Lični stav
Nauka zidnih novina
Tužno je da veliki broj naših redovnih profesora nema nijedan objavljen naučni rad u nekom recenziranom časopisu! Ključni uspeh i dostignuće predstavljaju „autorizovana skripta"
Učestale javne rasprave o (ne)stanju na srpskim univerzitetima očigledno su inspirisane Šekspirovim „ima nešto trulo u državi Danskoj". A da je trulo trulo je, trulije ne može biti. Ali da definišemo šta je to univerzitet.
Dakle, univerzitet je ustanova visokog obrazovanja koja daje akademska zvanja u različitim oblastima. Reč univerzitet je latinskog porekla universitas magistrorum et scholarium, u grubom prevodu: „zajednica učitelja i naučnika". Ne treba posebno naglašavati da su svetski i dobri univeziteti, upravo, poznati po tome što su „zajednica učitelja i NAUČNIKA". U svetu je odavno rešeno pitanje kako se vrednuje ko je ko u nauci: nikako ne možete na Harvardu ili sličnom univerzitetu u svetu da naiđete na profesora koji nije svetsko ime u nauci! U prirodnim ili društvenim naukama. I upravo na pitanju da li su „zajednica učitelja i naučnika" počinje sunovrat srpskih univerziteta!
Kao na svim pristojnim univerzitetima u svetu, i mi u Srbiji treba da definišemo koga možemo nazvati naučnikom ili, što je još važnije, ko promoviše u naučna, a samim tim i u profesorska zvanja?
Tužno je da veliki broj naših redovnih profesora nema nijedan objavljen naučni rad u nekom recenziranom časopisu! Ili ako je nešto objavio (napisao!), to je taman „naučni rad" za zidne novine! Ključni uspeh i dostignuće predstavljaju „autorizovana skripta". Verovali ili ne, autorizovana skripta! Povrh toga s potpisom autora, što je dokaz da će student kod njega pazariti!
Zato ću sada da pozovem u pomoć profesora Ljubišu Rajića koji je nedavno u „Politici" napisao: „Slabost naših univerziteta je strukturna, Srbija nema nikakvu visokoškolsku i naučnu politiku, nijedan univerzitet ne postoji kao univerzitet i nijedan ne pristupa naučno svom sopstvenom razvoju. Mnogi se zovu univerzitetima iako to objektivno nisu". I nastavlja: „Istovremeno, izbori nastavnika moraju se odvijati prema naučnim, a ne političkim, klanovskim, zavičajnim i drugim merilima koja preovlađuju kod nas".
Dakle, saglasili smo se da praktično ozbiljnih univerziteta u Srbiji nema. Prof. Ljubiša Rajić nam je objasnio zašto! Kakvo bi trebalo da bude rešenje?
Veoma jednostavno: raspustiti sve univerzitete i ponovo izabrati celokupno nastavno osoblje! Pozvati nezavisne i nekorumpirane međunarodne recenzente od visokog naučnog ugleda da bi se „izbori nastavnika morali odvijati prema naučnim, a ne prema političkim, klanovskim, zavičajnim i drugim merilima koja preovlađuju kod nas!"
I još da dodam: iz društvenih nauka u svetu se štampa 1.700, a iz umetnosti i humanitarnih nauka 1.130 recenziranih (peer reviewed) časopisa. Iz fundamentalnih i medicinskih nauka – dvostruko više. To je, valjda, dovoljan prostor da se svi pokažu i iskažu.
I najzad, da se iz citiranja vidi da li je njegov (njen) rad u glavnim naučnim tokovima, da ima veći eho od „autorizovanih skripti" ili od rada objavljnog u zidnim novinama, daj bože, i u auli sopstvenog fakulteta!
Autor je profesor Beogradskog univerziteta i jedan od najcitiranijih srpskih naučnika
Vladimir Glišin
[objavljeno: 06/03/2010]
Nauka zidnih novina
Pavle I. Premovic, 06/03/2010, 10:51
Da bi napredovali u univerzitetskoj nastavnickoj karijeri morate da napisete bar jedan udzbenik za studente. Zamislite onda jedno dvadesetak fakultetskih katedra istog profila na srpskim univerzitetima ima dvadesetak udzbenika iz iste ili slicne nastavne oblasti! S druge strane, imate INTERNET koji vam nudi predivnu literaturu za studente iz svih nastavnih univerzitetskih oblasti ali, naravno, na engleskom jeziku; a pasivno znanje engleskog jezika je neophodnost svakog akademskog gradjana buduce Srbijice koja hoce u Evropu. Pa, onda se postavlja pitanje cemu onda navedeni brojni udzbenici?
посматрач коменатар 1 од 3, 06/03/2010, 13:54
Мислим да је проф. Глишин потпуно у праву, мада ми се чини да би се његови ставови могли даље уобличити. Последица оног о чему прича проф. Глишин је негативна селекција. Конкретан пример: на Електротехничком факултету, на катедри за електро-енергетске системе, постоје јаке интересне заједнице (политичке, племенске, економске или неке друге) које спречавају унапређење ванредног професора који има више радова у врхунском часопису (IEEE journals) од већине других професора заједно! И док други "дописници" (под овим називом подразумевам оне који се "шлепају" тако што их неко од аутора једноставно допише на рад који нису ни видели, наравно због неке против-услуге, нпр. лобирања при унапређењу и сл.) једва имају неки "аулски" рад као треће- или четврто-потписани, дотле је горепоменути професор сам објавио гомилу радова као првопотписани! Ово је само један пример (чуо сам и за сличан на философском факултету, одсек историја) докле води та негативна селекција.
посматрач коменатар 2 од 3, 06/03/2010, 13:56
Друго, постоји и питање асистената. На примеру исте катедре (за електроенергетске системе ЕТФ-а), може се видети да тамо асистенти стажирају и по 15 година, а да не докторирају!?! Како је то могуће? Познато је да се за асистенте бирају најбољи студенти, који у року и са највишим оценама завршавају факултет. Убрзо и магистрирају и - онда наступа "тамни вилајет"! Чуче на катедри, држе вежбе, тезгаре на пројектима (за које професори узимају дебели кајмак), а ти исти професори им не дозвољавају да докторирају, јер се плаше (са правом) да ће им позиције бити угрожене. Зато треба ре-дефинисати институцију асистента на универзитету. Можда је најбоље укинути радно место "асистента на неодређено време" и ту држати људе под уговором на пар година, док не докторирају, а после тога ако постоји потреба за њима, понудити им обнову уговора или запослити нове асистенте.
посматрач коменатар 3 од 3, 06/03/2010, 13:58
Трећа ствар, по којој се разилазим донекле у ставовима са проф. Глишином, је управо у вези "заједнице учитеља и научника". То су два различита појма, и не треба их на силу трпати заједно. Управо то силовање да учитељ и научник морају безусловно бити у истој личности доводи до тога да нити има добрих учитеља нити добрих научника (тај тренд је свуда у свету, и на Истоку и на Западу). Сматрам да је за врхунске научнике корисно да раде у институтима, где су ослобођени брига око предавања, књига, студената, испита, оцењивања и сл. У институту се могу потпуно посветити науци и истраживањима. С друге стране, учитељи би радили у високошколским установама где би преносили знање студентима, и не би били у обавези да објављују радове у светским часописима, али би били у обавези да објављују уџбенике (не скрипте). Наравно, учитељи би морали да буду на таквом нивоу да могу да прате развој светске науке и да ученицима преносе та знања (да "сажвакају" тешку материју), што није нимало лак посао.
milos , 06/03/2010, 20:00
Ne bih da pisem "Rat i mir" u tri toma, vec samo da podvucem neophodnost objavljenih radova u casopisima sa visokim impakt faktorom. To je uslov da bi se odbranila doktorska teza u oblasti prirodnih nauka ( negde su potrebna i dva takva rada!) i bespredmetno je ocenjivati tu tezu od komisije, ciji clanovi nemaju jos vecu kompetentnost. Zato treba navesti primere gde predaju profesori koji nemaju takve radove. Ovako uopsteno deluje da je tako na celom Beogradskom univerzitetu, sto nije tacno.
