Треба ли Србији нуклеарка – Илија Плећаш

Треба ли Србији нуклеарка – Илија Плећаш

Окружени атомима

Због отежане енергетске ситуације у свету и предвиђања да у наредним декадама неће бити довољно енергената да подмире потребе човечанства, мишљења сам да је укидање мораторијума којим се забрањује изградња нуклеарне електране у Србији прва мера коју би наша влада требало да учини без обзира на каснију одлуку хоће ли или неће градити нуклеарку. Познато је да су бивше републике Словенија и Хрватска врло елегантно решиле проблем мораторијума јер су се одавно определиле за нуклеарни програм. Мораторијум који је донесен 1989. као последица Чернобиља, имао је веома тешке последице на развој нуклеарних наука у Србији, тако да се већ двадесетак година на нашим факултетима не одвијају предавања из нуклеарних технологија и остајемо сиромашни за младе стручњаке из те области. Остао је веома мали број нас који о нуклеарним технологијама нешто зна и може да помогне. Одмах треба рећи да није само градња нуклеарних електрана тема ових предавања већ је ту и област заштите од зрачења која је неопходна као мера у односу на евентуалне акциденте које би се десили у нашем окружењу а треба знати да на 500 км од наше границе постоји 19 активних нуклеарних електрана.

Познато је да се у свету гради или је већ наручено око 40 нових нуклеарних електрана и да је нуклеарно енергетски програм у експанзији.

Тренутно, енергија из 438 нуклеарних електрана учествује у светској производњи електричне енергије са 17 одсто. Европска унија планира да из својих капацитета произведе 30 одсто потребне енергије, а најбољи пример је Француска, која из својих 55 нуклеарних електрана добија чак 80 одсто електричне струје. Ако додамо да Чешка, Словачка, Мађарска, Словенија, Румунија , Бугарска, (интензивно се на томе ради и у Словенији и Хрватској) а које се налазе у нашем окружењу, или су са нама повезане воденим токовима, имају значајне и подижу нове капацитете у нуклеарним електранама, можемо закључити који програм треба да изабере Србија или бар да размишља о њему.

Мислим да је изванредна идеја уласка Србије у нуклеарни програм кроз симболично учешће у градњи бугарске нуклеарке, којим би обезбедили известан проценат електричне струје у наредних неколико година. Уосталом, увелико се говори о градњи нуклеарки у Албанији средствима Италије што ће обема земљама донети вишеструку корист. Дакле, та идеја није нова.

Још једну ствар треба рашчистити због „погледа јавности" а то је питање радиоактивног отпада који се ствара приликом рада нуклеарне електране. Као стручњак који се проблемима технологије обраде и његовог одлагања, интензивно бави преко 30 година, одговорно тврдим да се створени радиоактивни отпад може безбедно и трајно одложити на посебној локацији како то раде све земље које имају нуклеарни програм. Ова технологија је одавно позната у свету и експериментално потврђена и код нас у Институту Винча, тако да једном за свагда треба искључити проблем „рао" материјала као оправдање за стопирање нуклеарно-енергетског програма у Србији.

На крају мог закључка о подршци нуклеарно-енергетског правца Србије, морам да наведем и познату чињеницу да су нуклеарке својим радом биле узрок много мањег броја жртава него други извори енергије. Подсетимо се само на страшне катастрофе рушења хидроелектрана у Индији (1979), Бразилу (1960) и Италији (1963), када је тренутно настрадало, укупно у све три хидроелектране, преко 20.000 људи. Поређења ради, нуклеарка снаге 1.000 мегавата потроши годишње 50 тона урана као горива и произведе око 500 кубних метара „рао", док Термоелектрана исте снаге потроши 2,5 милиона тона угља (који се може и паметније искористити, а не сагорети) и произведе осам милиона тона угљен-диоксида, 40.000 тона сумпор-диоксида, 6.000 тона прашине и 400.000 тона летећег пепела. А све то пада на огромне плодне површине око термоелектрана.

Све ове чињенице иду и те како у прилог подршци најновијим информацијама о ангажовању Србије у партиципацији градње нуклеарке у Бугарској.

Научни саветники бивши генерални директор Института „Винча"

Др Илија Плећаш

објављено: 14/08/2010

http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Okruzeni-atomima.sr.html