MILOŠ ZDRAVKOVIĆ: ZAŠTO JE SRBIJI NEOPHODNA NUKLEARNA ELEKTRANA

MILOŠ ZDRAVKOVIĆ: ZAŠTO JE SRBIJI NEOPHODNA NUKLEARNA ELEKTRANA

utorak, 23 novembar 2010 11:26

 

(Reakcija na tekst - Dragoljub Antić: Zašto je nuklearna energija nezaobilazna u planiranju razvoja energetike Srbije)



Odgovor na ovo kompleksno pitanje nemoguće je dati a da se prvo ne podeli materija u najmanje četiri segmenta. Stoga, kako o ovakvim i sličnim pitanjima odlučuju ljudi koji su laici za ovu oblast (uglavnom su to političari), pokušaću da navedem koje su to koristi koje bi od nuklearne elektrane država imala, a sa državom i partije koje se zalažu za razrađivanje i implementaciju ove ideje. 

1. EKONOMSKI ASPEKT Izgradnja jednog nuklearnog kompleksa veličine koja bi zadovoljila potrebe zemlje kakva je naša koštao bi oko pet milijardi evra. To bi, naravno, bila grinfild investicija, čist novac iz fondova koji obezbeđuju proizvođači opreme. Napominjem da izbor proizvođača, isporučioca opreme i kreditora ne utiče na cenu (SAD, Rusija, Francuska, Nemačka, Velika Britanija, Kanada i Kina). 

Ako se uzme u obzir cena koštanja, trajanja, kao i asanacije terena po prestanku rada nuklearke, dolazi se do podataka da je to ekonomski najisplativiji način proizvodnje struje. 

Cena proizvodnje električne energije:  

- 1,8 centi kwh nuklearne energije; 

- 2,2 centa kwh dobijen sagorevanjem uglja; 

- 4,0 centi kwh dobijen u gasnim elektranama; 

Ne pominjem cenu proizvodnje struje u hidroelektranama jer u zavisnosti od koštanja izgradnje elektrane (nije isto da li se pravi centrala na Dunavu ili Drini, primera radi), varira od 2,0 do 2,8 centa kwh. Takođe sa strateške strane cena električne energije proizvedene u hidroelektranama nije od presudnog uticaja jer je tehnološki nemoguće obezbediti više od 25 odsto proizvodnje ovim putem. Primera radi, sve hidroelektrane u Srbiji, uključujući i one najveće Đerdap i Bajina Bašta, zajedno obezbeđuju manje od 20 odsto ukupne proizvodnje struje. 

Pošto se u regionu oseća veliki nedostatak struje posle zatvaranja dva bloka bugarske nuklearke Kozloduj, dok se na izgradnju četiri nova, koa je u toku, mora čekati minimalno pet godina, Srbija se uključuje u izgradnju značajnih kapaciteta. Procena EPS jeste da zemlji nedostaju dve elektrane ukupnog kapaciteta 700 megavata. Pored pregovora sa strancima, vode se pregovori i sa Elektrorivredom Republike Srpske o zajedničkom ulaganju u hidroelektranu Buk Bjela i o kupovini hidroelektrane Višegrad.

Uz navedeno, potrebno je reći i da, u slučaju da se zemlja vrati na industrijski nivo od 1989. godine i potrebe da se u svako domaćinstvo unese računar i klima uređaj (što je civilizacijska potreba), procenjuje se da bi se potrošnja električne energije povećala najmanje dva puta. 

Sledi racionalno objašnjenje da bi ekonomski najisplativije i najlakše (zato što bi najlakše bilo obezbediti kredite) bilo ući u projekat izgradnje nuklearne elektrane. Kako potrebe za proizvodnjom zbog povećane potrošnje rastu, ona bi obezbedila zemlji sigurne prihode na duže vreme. 

2. STRATEŠKI ASPEKT Najopre da razmotrimo globalni strateški aspekt. Ako znamo da se stanovništvo Zemlje uvećava dvostruko na svakih 30 godina, a danas nas ima približno sedam milijardi, normalno je da razmišljamo kako obezbediti uslove za život budućih stanovnika. Pored hrane i vode, tu je i energija. Svet se nalazi u fazi razmišljanja kako bez fatalnih posledica dalje trošiti resurse naše planete. Znači, iz potrošačke doktrine, gde je bio važan samo profit i gde su se resursi Zemlje trošili bez ostatka sa velikim odbicima i otpadom, prelazi se na eru sofistikovane industrije, gde će se težiti maksimalnom korišćenju resursa. 

Nuklearna energija u budućnosti ima primat zato što struktura ukupne proizvodnje električne energije u svetu izgleda ovako :  

- 40% ugalj (rezerve ovog fosilnog goriva trajaće još par stotina godina a dalja upotreba je ograničena sporazumom iz Kjota);  

- 25% nafta i gas (nafta za približno 30 godina odlazi u istoriju kao energent i postaje dragocena hemijska sirovina) 

- 20% nuklearno gorivo (trenutno jedino moguće rešenje koje nudi nauka. U perspektivi, kao atraktivno rešenje, postoji mogućnost fuzije čiji su rezervoari u morskim vodama praktično neistrošivi. Prema prognozama stručnjaka, nauka najranije za 50 godina može da ponudi rešenje za primenu fuzije); 

- 15% hidroenergija (voda ima krajnje ograničene kapacitete pošto se ne koristi samo za proizvodnju energije.  

Što se lokalnog strateškog aspekta tiče, u svetlu naftnog i gasnog aranžmana sa Ruskom Federacijom, svedoci smo da je Republika Bugarska dobila daleko bolje uslove od nas upravo zato što je energetski stabilnija zemlja. Iako raspolaže znatno slabijim prirodnim resursima, stabilnija je zbog postojanja nuklearke Kozloduj. Mišljenja sam da bi u slučaju iskorišćenja svih prirodnih kapaciteta, kao i izgradnje za početak prve (moguće je izgraditi dve nuklearke) nuklearne elektrane naša zemlja bila energetski lider regiona, samim tim bi bila nezavisnija od ruskog gasa i uvoza struje. 

Kroz celu istoriju, gospodari energije su bili i gospodari sveta. 

3. NAUČNI I RAZVOJNI ASPEKT Kada kažem nauka, tada mislim da je to nauka samo u jednom momentu, a već u narednom prelazi u sistem znanja, iz koga proističe tehnologija. Jedan od vidova toga je svakako nuklearna industrija. 

U Evropskoj Uniji kao mera važi da bi bilo najbolje da se energetske potrebe podmiruju za početak sa 30 odsto nuklearne proizvodnje. Za srednje razvijene evropske zemlje postavljen je standard da treba da imaju instalisanu snagu na nivou od dva kilovata električne snage po stanovniku.  

Nameće se pitanje: gde je tu Srbija ako se zna da su svaki napredak i dalja emancipacija društva vezani za energiju. Srbija je proteklih godina dosta zaostala u tehnološkom razvoju. Međutim, kada bi trećina ili milion porodica u našoj zemlji kupile po računar i klima uređaj, što je danas izdatak od 500 evra, naša zemlja bi se našla u problemu - odnosno manjku za 1.000 megavata ili za jednu novu termoelektranu kao što je Obrenovac. 

Danas je svima jasno da rešenje za opstanak i napredak na Zemlji leži u tehnologizaciji. Tu je okretanje nuklearnoj energiji neizbežno. Zbog toga zaostatak od par godina, da i ne govorimo o desetini godina, vodi u zaostatak koji je teško prevazići. Napredak leži u odsustvu improvizacije i oslanjanju na znanje. Još uvek pamtim reči mog prvog mentora koji je rekao da u nauci i gledanju u budućnost svako ko ume da sabira predstavlja mudrog čoveka. Ko ume da množi i izvlači iz toga zaključke taj je genije. 

Setimo se samo primera iz bliske prošlosti - kad je Zastava radila, radila je cela Srbija. Ovakav sistem bi povukao za sobom industriju gotovo cele zemlje: građevinsku, mašinsku, metalski kompleks, elektro... 

4. EKOLOŠKI ASPEKT Zemlje koje imaju ili su zainteresovane da izgrade nuklearne elektrane ubuduće će gorivo koje su iskoristile, odnosno nuklearni otpad, vraćati proizvođaču. Tako glasi ponuda koju je svetu nedavno uputio Klub 7, koji čine zemlje proizvođači nuklearnog goriva (SAD, Rusija, Francuska, Nemačka, Velika Britanija, Kanada i Kina). Ova ponuda rezultat je saradnje čiji cilj je da predupredi potencijalne krize energetskih resursa u svetu i borbu protiv terorista koji mogu da zloupotrebe nuklearni otpad u vojne svrhe. 

Najveći otpor izgradnji nuklearki bio je strah od otpada, što je i razumljivo. Skladištenje otpada koji će se razložiti za 100.000 godina zaista izaziva strah. Ali najnovija ponuda Kluba 7 o davanju goriva na lizing, odnosno vraćanju u zemlju proizvodnje nakon korišćenja, dovodi do preokreta. Nauka radi na projektu skraćenja vremena razlaganja nuklearnog otpada i na novim sigurnim reaktorima. Nesporazum sa javnošću napravljen je zbog nedovoljne informisanosti. Na primer, slovenačka nuklearka Krško godišnje proizvede desetak tona nuklearnog otpada, koji zauzima prostor od jednog kubnog metra. Nije greška, 10 tona stane u jedan kubni metar. U isto vreme, TE Obrenovac za godinu dana sagori tri miliona tona uglja, gde je za smeštanje sagorelog materijala potrebno tri miliona kubnih metara prostora. Proporcije narušavanja ekologije su jasne iz ovih podataka. Činjenica da nema nikakvog emitovanja sadržaja u vazduh još je jedan prilog za korišćenje nuklearne energije.  

Sledeća stvar je da u svetu postoji 440 reaktora, čiji je instalisani kapacitet 400.000 megavata. Morima kruži još sto-dvesta podmornica na nuklearni pogon. Upravo su iskustva sa podmornicama doprinela velikom proboju u stvaranju novih bezbednih reaktora takozvane četvrte generacije. Ti reaktori ne prelaze 300 megavata snage. Dizajnirani su na zahtevima da nema nikave liferacije goriva, principu održivosti (izbačena su kritična mesta sigurnosti i ekonomičnost rada). Na tržištu će se naći između 2013. i 2015. godine, a njihova važnost se ne ogleda samo u proizvodnji električne energije već i tečnog vodonika, koji će zameniti benzin kao pogonsko gorivo u saobraćaju.  


Mr Miloš  Zdravković, dipl.ing. elektrotehnike, je na doktorskim studijama na Elektrotehničkom fakultetu. Trenutno zaposlen u JP Putevi Srbije u sektoru za strategiju, razvoj i planiranje

 

http://www.standard.rs/vesti/37-ekonomija/5981-milo-zdravkovi-zato-je-srbiji-neophodna-nuklearna-elektrana-.html