Nuklearka uvek prva na nišanu

 

Kakve su sve opasnosti od gradnje atomske elektrane u Srbiji

 

Nuklearka uvek prva na nišanu

 

Miloš Obradović

Državni vrh Srbije mudro je prećutao izjavu ambasadora Rusije Aleksandra Konuzina da su „prvi razgovori oko saradnje u oblasti nuklearne energije, na visokom nivou, već održani" i da je Rusija spremna da sarađuje sa Srbijom ukoliko se odlučimo na gradnju nuklearne elektrane.

Međutim, izgleda da se građani još dobro sećaju černobiljske katastrofe, jer je priča o nuklearki naišla na žestoku reakciju javnosti.
Profesor Vladimir Ajdačić, jedan od najpoznatijih srpskih nuklearnih fizičara, ocenjuje da su štete od gradnje nuklearne elektrane daleko veće od koristi:

- Najvažniji argument protiv jeste to što još nije rešen problem odlaganja nuklearnog otpada na svetskom planu.

Drugi, za Srbiju jako važan argument protiv jeste mogućnost diverzije u slučaju političke nestabilnosti ili ratova.

- Svojevremeno sam predlagao da Ujedinjene nacije zabrane gradnju nuklearnih elektrana na svim ratno nestabilnim područjima. Pa Amerika je među prvima bombardovala nuklearni reaktor u Iraku, sad preti i Iranu. A pošto je Srbija izložena svakakvim maltretiranjima, u slučaju neke veće nestabilnosti prva meta bi bila nuklearka - upozorava prof. Ajdačić, koji je bio istraživač i na univerzitetima u Torontu i Hamiltonu, dodajući da reaktor nikada nije dovoljno daleko, pošto su se posledice Černobilja osetile čak i u Americi.

Treći argument je ekonomski, kaže prof. Ajdačić, iako mnogi ističu da je najjeftinija struja iz nuklearki:

- Neka gradnja reaktora košta dve milijarde dolara, Srbija nema novca da ga sama izgradi. Ali koliko košta gradnja toliko košta i dekomisioniranje kad istekne vek trajanja. Ukoliko ne možete da otplaćujete dužničke rate, a to se lako može desiti, onda će vas prisiljavati da preuzmete njihov radioaktivni otpad. Možete da ga zakopate u neku pećinu ili da ga držite u dvorištu, njima je to svejedno.

Poseban problem je što Srbija sada nema apsolutno nikakav kadar u toj oblasti, kaže Ajdačić.

- Ranije je i bilo ljudi od autoriteta, ali sad je sve van kontrole. Pre su pametni ljudi od nauke sedeli u Skupštini i njihova reč se slušala, a sad se pamet uopšte ne ceni. Naš sadašnji nuklearni kadar bi mogao eventualno da čisti oko nuklearke, a ne da obavlja neki suštinski posao oko jezgra i gorivih elemenata - smatra naš sagovornik.

On takođe ističe da ekološki razlog nije ubedljiv, jer zašto onda Amerika ne pravi nove nuklearke, iako je najveći zagađivač po glavi stanovnika na svetu - čak četiri puta više zagađuju atmosferu od razvijenih zemalja EU.

Još jedan argument je protiv nuklearki - što Srbija ima zanemarljive količine rude uranijuma, čiji je sadržaj mizeran. Gorivi elementi bi morali da se uvoze, te bi nam i oni bili omča o vratu. Dobijali bismo ih po cenu poslušnosti.

Branko Terzić, rukovodilac u vašingtonskoj centrali konsultantske kuće Dilojt i savetnik za energetiku bivšeg američkog predsednika Džordža Buša starijeg, ističe da su pozitivne strane nuklearne energije to što ne proizvodi ugljen-dioksid koji utiče na klimatske promene, ali i dugoročna stabilnost cena, pošto su kapitalni troškovi visoki i fiksni, ali su zato troškovi goriva veoma niski. S druge strane, negativni efekti su veoma visoki troškovi izgradnje koji uzrokuju velike dugove i javne investicije. Jedan od problema je i to što treba naći dugoročno rešenje za odlaganje potrošenog radioaktivnog goriva, koje bi, u slučaju da Rusija gradi elektranu, moglo biti poslato u Rusiju. Na kraju, neophodno je napraviti plan za dekomisiju radioaktivnog materijala na kraju veka nuklearne elektrane, koji traje 40 do 60 godina, objašnjava Terzić:

- Za svaku zemlju je bitno da ne bude previše zavisna samo od jednog izvora energije, bio to ugalj ili hidroelektrane. Ako Srbija mora da usvoji ciljeve za smanjenje emisije ugljen-dioksida da bi ušla u EU, gradnja nuklearne elektrane mogla bi biti bolje rešenje od novih termoelektrana na ugalj.

Ukoliko bi Rusija gradila nuklearku, postavlja se pitanje i da li bi Srbija bila zavisna od Rusije i njene tehnologije.

- Visoki su troškovi kupovine, održavanja, snabdevanja gorivom i drugih usluga za nuklearnu elektranu od strane graditelja. Takođe je izvesno da će rezervni delovi morati da se nabavljaju od istog proizvođača. Gradnja nove nuklearne elektrane svakako će doneti neophodnost dugoročne saradnje sa onim ko ju je i izgradio - napominje Terzić.
Profesor Jasmina Vujić, dekan Fakulteta za nuklearnu tehniku na prestižnom američkom univerzitetu Berkli, ocenjuje da zemlje na Balkanu, ekonomski ozbiljno ugrožene, nisu u stanju da samostalno rešavaju svoje energetske probleme:

- Cena električne energije koju plaćaju građani Srbije nije realna i zato će neminovno doći do poskupljenja, koja su već najavljena. Bez poskupljenja nema realne šanse da se postojeći energetski kapaciteti održe, a da ne govorimo o izgradnji novih. U takvoj situaciji mora se napraviti dugoročna strategija šta nam je raditi, i koja kombinacija energetskih izvora može Srbiji dugoročno da obezbedi efikasno i sigurno napajanje električnom energijom - ističe naša sagovornica, i dodaje da je rizik u nedostatku stručnjaka u ovoj oblasti, jer se zbog moratorijuma nije ništa radilo skoro 20 godina i veliki broj stručnjaka se razišao po svetu, a nove generacije nisu obrazovane za tu oblast.

- Kratkoročni politički interesi ne bi trebalo da ugroze planiranje i razvoj dugoročne strategije održivog privrednog i energetskog razvoja Srbije. Najbolje je pogledati primer Italije. Pritisnuta teškom ekonomskom situacijom, vlada u Rimu je ove godine odlučila da raskrsti sa sličnim moratorijumom na izgradnju nuklearki, koji je na brzinu donet 1987. Interesantno je da je Italija jedina zemlja G8 koja nema svoje nuklearne elektrane, a 14% električne energije uvozi uglavnom iz francuskih nuklearki. Od kada je, 2004, donela novi energetski zakon, Elektroprivreda Italije (ENEL) kupila je 66% Slovenske Elektrane (Slovačka) zajedno sa četiri reaktora ruske proizvodnje (VVER), a ove godine je ENEL s francuskom kompanijom EdF formirao novu investicionu kompaniju SNI, koja trenutno radi studiju o izgradnji četiri reaktora od 1.650 megavata - kaže prof. Jasmina Vujić.
Prema njenim rečima, treba pogledati koje su opcije i ko može da da najpovoljnije uslove kreditiranja, jer su to ipak velike investicije. Napominje da je jedna od opcija i francuska kompanija AREVA, koja trenutno gradi reaktor tipa EPR u Finskoj.

Druga mogućnost je svakako ROSATOM, odnosno ruske kompanije, koje su sad s nemačkom kompanijom Simens sklopile ugovor o zajedničkim ulaganjima i gradnji nuklearnih elektrana. Treća opcija je Tošiba, koja je kupila američku kompaniju Vestinghaus i nudi najmoderniji tip reaktora pasivne sigurnosti - AP 1000. U tim pregovorima treba svakako dati prednost onoj grupaciji koja nudi „kompletan paket", odnosno ne samo izgradnju nuklearne elektrane i prodaju svežeg goriva, već i odnošenje, preradu i odlaganje istrošenog nuklearnog goriva, naglašava ona.

Kao lokacija za gradnju nuklearne elektrane spominje se Kostolac, a Nikola Aleksić, predsednik Ekološkog pokreta Novi Sad, tvrdi da se iza leđa javnosti nezakonito obavljaju pripreme za gradnju nuklearke, dok je lokacija kod Kostolca već određena za ovu namenu.

- Na osnovu mišljenja stručnjaka, Kostolac je jedina moguća lokacija za gradnju nuklearne elektrane. Mi smo dobili i zvaničan dokument u kome je predviđena gradnja nuklearne elektrane kod Kostolca - kaže Aleksić.

 

Gradnja traje deset godina Branko Terzić kaže da se gradnja nuklearke u SAD procenjuje na 2.500 do 5.000 dolara po kilovatu, a neke procene idu čak i od 8.000 do 10.000 dolara po kilovatu, tako da bi gradnja nuklearke od 1.000 megavati mogla da košta od dve i po do osam milijardi dolara. S druge strane, gradnja nuklearke traje pet do šest godina, a isto toliko traju pripreme za gradnju, dobijanje dozvola i ispitivanje lokacija.

 

Debele provizije Vladimir Ajdačić, jedan od tvoraca antinuklearnog pokreta u Vinči sedamdesetih godina prošlog vekla, ističe da takva tehnologija nije za malu zemlju kao što je Srbija: - Neko hoće tu da zaradi. Na primer, zna se da je čovek koji je Jugoslaviji uvalio Krško dobio ogromnu proviziju i unapređenje za menadžera za istočnu Evropu u firmi Vestinghaus. Kasnije, kada je to otkriveno, pobegao je u Ameriku. Tada nam je nemački kancelar Vili Brant umesto reparacija predložio da se izgradi reaktor.

 

U Evropi 200 reaktora Države EU imaju ukupno 196 nuklearnih reaktora, a prednjači Francuska sa 59. Velika Britanija ima 19, Nemačka 17, [vedska 10 reaktora. Svetski lider po broju reaktora su SAD sa 164, Rusija ima 31, Japan 30, Kanada 22, a Ukrajina 15. U našem okruženju Mađarska ima četiri, Bugarska dva (još dva se grade), Rumuni takođe dva, a Slovenci jedan nuklearni reaktor. Nuklearke nemaju Poljska, Austrija, Norveška, Italija, Portugalija, Grčka.

http://www.nedeljnitelegraf.co.rs/pregled/162/