, духовност — систематски се извргава руглу све оно што нас чини припадницима српске нације, с циљем стварања нових генерација младих с минимумом образовања и сумњивих моралних вредности, које је лако контролисати и уценити — јер те нове генерације ће бити неспособне да мисле својом главом!

Србију већ десет година воде исти, рециклирани политичари и назови стручњаци, који нити имају мудрости, нити визију, нити способности да земљу извуку из све дубље кризе, да је поставе на здраве основе и дају бар наду за опоравак и бољу будућност за генерације младих који долазе иза нас. Слушају савете оних којима добробит наше земље никада није била у интересу. Имамо практично једнопартијски систем и страховиту цензуру медија, јер је то једини начин на који ови неспособни људи могу да се одрже на власти! Последња "реформа" правосуђа, како каже професор Коста Чавошки у "Печату", уклонила је и последљу сумњу у постојање правне државе, јер је и Уставни суд успео да прекрши Устав. Тиме је круг у потуности затворен, и владајући режим је ставио шапу на извршну, законодавну и судску власт.

Имамо партијску науку, партијско образовање, партијску привреду,…. а млади одлазе јер не виде за себе будућност у партијској држави. Многи се неће никада вратити. Памет је отишла да изграђује туђе државе, села су нам празна, Шумадија је празна, бела куга хара. Србија убрзано постаје полигон за тестирање разних прљавих технологија, генетички модификоване хране, скупо плаћених вакцина за које не знамо чему служе, увози се све и свашта, а уништава домаћи развој, привреда и пољопривреда. У садашњој ситуацији никако се не сме дозволити јефтина расподаја природних добара и сировина, плодног земљишта, вода и шума.

Не пише нам се добро ако се нешто драстично не промени у блиској будућности.

Како Ви, као један од водећих српских стручњака за нуклеарну технику, видите најаве учешћа Србије у изградњи НЕ Белане?

Мр Драгољуб Антић је недавно у свом чланку на ову тему, који је објавио Нови Стандард, сумирао предности сарадње на изградњи НЕ Белене: "Могућност да Србија започне развој своје нуклеарне енергетике кроз регионалну сарадњу и делимично учешће у изградњи нуклеарне електране у Бугарској представља изврсно решење, а тренутак за започињање је вероватно најповољнији. Та нуклеарна електрана није у Србији, па је бесмислена и дискусија о Мораторијуму. Проценат учешћа је у складу са економским могућностима и омогућава постепено школовање потребних кадрова за неке будуће нуклеарне електране (у некаквој великој инвестицији изградње електране у Србији у будућности, економски моћније земље би „разграбиле" неколико комплетних гарнитура школованих кадрова, па би тај део инвестиције био много скупљи). Касније електране, у којима би Србија могла да учествује, могу бити грађене и на неким од локација у Србији, које се већ више од 30 година истражују, али и не мора бити тако.

Нуклеарна енергетика Србије би се тако уклопила у обиман енергетски систем, који је тренутно на најекономичнији начин повезан с Русијом и делимично с Немачком, Француском и Кином. Овакав „енергетски пакет" нуди тренутно најповољније услове за учешће у изградњи нуклеарне електране, који вероватно неће бити исти наредних година, у условима повећања потражње. Важно је истаћи и то да је понуда овакве сарадње и Србији и Хрватској веома повољна, јер се тиме обједињују жеље свих оних који би више волели да пут у развој нуклеарне енергије буде преко сарадње с Хрватском, Словенијом и Немачком. Немачка је већ ушла у делимичну сарадњу с Русијом и има интерес да ту сарадњу повећава, па се тај круг природно затвара ефикаснијом пречицом, преко предложене сарадње на електрани у Бугарској.

У оваквој сарадњи с Бугарском, која већ три деценије има нуклеарне електране у погону и све друге нуклеарне институције, све потребне фазе улажења у нуклеарну енергетику обавиле би се на веома ефикасан и рационалан начин. Са бугарским колегама постоји добра научна и стручна сарадња у области нуклеарних технологија и добра основа да се све то повољно усмери ка образовању потребних кадрова у Србији. Осим тога, за сва друга потребна технолошка решења постоји конкретни образац у близини, уз сва повољна искуства једне земље са доста сличности.

Више од две деценије стагнације у развоју нуклеарне енергетике у свету довело је до драстичног смањења броја земаља које још увек располажу нуклеарним технологијама и могу да граде нуклеарне електране (САД, Русија, Француска, Јапан и Јужна Кореја). Антинук¬ле¬ар¬на хистерија је код већине европских индустријских земаља и САД у претходном периоду довела до га¬шења нуклеарне индустрије и одустајања од развоја нуклеарне енергети¬ке. Неке земље, укључујући и бившу СФРЈ, донеле су тзв. „мораторијуме" на изградњу нуклеарних електрана.

У последњих неколико година долази до драстичне промене у свету у односу на нуклеарну енергетику: потреба за свим енергентима нагло расте, као и потреба за електричном енергијом, док цене нафте и гаса нагло расту, а и забринутост у вези с глобалним загревањем. То доводи до ренесансе у нуклеарној енергетици и до убрзане градње нових електрана (у Кини се тренутно гради 19 нових нуклеарних електрана, Италија је с Француском овог лета потписала споразум о изградњи 4 нове нуклеарне електране, а Русија и Индија су управо потписале споразум о изградњи бар 12 нових електрана). После дуже стагнације, њена обнова je почела и у развијеним земљама (САД, Шведска, Италија), уз константно одржавање високог нивоа у неким развијеним земљама (Француска, Немачка) и појачани интерес земаља које никада нису имале нуклеарне електране (Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати). Један од главних проблема на светском нивоу је недостатак високообучених и стручних кадрова у свим областима везаним за нуклерану енергетику.

Уколико се нешто не промени у погледу на мораторијум, Србија ће уз Аустрију вероватно остати као једина европска земља која чак не жели ни да теоретски разматра ову опцију. То је очигледно из предложене дугорочне научно–истраживачке стратегије, као и из енергетске стратегије Србије — у којима се реч "нуклеарно" нигде не може пронаћи! Треба напоменути да се мораторијум односи само на изградњу нуклеарних електрана, а не на истраживања у области нуклеарних технологија, односно на израде студија и оптималних енергетских стратегија, укључујући и нукеларну енергетику.

Нуклеарна енергетика је била и остала табу тема у Србији, тако да већина становника или врло мало зна о овој области или и оно мало што знају долази од намерно погрешно сервираних информација. Кривицу за то сносе превасходно министарства за науку, образовање, енергетику и заштиту околине, која су, нажалост, под страначким патронатом, раздељена на партијске ресоре, и која воде нестручни партијски кадрови. У таквој ситуацији се не може очекивати да ова ресорна министарства сарађују и праве заједничке стратегије засноване на детаљним научним и стручним анализама.

Заговорници учешћа Србије у овом пројекту као кључни разлог наводе школовање српских кадрова. Да ли ми на овај начин у ствари плаћамо за уништење ИНН Винча и имамо двоструке издатке за школовање кадрова? Која су средства требала за опоравак и модернизацију?

Сада у Србији постоји ограничен и драстично смањен број нуклеарно оријентисаних струч¬них кадрова. Постоји доста шира висококвалитетна „научна и стручна дијаспора" и добре шансе за њено укључи¬вање у пројекте развоја српске нуклеарне енергетике, нарочито у процес обуке кадрова и дугорочно планирање. Процес обуке кадрова морао би да почне што пре, јер је дуго¬трајан, а одлив формираних кадрова је неминовност. Стручњаци из ове области који раде у иностранству спремни су не само да држе предавања већ да припреме одговарајуће уџбенике, као и да осмисле пројекте за израду дипломских радова, мастер и докторских теза.

Ја сматрам да треба обновити и основне и постдипломске студије из нуклеарне технике. Предлог за обнављање ових студија је већ био послат декану Електротехничког факултета пре годину дана, и то после састанка с њим, с ректором БУ и пар наших стручњака из иностранства. Предложено је, на пример, да би по полагању обавезних предмета студенти на мастер студијама из нуклеарне технике могли да раде своје мастер тезе и у иностраним компанијама, лабораторијама и на универзитетима. На пример, имајући у виду да је потписан Споразум о сарадњи између Београдског универзитета и Калифорнијског универзитета у Берклију пре три године, студенти на мастер или докторским студијама из нуклеарне технике би могли да проведу један или више семестара на Берклију, где би радили на постојећим пројектима и израдили своје мастер или докторске тезе, и тиме стекли драгоцено искуство.

Нажалост, овај изванредни предлог није наишао на одзив руководства ЕТФ–а (тј. Ни после годину дана од подношења званичног предлога, није стигао НИКАКАВ одговор), што само показује каква је ситуација у српском образовном систему и колика је заинтересованост за суштинске промене. Слична ситуација постоји и у другим областима. Недавно је изашла на видело вест (објављена у "Политици" 13. Јануара 2011.) да "Факултет за инжењерски менаџмент, чији су оснивачи наши стручњаци који су научна звања и радно искуство стицали на Кембриџу, МИТ-у, Харварду, Корнелу, од 10. фебруара прошле године чека дозволу за рад, односно било какав званичан одговор Комисије за акредитацију и проверу квалитета и Министарства просвете – позитиван или негативан. Законски рок од 90 дана да факултет добије одговор на захтев одавно је истекао."

Да има памети у државном врху, преостали стручњаци у земљи, заједно са стручњацима нашег порекла широм света, добили би безрезервну подршку да заиста крену у реформе школства и науке, али засноване на националним приоритетима и дугорочним стратегијама.

http://www.dverisrpske.com/tekst/1876320