DRAGOLJUB ANTIĆ: ZAŠTO JE SRPSKO UČEŠĆE U NUKLEARNOJ ELEKTRANI BELANE - POGODAK
petak, 12 novembar 2010 22:22
Nuklearna energetika Srbije bi se uklopila u obiman energetski sistem, koji je trenutno na najekonomičniji način povezan sa Rusijom i delimično sa Nemačkom, Francuskom i Kinom
Ovih dana je objavljena vest da je bugarski premijer Bojko Borisov pozvao rukovodstva Srbije i Hrvatske da uzmu udeo u izgradnji nuklearne elektrane Belene (približno na sredini toka Dunava kroz Bugarsku). To je povod da se „ENEKONIT Centar", udruženje za negovanje energetsko-ekološke i tehnološke svesti iz Beograda, obrati javnosti po ovom pitanju kako bi doprineo boljem razumevanju ovog izuzetno važnog događaja.
U okviru opšte političke akcije u svetu, čiji cilj je bio pretvaranje nuklearne tehnologije u monopol što manjeg broja država, u SFR Jugoslaviji je u leto 1989. godine uveden Moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana. Malo je poznato da se iza toga krio bitniji politički razlog: time je sprečeno započinjanje izgradnje druge jugoslovenske (hrvatsko-slovenačke) nuklearne elektrane u Prevlaci kod Zagreba, što bi bilo praćeno velikim pratećim investicijama zemlje izvođača radova, pa bi to bilo prejako vezivno tkivo za očuvanje SFRJ, čiji je raspad bio uveliko planiran. Vladajući vrh iz Srbije nije uvažavao nikakve stručne argumente naučnika iz Vinče i stručnjaka za energetiku, već je „po lepom srpskom običaju", oduševljeno prihvatio sve ideje iz „bratskih republika". Moratorijum je u Srbiji ostao i do danas kao mazohistička „uspomena" na taj period iako ga Hrvatska i Slovenija nisu zadržale.
Posle višegodišnjeg baratanja podacima i svesno proturanim strahovima iz vremena usvajanja Moratorijuma, naša javnost je u poslednje vreme konačno mogla da čuje i stručna mišljenja, i ovo pitanje konačno je počelo da se tretira na ozbiljan način. Ovog leta je bilo trezvenih sučeljavanja mišljenja i jasno se pokazalo da za stručnjake gotovo da nema dileme o potrebi za ukidanjem famoznog Moratorijuma i za uključivanje nuklearne energetike u normalne procese planiranja. Relativno usamljeni glasovi protiv su bili u velikoj meri emotivno obojeni nerazumljivim strahom od ove tehnologije, koji uglavnom dolazi od nedovoljnog poznavanja činjenica o ovoj oblasti.
Strah javnosti od potencijalne opasnosti od nukleare energije je razumljiv i bio je razlog da se u ovim tehnologijama uvedu rigorozne organizacione, kontrolne i tehničke mere za zaštitu zaposlenih, stanovništva i životne sredine. Zbog ovih rigoroznih mera kontrole nuklearna elektrana je danas tehnološki najsavršenije postrojenje i njen stepen bezbednosti je daleko viši nego kod sličnih postrojenja u drugim tehnološkim oblastima. Naravno, stalni zadatak nuklearnih stručnjaka je da, zajedno sa stručnjacima za druge tehnologije, preduzimaju sve raspoložive mere za obezbeđenje striktnog poštovanja propisa u svim fazama razvoja i primene nuklearnih tehnologija.
JEDINI ISPLATIV PUT Rezultat tako dostignutog nivoa energetsko-ekološke i tehnološke svesti je veoma važan: samo tako se u narednim decenijama može obezbediti sigurno i ekonomski isplativo snabdevanje dovoljnim količinama energije, a da to ne bude na štetu zdravlja stanovništva, da ne dovodi do oštećenja životne sredine ili globalnog zagrevanja. U okruženju Srbije postoji dvadesetak nuklearnih elektrana u pogonu, na manje od 500 kilometara od granice. Srbija ne može nikako ostati „nenuklearno ostrvo", čak i da nikada ne razvija nuklearne tehnologije i ne gradi nuklearne elektrane.
Srbija trenutno ima električne energije samo za nizak nivo privrede, pa svaki planirani razvoj zahteva nove elektrane. Hidropotencijal je redukovan na skupe ostatke, lignit niskog kvaliteta je sve teže vaditi za postojeće i planirane termoelektrane, uz veliku degradaciju poljoprivrednog zemljišta, i zagađenje vazduha i voda, Povećanjem energetske efikasnosti se samo umanjuje potreba za rastom kapaciteta, a veoma skupe, nestabilne i neefikasne vetrenjače i solarna energija se ne mogu opravdati ozbiljnim stručnim argumentima (ma koliko sve to svima zvučalo privlačno), pogotovu ne u elektroprivredi jedne slabo razvijene zemlje. Većina argumenata u korist nekakvih velikih i alternativnih energetskih potencijala u Srbiji, zasnovana su na birokratskim odlaganjima suočavanja sa istinom, zastarelim činjenicama, brojnim neargumentovanim pretpostavkama i izrazito „navijačkom" (često politiziranom) stavu i demagoškim nastupima nedovoljno stručnih diskutanata.
Odnos prema nuklearnoj energiji u svetu, naročito u zemljama koje beleže ubrzani privredni razvoj, poslednjih godina je više nego „prijateljski". Razvijene zemlje, naročito SAD, ulažu veliki trud da se reše izuzetno komplikovanog birokratskog sistema zabrana, kojima je više od 20 godina ograničavan razvoj nuklearnih tehnologija u srednje razvijenim zemljama, ali je on najsloženiji stepen dostigao baš u zemljama-autorima takve politike. Trenutno se u svetu na tržištu uglavnom nude nuklearne elektrane čiji su graditelji iz Francuske, Japana i Rusije (manje tržište ima Kanada, a u poslednje vreme i Južna Koreja nudu izgradnju svojih elektrana). Ova tri glavna ponuđača nuklearne opreme imaju i u najvećoj meri prioritetne delove sveta za svoju ponudu: Japan podmiruje potrebe Dalekog Istoka i SAD (napomenimo da su SAD prodale Japanu proizvodnju nuklearnih elektrana Vestinghausa i Dženeral Elektrika, pa sad naručuje od Japanaca izgradnju svojih novih elektrana), Francuska je usmerena na Evropu (objedinila je veći deo nuklearnih tehnologija Nemačke, Španije, Belgije), a Rusija na Indiju, Kinu, Srednji Istok, Brazil, Venecuelu i istočne delove Evrope.
Srbija danas raspolaže veoma smanjenim brojem nuklearno orijentisanih kadrova u zemlji, mahom u poodmaklim godinama. Situacija je napočku nešto bolja jer postoji više stručnjaka ovog profila koji aktivno rade u vodećim svetskim naučnim i univerzitetskim centrima. ENEKONIT Centar se trudi da poveže ove stručnjake na jedinoj realno zasnovanoj ideji: da se omogući i izvede obuka novih mladih nuklearno orijentisanih kadrova i da se obezbedi međunarodna naučna i stručna komunikacija i saradnja.
Ideja o naučnoj i stručnoj saradnji u nuklearnim tehnologijama sa kolegama iz Slovenije ne predstavlja ništa novo i ona u realnoj meri oduvek i postojala. Saradnja sa Hrvatskom (koja ni sama ne može da se pohvali na tom planu) više je u domenu želja nekih pojedinaca i organizacija a manje rezultat realnih mogućnosti jer u podlozi te ideje stoji neophodnost prisustva neke treće zemlje sa razvijenijom nuklearnom tehnologijom (svi uglavnom u toj ulozi podrazumevaju Nemačku). Razvoj nuklearne energetike u Srbiji danas, a i u dogledno vreme, ne može biti zasnovan na saradnji sa Francuskom i Evropskom Unijom, jer za tako nešto ne postoji realni interes ponuđača takve tehnologije, a ni neki povoljni uslovi za finansiranje (te elektrane su za Srbiju skupe i praktično bi mogle da se plate samo jako skupim kreditima, bez gotovo ikakve šanse da se otplate kroz nekakvu ekonomsku saradnju u budućnosti). Čak se i Nemci u poslednje dve godine u planiranju svog razvoja okreću sve više prema Rusiji.
RUSKI SISTEM Mogućnost da Srbija započne razvoj svoje nuklearne energetike kroz regionalnu saradnju i delimično učešće u izgradnji nuklearne elektrane u Bugarskoj predstavlja izvrsno rešenje a trenutak za započinjanje je verovatno najpovoljniji. Ta nuklearna elektrana nije u Srbiji, pa je besmislena i diskusija o Moratorijumu. Procenat učešća je u skladu sa ekonomskim mogućnostima i omogućava postepeno školovanje potrebnih kadrova za neke buduće nuklearne elektrane (u nekakvoj velikoj investiciji izgradnje elektrane u Srbiji u budućnosti, ekonomski moćnije zemlje bi „razgrabile" nekoliko kompletnih garnitura školovanih kadrova, pa bi taj deo investicije bio mnogo skuplji). Kasnije elektrane, u kojima bi Srbija mogla da učestvuje, mogu biti građene i na nekim od lokacija u Srbiji, koje se već više od 30 godina istražuju, ali i ne mora biti tako.
Nuklearna energetika Srbije bi se tako uklopila u obiman energetski sistem, koji je trenutno na najekonomičniji način povezan sa Rusijom i delimično sa Nemačkom, Francuskom i Kinom. Ovakav „energetski paket" nudi trenutno najpovoljnije uslove za učešće u izgradnji nuklearne elektrane, što verovatno neće biti sasvim tako narednih godina u uslovima povećanja potražnje. Važno je istaći i da je ponuda ovakve saradnje i Srbiji i Hrvatskoj jako povoljna jer se time objedinjuju želje svih onih, koji bi put u razvoj nuklearne energije više voleli preko saradnje sa Hrvatskom, Slovenijom i Nemačkom. Nemačka je već ušla u delimičnu saradnju sa Rusijom i ima interes da tu saradnju povećava, pa se taj krug prirodno zatvara efikasnijom prečicom, preko predložene saradnje na elektrani u Bugarskoj.
U ovakvoj saradnji sa Bugarskom, koja već tri decenije ima nuklearne elektrane u pogonu i sve druge nuklearne institucije, sve potrebne faze ulaženja u nuklearnu energetiku bi se obavile na veoma efikasan i racionalan način. Sa bugarskim kolegama postoji dobra naučna i stručna saradnja u oblasti nuklearnih tehnologija i dobra osnova da se sve to povoljno usmeri ka obrazovanju potrebnih kadrova u Srbiji. Osim toga, za sva druga potrebna tehnološka rešenja postoji konkretni obrazac u blizini, uz sva povoljna iskustva jedne zemlje sa dosta sličnosti.
Nuklearna energija se pojavila na sceni na užasan način i praćena je uvek velikom dozom politike, kojom su sve odluke izrazito obojene. Stručno-tehnički i ekonomski razlozi za razvoj nuklearne energetike su veoma ubedljivi svuda u svetu, pa i u Srbiji. I stručnjacima i političarima je poslednjih godina postalo jasno da je nuklearna energetika neophodna u narednim decenijama. Takođe je svima jasno da to podrazumeva i obaveznu rigoroznu međunarodnu kontrolu protoka nuklearnih materijala i obezbeđenje radioaktivnog otpada. Sve potrebne mere su davno međunarodnim propisima regulisane, a i kroz formiranje brojnih međunarodnih organizacija. U budućnosti treba očekivati još veći obim tog međunarodnog prisustva, uz obavezu stavljanja sigurnosti rada i bezbednosti od uticaja na okolinu iznad parcijalnih i privremenih ekonomskih interesa energetskih sistema, kao i iznad usmerene i lokalne politike.
Autor je nuklearni inženjer, član Petrovske akademije nauka i umetnosti i predsednik ENEKONIT Centar u Beograd
