Ренесанса нуклеарне енергетике

Треба ли србији нуклеарка – Јасмина Вујић

Ренесанса нуклеарне енергетике

У овом моменту Кина гради 20 нуклеарки (преко 20.000 MW) и у следеће две године планира да започне градњу још десет нуклеарки. – Ако се плашимо глобалног загревања – одговор су нуклеарке

Јефтина и приступачна електрична енергија је један од основних стубова одрживог развоја сваког друштва. На томе се заснива економски просперитет једне државе, развој њене привреде и пољопривреде, науке и образовања, и то директно утиче на стандард становништва, националну сигурност и независност и политичку стабилност.

Оне земље које су успеле да усвоје дугорочне планове за развој свог енергетског сектора, обезбеде кроз законе континуирано буџетско издвајање у одржавање постојећих и изградњу нових капацитета, и то кроз уску сарадњу државног и приватног сектора, данас су просперитетне и стабилне. Њима је приоритет национална сигурност и енергетска независност, те улажу у изградњу нуклеарних електрана. Примери су Француска (са око 80 одсто удела нуклеарки), Швајцарска и Јужна Кореја (око 40 одсто), и Јапан (30 процената), а великим корацима им се приближавају Кина, Индија и Русија, које сматрају да не постоји ефикаснији и јефтинији начин да се замени угаљ.

Средином седамдесетих, веома погођена нафтним ембаргом, Француска је донела одлуку да крене у изградњу нуклеарки. За двадесетак година Француска је успела да повећа удео нуклеарки са 10 на 80 одсто (тренутно ради 58 реактора са 63.000 MW инсталиране снаге)! Данас Француска наставља са изградњом нуклеарки, и извози вишкове струје у скоро све европске земље. Француска такође прерађује истрошено гориво које делимично рециклира, и 2006. године је усвојила закон којим регулише дугорочно улагање у технологије прераде и одлагања истрошеног горива, укључујући изградњу брзих реактора и затварање горивног циклуса.

Убрзани економски развој Кине довео је до скоро експоненцијалног пораста њене енергетске потражње, што је уз огромну зависност од угља и страховит пораст загађења довело ову многољудну земљу у незавидну ситуацију. Кина је слично Француској донела пре неколико година свесну одлуку да крене у експоненцијално улагање у нуклеарну енергетику. Само пре две године удео нуклеарки је био мањи од два процента (76 одсто угаљ и 22 одсто вода), са око 9.000 MW инсталиране снаге. У овом моменту Кина гради 20 нуклеарки (преко 20.000 MW) и у следеће две године планира да започне градњу још десет нуклеарки. До 2020. Кина планира да повећа удео нуклеарки на четири до шест одсто, тј. да дода још 40–60 GW! Земље Блиског истока су такође веома заинтересоване за изградњу нуклеарки, јер су схватиле да тиме штеде своје ограничене резерве нафте и гаса.

Супротан пример су свакако САД. После убрзане изградње нуклеарки током седамдесетих и осамдесетих, када је изграђена већина од 104 нуклеарке које и сада перфектно раде (преко 110.000 МW), САД нису саградиле ниједну нову нуклеарку. Наравно, томе је допринела и хаварија на нуклеарној електрани „Три миље Исланд" која се десила 1979. године (без цурења зрачења и повреда радника), али је више томе допринело политичарење и пласирање нетачних информација у јавност. Данас је удео нуклеарки у САД 20 одсто, док је удео термоелектрана и даље јако велики – 50 процената. САД немају дугорочни план енергетског развоја, јер је свака нова влада или кретала од почетка или усвајала супротан правац развоја од претходне владе. Да би спречили ову неразумну политику, директори десет најзначајнијих националних лабораторија (представљајући више од 50.000 врхунских истраживача) пред изборе 2008. године написали су препоруку будућој влади у вези с енергетиком. Они су нагласили да је одрживу енергетску будућност најбоље остварити преко стратегијског државно-приватног партнерства које ће омогућити енергетску независност и еколошко оздрављење кроз пораст удела нуклеарне енергетике. Такође су нагласили да се мора убрзано улагати у „људски фактор", тј. у образовање нових генерација нуклеарних стручњака.

Ако се плашимо глобалног загревања – одговор су нуклеарке које не емитују штетне гасове, и могу ефикасно да замене термоелектране. У САД нуклеарке производе јефтинију струју од термоелектрана, а 10 до 20 пута јефтинију од соларних ћелија. Заборављају се још два битна фактора. Енергетска густина нуклеарног горива је фантастичних милион пута већа од енергетске густине угља! Један килограм нуклеарног горива је енергетски еквивалентан са 30.000 килограма угља, односно 4.000 ветрењача или 70 квадратних километара соларних ћелија. Нуклеарке производе изузетно малу количину истрошеног горива – око 20 тона годишње по нуклеарки, или око једног кубног метара. Друго, нуклеарке могу да раде без прекида годинама, не смета им ветар, зима, суша, тама (фактор капацитета нуклеарки је преко 90 одсто, термоелектрана 73, хидроелектрана 29, ветрењача 27, соларних ћелија 20 процената). Будући да струја мора да се троши чим се произведе, веома је тешко укључити ветрењаче и соларне ћелије у глобалну мрежу, због непредвидивости њиховог рада. Мада су почетне инвестиције у изградњу нуклеарки релативно високе, цена горива представља веома мали удео. Најновије модуларне технологије омогућавају брзу изградњу за мање од четири године. Веома су популарни и реактори мале снаге (испод 150 МW), који су преносиви и далеко јефтинији.

Свакако подржавам убрзани развој алтернативних енергетских извора. Али проћи ће још доста времена пре него што ови извори постану компетитивни и пређу два одсто у енергетском уделу у већини земаља. Тренутно једино богате земље могу то себи да приуште (Данска и Немачка граде ветрењаче, али уз огромне државне дотације).

Укратко, Србија нема пуно избора и не може себи да дозволи луксуз да улаже у енергетске капацитете чија је производна цена струје висока. Неопходно је да се што пре крене у ремонт и редовно одржавање постојећих термоелектрана и хидроелектрана. Уколико се жели очувати животна средина и спречити даље загађивање ваздуха и плодног земљишта, не треба градити нове термоелектране. Приоритет би требало да буде регионална и међународна сарадња на изградњи нових хидроелектрана и заједничко учешће у изградњи нуклеарних електрана са Бугарском и осталим суседима.

*Редовни професор и декан (2005–2009) на Факултету за нуклеарну технику Калифорнијског универзитета и оснивач Нуклеарног истраживачког центра у Берклију, дипломирала и магистрирала на Електротехничком факултету у Београду, магистрирала и докторирала из области нуклеарних наука на Мичигенском универзитету у Ан Арбору, САД

Јасмина Вујић

објављено: 06/08/2010

 

http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Renesansa-nuklearne-energetike.sr.html