Милан М. Ћирковић
Доиста, што би научници имали икаквих овлашћења у стварима које се тичу наукеЈедан од за ширу јавност нажалост недовољно занимљивих, али за будућност културе и друштва потенцијално погубних скандала који се одвија ових дана „испод радара”, јесте нови кафкијански покушај извршне власти да дисциплинује науку у Србији који се под насловом Закон о изменама и допунама закона о научноистраживачкој делатности може пронаћи на http://www.parlament.gov.rs/content/lat/akta/akta_detalji.asp?Id=1172&t=P#, али – врло је индикативно – не и на сајту ресорног Министарства науке.
Ако су претходне мере министарст(а)ва јасно указале на склоност власти ка маргинализацији науке, ако смо на изгладњавање науке и научника у нашим крајевима већ навикли, овај нови бисер бирократске ингениозности указује на „интензивирање класне борбе”, да се послужим (не)славном Стаљиновом флоскулом.
Наиме, измене и допуне се доносе екстремно журно, без јавне расправе, под окриљем хитног поступка, а у славу бирократске самовоље и партијске контроле.
Образложење које се може прочитати на крају овог акта у тој мери је цинично да је лако помислити да га је добронамерним, али наивним чиновницима подметнуо неки подмукли опозиционар; вреди га цитирати у целини: ,,Разлози за доношење Закона о изменама и допунама Закона о научноистраживачкој делатности по хитном поступку су: именовање председника и чланова управних одбора института чији је оснивач Република Србија, јер постојећим члановима управних одбора наведених института истиче, односно престаје мандат у првој половини ове године; именовање директора института чији је оснивач Република Србија, с обзиром да им истиче мандатни период на који су именовани; имплементација Стратегије научног и технолошког развоја Републике Србије у периоду 2010. до 2015. године; расписивање конкурса за нови циклус пројектних истраживања у области науке и технолошког развоја. Недоношењем овог закона по хитном поступку настале би штетне последице по рад органа и организација”.
У преводу: морамо да пожуримо ако хоћемо да успоставимо потпуну контролу политичких партија над институтима.
Типичан пример: У ставу8. речи: „доноси Национални савет на предлог матичних научних одбора” замењују се речима: „доноси министар, уз преходно мишљење Националног савета”. (члан 28)
Најбизарније је свакако развлашћивање Националног савета за науку, који би по логици ствари требало да представља највиши стручни, организациони, али и морални ауторитет у српској науци, који игра улогу независног тела, сличног Високом савету правосуђа или Националном просветном савету. Овим изменама, он се своди на дебатни клуб који, ето, доставља своје мишљење министру о тексту нацрта стратегије или о критеријумима за вредновање резултата научног рада, али то мишљење не обавезује ни шофере ни кафе-куварице у Немањиној, а камоли чиновнике вишег ранга. Другим речима, ето нама још једне лепе икебане; доиста, што би научници имали икаквих овлашћења у стварима које се тичу науке.
Индикативно је да „листе кандидата које предлажу Заједница института Србије, Конференција универзитета и Привредна комора Србије садрже најмање двоструко већи број кандидата од броја које влада именује у Национални савет”, тј. није довољно бити послушан, потребно је бити најпослушнијиу довољно великом скупу кандидата.
Посебна прича је, као и увек, Стратегија научног и технолошког развоја Републике Србије 2010–2015. Стратегију је током 2009. године написао сад напрасно развлашћени Национални савет за науку. Дакле, након што сте одрадили посао, па макар и лоше, сад куд који мили моји.
Око текста стратегије је додуше било интензивне јавне расправе, али се завршна верзија врло мало разликовала од предложене, из чега је лако извући закључке како и колико министар и његови чиновници цене мишљења стручне јавности.
Од осталих утисака, изменама и допунама предвиђено оснивање центра за промоцију науке ваља поздравити, само би било далеко лепше кад и то не би било учињено на трапав и бирократски начин. Ваљда након неуспешних иницијатива у вези са музејомнауке и технологије (што је решење које далеко највећи број развијених земаља има), нови закон нам доноси центар, чије већ и само име указује да се ради о типично бирократском, хиперцентрализованом и застарелом концепту.
Парадоксално је да се, на пример, наводи како центар „остварује сарадњу и пружа услуге у домену промоције и популаризације науке министарству надлежном за високо образовање” (члан 27б), а да се потпуно игнорише у светској педагошкој и методолошкој пракси одавно утврђена чињеница да је популаризација науке најзначајнија и најефективнија не на нивоу високог већ напротив на нивоу средњег и нарочито основног образовања.
Позитиван помак, додуше, представља признање значаја дијаспоре за сагледавање стања у српској науци. Министарство дијаспоре појављује се, наиме, као предлагач једног од чланова Националног савета који има задужење да ,,представља дијаспору”. Ко год има представу о величини и хетерогености наше научне дијаспоре одмах ће схватити бесмисленост оваквог представљања; да ли ће дотични проф. X.Y. заиста моћи успешно да заступа интересе нашег агронома у Канади, лекара у Бразилу, филозофа у Питсбургу, Пенсилванија, као и неколико астронома, дипломаца Београдског универзитета, који раде на Новом Зеланду (да наведем само пар примера људи који реално постоје)? Или је то предлагачима ипак свеједно, пошто се ради о уступку начињеном ради лакшег усвајања међу коалиционим партнерима, а савет је ионако икебана?
Научни саветник, Астрономска опсерваторија, Београд
Ако су претходне мере министарст(а)ва јасно указале на склоност власти ка маргинализацији науке, ако смо на изгладњавање науке и научника у нашим крајевима већ навикли, овај нови бисер бирократске ингениозности указује на „интензивирање класне борбе”, да се послужим (не)славном Стаљиновом флоскулом.
Наиме, измене и допуне се доносе екстремно журно, без јавне расправе, под окриљем хитног поступка, а у славу бирократске самовоље и партијске контроле.
Образложење које се може прочитати на крају овог акта у тој мери је цинично да је лако помислити да га је добронамерним, али наивним чиновницима подметнуо неки подмукли опозиционар; вреди га цитирати у целини: ,,Разлози за доношење Закона о изменама и допунама Закона о научноистраживачкој делатности по хитном поступку су: именовање председника и чланова управних одбора института чији је оснивач Република Србија, јер постојећим члановима управних одбора наведених института истиче, односно престаје мандат у првој половини ове године; именовање директора института чији је оснивач Република Србија, с обзиром да им истиче мандатни период на који су именовани; имплементација Стратегије научног и технолошког развоја Републике Србије у периоду 2010. до 2015. године; расписивање конкурса за нови циклус пројектних истраживања у области науке и технолошког развоја. Недоношењем овог закона по хитном поступку настале би штетне последице по рад органа и организација”.
У преводу: морамо да пожуримо ако хоћемо да успоставимо потпуну контролу политичких партија над институтима.
Типичан пример: У ставу8. речи: „доноси Национални савет на предлог матичних научних одбора” замењују се речима: „доноси министар, уз преходно мишљење Националног савета”. (члан 28)
Најбизарније је свакако развлашћивање Националног савета за науку, који би по логици ствари требало да представља највиши стручни, организациони, али и морални ауторитет у српској науци, који игра улогу независног тела, сличног Високом савету правосуђа или Националном просветном савету. Овим изменама, он се своди на дебатни клуб који, ето, доставља своје мишљење министру о тексту нацрта стратегије или о критеријумима за вредновање резултата научног рада, али то мишљење не обавезује ни шофере ни кафе-куварице у Немањиној, а камоли чиновнике вишег ранга. Другим речима, ето нама још једне лепе икебане; доиста, што би научници имали икаквих овлашћења у стварима које се тичу науке.
Индикативно је да „листе кандидата које предлажу Заједница института Србије, Конференција универзитета и Привредна комора Србије садрже најмање двоструко већи број кандидата од броја које влада именује у Национални савет”, тј. није довољно бити послушан, потребно је бити најпослушнијиу довољно великом скупу кандидата.
Посебна прича је, као и увек, Стратегија научног и технолошког развоја Републике Србије 2010–2015. Стратегију је током 2009. године написао сад напрасно развлашћени Национални савет за науку. Дакле, након што сте одрадили посао, па макар и лоше, сад куд који мили моји.
Око текста стратегије је додуше било интензивне јавне расправе, али се завршна верзија врло мало разликовала од предложене, из чега је лако извући закључке како и колико министар и његови чиновници цене мишљења стручне јавности.
Од осталих утисака, изменама и допунама предвиђено оснивање центра за промоцију науке ваља поздравити, само би било далеко лепше кад и то не би било учињено на трапав и бирократски начин. Ваљда након неуспешних иницијатива у вези са музејомнауке и технологије (што је решење које далеко највећи број развијених земаља има), нови закон нам доноси центар, чије већ и само име указује да се ради о типично бирократском, хиперцентрализованом и застарелом концепту.
Парадоксално је да се, на пример, наводи како центар „остварује сарадњу и пружа услуге у домену промоције и популаризације науке министарству надлежном за високо образовање” (члан 27б), а да се потпуно игнорише у светској педагошкој и методолошкој пракси одавно утврђена чињеница да је популаризација науке најзначајнија и најефективнија не на нивоу високог већ напротив на нивоу средњег и нарочито основног образовања.
Позитиван помак, додуше, представља признање значаја дијаспоре за сагледавање стања у српској науци. Министарство дијаспоре појављује се, наиме, као предлагач једног од чланова Националног савета који има задужење да ,,представља дијаспору”. Ко год има представу о величини и хетерогености наше научне дијаспоре одмах ће схватити бесмисленост оваквог представљања; да ли ће дотични проф. X.Y. заиста моћи успешно да заступа интересе нашег агронома у Канади, лекара у Бразилу, филозофа у Питсбургу, Пенсилванија, као и неколико астронома, дипломаца Београдског универзитета, који раде на Новом Зеланду (да наведем само пар примера људи који реално постоје)? Или је то предлагачима ипак свеједно, пошто се ради о уступку начињеном ради лакшег усвајања међу коалиционим партнерима, а савет је ионако икебана?
Научни саветник, Астрономска опсерваторија, Београд
Милан М. Ћирковић
[објављено: 22/03/2010]
KOMENTARI
Ето нама лепе икебане
james bond, 21/03/2010, 23:21
Jel imo neko vremena da provjeri Djelicevo znanje iz nauke kad vec postavlja neke standarde... Gradjanka , 22/03/2010, 09:13
Deo opsteg frivolnog odnosa vlasti prema strateskim pitanjima razvoja, kao i prema nauci, ogleda se i u raznim spinovanjima i "ikebana" pristupu prema najumnijem, i samim tim najkreativnijem delu drustva. Nazalost, moc znanja je podredjena moci vlasti i moci novca tako da ne iznenadjuju resenja da je ministar vlastan da odlucuje o bitnim pitanjima umesto da to cini Nacionalni savet za nauku ili slicno telo. Drzava je potrosila 100 mil evra za "Univerzijadu" (koji su efekti?) a kredit od 200 mil.evra za nauku planira da trosi najvecim delom na zgrade, kampuse, promocije, svega 33 mil na edukaciju ljudi.Obrazlozenja ministarstva za nauku za izostanak javne rasprave o izmenama zakona je da neki opsti zakon ne predvidja da se izmene i dopune nekog zakona nadju u javnoj raspravi. Pre 3 dana je odrzana rasprava o ulozi nauke u drustvu gde je ukazano na niz problema u statusu nauke, veze sa drustvenim akterima i institucijama, sa privredom, uz ozbiljne kritike Strategije naucno-teh.razvoja. ibn Malik , 22/03/2010, 12:01
@james bond: Pokazao je Đelić svoje znanje time što je našu ekonomiju (zajedno sa drugim našim ekspertima) doveo do ovoga što sad imamo. Mihajlo , 22/03/2010, 12:47
Ikebana je ikebana, bila lepa ili ne, ali šta je sa realizacijom celog tog programa, to je daleko važnije.Možete vi da pišete šta hoćete, ali, ostvarite to! Bojim se da se ovim zakonom ništa nije uradilo, što govori o ozbiljnosti tvorca zakona. Delić je, kad je postavljen za ministra za nauku, govorio da ima propusta oko finansiranja naučnog rada. Sve se svelo na dodat stav jednog člana u Zakonu o budžetu, da su naknade koje naučnici primaju za svoj rad, zamislite, plate!Ali, gde je onda akt o platama. Ko to određuje, na koji način. Plate ne može da određuje ministar.Izgleda, da i dalje važi pravilo da se u kuhinji Ministarstva, na zakulisan, protivzakonit način, određuje šta će se i kako plaćati. Država se tu ne pita. Kada bi se to na zakonit, principijelan način, kao u svakoj državi, određivalo, mnogi bi ostali kratkih rukava, i to treba sprečiti. Klanovi su iznad interesa države i naroda. Ponizeni Spasoje, 22/03/2010, 16:59
Zaista je izvanredno sagledavanje dr Cirkovica povodom uvodjenja diktature u upravljanju onoga sto je uspelo da prezivi u nauci. Izmene i dopune zakona o NID su upravo zakucavanje eksera u mrtvacki kovceg, a zakucavace ih ministar licno uz cinicne bajke o prosperitetu pod kreditima za opremanje kabineta partijskih drugova, u skladu sa donetom strategijom. Ipak iznosim malu ali bitnu dopunu: despotija ide dotle da vlada postavlja vecinu clanova UO naucnih instituta! Ovo nisu radili ni Sloba ni Voja, nego su se trudili da bar zadovolje formu ravnopravne raspodele, uz “kupovinu” bar jednog internog clana. Valjda zbog bojazni da “ludi naucnici” (kako ih otvoreno jednom nazva ministar) ne bi imali uticaja na nametnute odluke “odozgo”, kao sto UO jednog instituta ne pristade da se zaduzi umesto vlade po njenoj direktivi. Tu je jos i pretvaranje Naucnih veca u obicna pevacka drustva, dakle na delu je cinicno i tragicno ruganje nauci. Oni koji tako rade daju odlican opis samih sebe i svojih sposobnosti. mali mic'a, 23/03/2010, 02:54
Mr. Dj je magistrirao knjigovodstvo (MBA) znaci kompetentan je za cetiri racunske radnje http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Eto-nama-lepe-ikebane.sr.html
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.