Треба ли Србији нуклеарка?
Изјаву руског амбасадора Конузина упућени читају двојако - као поруку да нова стратегија развоја енергетике у Србији мора предвидети и нуклеарну електрану, али и као љутњу руске стране што уместо ње у ЕПС улази немачки РWЕ
Одавно изјава неког страногдипломате у Србији није изазвала толико полемике као недавна тврдња руског амбасадора Александра Конузина да Србија и Русија преговарају о изградњи нуклеарне електране на нашем тлу, као и да је идеја потекла из наше куће. Одбрамбени став министра енергетике, Петра Шкундрића, да не зна о чему руски амбасадор прича, те да нико из његовог кабинета није о томе преговарао, из дана у дан се ревидира, па је последња верзија да Министарство не одбацује априори ту идеју, али да је за то нужно укидање садашњег мораторијума на нуклеарне електране, који постоји од 1989. године.
Као и увек, где има дима има и ватре, јер мало је вероватно да министар енергетике, познат и по томе што заједно са руским амбасадором посећује фудбалске утакмице и са којим је често виђен у јавности, не зна о чему Конузин говори. Тим пре што се у Министарству енергетике незванично може чути да се овом изјавом руски амбасадор „мало залетео". А залетео се, кажу упућени, сасвим намерно, како би уочи прављења државне стратегије развоја енергетике до 2025. године јасно ставио до знања које су аспирације Русије на овом тлу. „Истрчавање" руског амбасадора тумачи се двојако: и као порука да нова стратегија развоја мора предвидети изградњу нуклеарки, али и као љутња руске стране што је истиснута изпослова са ЕПС-ом, у који полако али сигурно улази немачки партнер, РWЕ. То је иначе и део плана државног врха Србије (понајвише Бориса Тадића) да нафту и гас препусти Русима, а електроенергетски систем Немцима, односно да не дозволи да једна држава контролише комплетан енергетски систем у земљи. А није да Руси то не би волели. Тако је Конузин заправо поручио да, ако су већ изгубили ЕПС, нуклеарке сигурно неће. И потрудио се да то на време и довољно јасно поручи свима: и државном врху Србије и другим заинтересованима, нарочито Французима. Јер, не треба заборавити да су Французи пре Руса имали сличне идеје за Србију. Тако се причало да су представници француске компаније „Арева" 2007. године посетили нашу земљу, некако управо у време када је потпредседник владе Божидар Ђелић закључио да је тренутак да Србија преиспита одлуку о мораторијуму на изградњу нуклеарних електрана. Тада то није прошло.
Данас у Министарству рударства и енергетике тврде да преговора о нуклеаркама нема и да садашња стратегија развоја до 2015. године не предвиђа њихову изградњу, али се стиче утисак да су отворени за ову идеју, штавише да су о њој доста размишљали, можда већ и планирали. „Србија не може сама да гради нуклеарку, али не треба искључити могућност регионалне нуклеарне електране, снаге од око 2.400 мегавата (четири блока од по 600 МW), чија би вредност била око две милијарде евра. Таквој нуклеарки била би потребна и хидроелектрана, која би 'пеглала' вршно оптерећење.
Изградња Ђердапа III би могла да буде део тог великог пројекта", објашњава за НИН Милан Будимир, портпарол Министарства рударства и енергетике. Будимир истиче да би таква регионална нуклеарка могла да буде на нашој територији, а као локација виђено је Прахово, али и негде у окружењу, рецимо у Бугарској или Мађарској. Наш саговорник још подсећа да би у том случају било потребно укинути садашњи закон о забрани изградње нуклеарних централа, који је СФРЈ донела 1989. године, што је, наравно, у надлежности парламента. И док ресорно министарство, како се чини, са руском страном детаљно развија планове, јавност у Србији се пита да ли нам уопште треба нуклеарна електрана и шта бисмо с њом, уз велике ризике од катастрофа и мука око складиштења нуклеарног отпада, заиста добили.
„Јефтинију струју и сигурност снабдевања у деценијама када резерве угља буду исцрпљене и када нећемо имати алтернативу", тврди за НИН др Никола Рајаковић, професор на Електротехничком факултету у Београду и државни секретар у Министарству рударства и енергетике. Рајаковићева рачуница каже да ће потребе за струјом константно расти, па ће оне са 37милијарди киловат-часова, колико сада годишње трошимо, већ 2012. нарасти на 40 милијарди, а 2075. године, до када ће резерве угља бити исцрпљене, потребе ће се удвостручити. „У Србији 2075. године, којој годишње треба 80 милијарди киловат-сати струје, термоелектране неће радити, јер неће бити угља. Хидроелектране ће испоручивати око 20 милијарди, дакле четвртину потреба, а уз брзи развој соларних технологија, обновљиви извори могли би дати још толико.
Шта са преосталом половином потреба за струјом? То ће морати да се покрије из нуклеарних електрана, за којима сада немамо потребе, али их наши суседи већ имају, попут Мађара, Бугара, Румуна, Словенаца и Хрвата", тврди Рајаковић.
Према његовим речима, у Европи Француска предњачи у овој технологији, па чак 80 одсто струје добија из нуклеарки. Сарадња с њима, сматра овај саговорник НИН-а, била би најбоља опција, али је њихова технологија веома скупа. Иако каскају за Французима, и Руси су достигли висок ниво, па то данас није ни налик Чернобиљу, уверава Рајаковић. Наш саговорник подсећа да изградња нуклеарне електране траје 15-20 година, па сматра да уопште није реално да је Србија добије пре 2040-2045. године.
С друге стране, противници нуклеарки тврде да развијене земље гасе своје нуклеарне електране, јер не желе ни потенцијалну опасност ни нуклеарни отпад на својој територији. Уместо тога, оне се труде да ове опасне технологије продају другим земљама, које временом постају својеврсна складишта отпадног радиоактивног материјала. Тако Америка од инцидента на острву Три миље 1979. није изградила ниједну нову нуклеарку на својој територији, али зато одобрава кредите земљама које су заинтересоване за такве пројекте. Осим тога, Данска и Шведска одлучиле су да затворе своје електране најкасније до 2015, а Немачка планира да то учини до 2025. године. „Нуклеарна енергија као таква је у последњих десет година у повлачењу. Развијене земље, попут Шпаније и Немачке, окрећу се све више улагању у обновљиве изворе. Постојећа нуклеарна постројења су стара углавном 25-30 година, па се иде на реконструкције како би им се продужио рок, али се тиме само повећава ризик. Управо због тога је пре десетак година било цурења из нуклеарке у САД, слично је било и у Кршком, а о Чернобиљу да не говорим", каже за НИН Звездан Калмар, координатор за енергетику у Центру за екологију и одрживи развој.
Због старих погона, Бугарска је, уочи пријема у ЕУ, била приморана да затвори четири мала реактора совјетског типа у нуклеарној електрани Козлодуј, за шта је у раздобљу од 2005. до 2009. године добила од Европске комисије помоћ од 550 милиона евра. Недавно јој је у те сврхе додељена и допунска помоћ од 300 милиона евра. Осим Бугарске, од нових чланица ЕУ компензацију за гашење својих нуклеарних капацитета добиле су и Литванија и Словачка, за обустављање старих совјетских реактора у Игналини и Бохуници. Калмар тврди да су Бугари одустали од изградње нове нуклеарне електране, а слични планови у Словачкој, Чешкој и Пољској показују се као неисплативи. „Изградња нуклеарке не може бити краћа од 10-15 година. То за инвеститора значи везан капитал који ништа не производи, дакле инвестициони циклус је огроман, јер он тек за 25 година може да рачуна на добит", каже Калмар. Он сматра да је производња нуклеарне енергијеумирућа индустрија, јер не постоји метод сигурног одлагања радиоактивног отпада.
Шта би било са нуклеарним отпадом из Србије?
Наш саговорник сматра да би највероватније остајао у Србији, јер друга могућност, а то је да буде транспортован до Русије, не делује вероватно. „Тешко да би Румунија, Бугарска и друге земље дозволиле транспорт већих количина тако опасног радиоактивног отпада преко своје територије. Чак и да дозволе, то би државу коштало толико да би цео посао био неисплатив", тврди Калмар. Заговорници нуклеарки ипак као добру страну истичу малу емисију угљен-диоксида и тврде да са становишта безбедности нема разлога за бојазан, ако се зна да је Србија окружена са око 20 нуклеарних реактора на удаљености до 500 километара. И док они као највећу предност истичу економску рачуницу (цена киловат-сата из нуклеарке кошта два америчка цента, а из термоелектране на угаљ двоструко више), Калмар тврди да економски стручњаци приказују само трећину реалне цене нуклеарне енергије, јер у ову рачуницу не уносе и цену складиштења отпада, која има највећи удео. Уместо тога, ови трошкови се преносе на државу и све грађане.
Ако не у нуклеаркама, где је онда решење за недостајућу струју у будућности?
„У улагању у обновљиве изворе енергије, који су права будућност. Решење је такође и у повећању енергетске ефикасности, а Србија је светскишампион у нерационалној потрошњи енергије", каже Калмар. Он предлаже да Србија, попут Чешке, Бугарске, Летоније и других земаља, у своју стратегију развоја енергетике убаци алтернативни сценарио, који подразумева енергетску ефикасност, улагање у обновљиве изворе и децентрализацију. Процене говоре да би уштеде од веће енергетске ефикасности само у стамбеним објектима могле да достигну годишњи ниво од 400 мегавата, што је више од производње ТЕ Колубара. Још једну термоелектрану бисмо могли да уштедимо развојем алтернативних извора, попут биомасе, ветра и соларних панела.
„Војводина има огроман потенцијал производње из биомасе, односно пољопривредног и сточног отпада. Уколико би се ова биомаса превезла у Колубару, потребе за угљем би се смањиле готово за половину", објашњава Калмар. Према проценама неких стручних кругова, максимална искоришћеност биомасе би у будућности могла да замени комплетну производњу термоелектрана. Зато Калмар ту види интерес државе да улаже, као што рецимо Украјина улаже у производњу соларних панела и то не за своје потребе, јер има мало сунчаних дана, већ их извози у Шпанију.
„И Немци размишљају о сличним улагањима, јер су израчунали да би, ако би соларним панелима покрили само 10 одсто кровова, из тих извора могли да задовоље годишње потребе становништва за енергијом", тврди наш саговорник. Трећи правац развоја односи се на децентрализацију енергетике, односно могућност општина и локалних самоуправа да раде на својим пројектима, рецимо ветрењачама или мањим електранама на обновљиве изворе, попут биомасе.
И Александар Ковачевић, стручњак за енергетику, мисли да пре одлуке о нуклеарној електрани, Србија има важније задатке. Један од првих је да научи да штеди струју. Он објашњава да Србија, да би достигла светски просек, треба да преполови садашњу потрошњу струје по јединици националног производа, док за достизање развијених земаља ОЕЦД-а потрошњу треба да смањи чак за три четвртине. Уз то, треба да радимо и на развоју биомасе која је код нас изузетно перспективна. Кад потребе за струјом додатно порасту, треба размишљати о већој употреби гасних електрана, али можда и нуклеарних, сматра наш саговорник. „Ову опцију треба држати отвореном како бисмо у будућности имали могућност више. Да ли ће Србији стварно за 30 година бити потребна нуклеарна електрана показаће време. То ће зависити од развоја технологија обновљивих извора, од брзине и начина трошења лигнита и од много других фактора", закључује Ковачевић.
Чињеницу да развијене земље света попут САД, Данске, Шведске и Немачке, полако гасе своје нуклеарке, објашњава тиме да је једна генерација ових електрана, која датира из шездесетих година прошлог века, дошла до свог краја. „Велике силе су одлучиле да застану са изградњом не само због страха за безбедност и проблема са складиштењем отпада, већ и због нових, бољих опција. Појавили су се нови извори, попут природног гаса, обновљивих извора, али су се развиле и технологије које су повећале искоришћеност угља и гаса, већа је енергетска ефикасност... Међутим, ниједна од тих земаља није престала да развија нове нуклеарне технологије, па су и сада у току нови пилот-пројекти у САД, Финској, Канади, Француској и другим земљама. Зато верујем да нас чека нови талас отварања нуклеарних електрана, које ће бити безбедније и са новим решењима за нуклеарни отпад", каже Ковачевић. За Србију ће бити мало теже да овлада тим технологијама, с обзиром на недостатак кадрова и знања. Наш саговорник ипак сматра да ову могућност не треба искључити, али напомиње да времена за такву одлуку има довољно и да не треба журити.
А чини се да се сада некоме жури. И да уместо широке јавне расправе имамо договоре који искључују јавност. Ако на тај начин и без одлуке грађана, власт реши да гради нуклеарку у Србији, Калмар најављује протесте на улицама. И поручује да ће, ако се влада буде тако играла, грађани сигурно скупити довољно потписа за референдум о нуклеарки. Ако су Швајцарци могли за изградњу минарета да организују референдум, а Аустријанци управо на тај начин рекли „не" нуклеарној енергији, зашто и грађани Србије не би имали право да буду питани око теме која се тиче будућности свих нас?
Чернобиљ
Највећа катастрофа у нуклеарним електранама десила се у украјинском граду Чернобиљу, између 25. и 26. априла 1986. године. Радијација је била 400 пута већа него од атомске бомбе бачене на Хирошиму. После четири недеље стигла је чак до Америке. У инциденту је контаминирано 150.000 квадратних километара на подручју Украјине, Белорусије и Русије, зрачењу је било изложено најмање седам милиона људи, од којих је, према подацима британских научника, умрло или ће умрети између 30.000 и 60.000. Од болести дисајних органа, крвотока и нервног система оболело је око 70.000 људи. Стручњаци сматрају да је ниво радиоактивног загађења толико висок да ће у тој зони нормалан живот бити могућ тек за око 500 година.
Трећина енергије у ЕУ из нуклеарки
У овом тренутку, у Европи се трећина потреба за енергијом задовољава из нуклеарних електрана, а у свету се више од 16 одсто укупне електричне енергије производи у нуклеаркама. У државама Европске уније ради 157 нуклеарних реактора: у Француској 58, Великој Британији 27, Немачкој 18, Шведској 11... У свету највише је нуклеарних електрана у САД (164), следе Јапан и Русија са по 30, Канада 22, Украјина 13. . . Кина и Кореја се убрзано окрећу овим технологијама, па се у најмногољуднијој земљи тренутно гради 15 нуклеарки. На тржишту нуклеарки у свету је у 2007. години највећи промет, од укупно 22,5 милијарди евра, имала јапанско-америчка компанија „Џенерал електрик – Хитачи", специјализована за реакторе средњих снага. Следи је француска „Арева" са 13,5 милијарди евра промета (у 2008. години), која нуди реакторе нове генерације, вредне више од 10 милијарди евра. Према проценама стручњака, у наредне четири деценије, односно до 2050. године, у свету ће бити изграђено 1.280 нових нуклеарки, што у коначном збиру даје више од 1.700 нуклеарних електрана.
Нуклеарне електране у свету
Земља Број НЕ
САД 164
Јапан 30
Русија 30
Канада 22
Нуклеарне електране у ЕУ
Земља Број НЕ
Француска 58
В. Британија 27
Немачка 18
Шведска 11
Катарина Прерадовић
http://www.nin.co.rs/
број 3076, 09.12.2009.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.