Securing Serbia´s Nuclear Legacy

Securing Serbia´s Nuclear Legacy

IAEA´s Largest Technical Cooperation Project Aims to Lower Vinča´s Radioactive Risks

Staff Report

29 July 2009

 

Vinča, Serbia -- A soft summer rain falls on a decrepit, rusting warehouse in the suburbs of Belgrade, Serbia. From the outside, all appears normal, nothing more than a shabby storehouse set against a small patch of trees. But inside, a pile of decades-old radioactive waste in deplorable condition has sat for decades, posing a threat to the health and safety of people and the environment. More than a thousand sealed radioactive sources remain inside - a half-century´s stock of radioactive refuse from the former Yugoslavia and Serbia. But the full picture of what´s inside this radioactive storehouse is a mystery, since precise records haven´t been kept.

Such is the scene at the Vinča Institute of Nuclear Sciences, a large research campus that served as the nerve center for former Yugoslavia´s nuclear research activities since the late 1940s.

Just a few kilometres from the Danube, the site has endured different periods of upheaval and influence, including varying degrees of Cold War-era intervention by the US and the Soviet Union. In 1959, the USSR supplied Vinča with the nuclear fuel and technical assistance to construct Vinča´s "RA" reactor, a 6.5 megawatt, heavy-water moderated research reactor capable of using fuel highly enriched in U235. The RA reactor was actually the second to operate at Vinča, and was preceded by the country´s first nuclear reactor, a heavy-water zero-power critical assembly (which is still in operation). There has been much speculation as to the original intentions for the facility under Yugoslavia´s then-leader Josip Broz Tito, and some research seems to indicate that a modicum of weapons research may have been conducted at Vinča in its early days.

Changes in government, the breakup of Yugoslavia, and the NATO bombing campaign in 1999 are all factors that conspired to keep Vinča´s management, direction, and focus in a constant state of flux. These dynamics brought Vinča to where it is today; and serve as a prime example of capable scientists and sophisticated equipment falling prey to political winds of change.

Concerns about Vinča on the part of the international community grew in the mid-1990s, when IAEA teams were dispatched upon Serbian request to inspect the site. These visits were instrumental in alerting the outside world about the state of the nuclear fuel on site, and the inherent risk to health and safety of those around Vinča.

As part of the IAEA and global community´s push to support reduced enrichment for research and test reactors, along with concerted efforts to return highly enriched uranium (HEU) fuel to the country of origin, an extraordinary level of international cooperation has coalesced to clean up Vinča.

The first major step in the Vinča project took place earlier this decade, when the most urgent threat to proliferation was dealt with. In 2002, an international operation to return 48 kilograms of unirradiated HEU fuel of Soviet-origin came about after protracted negotiations between then-Yugoslavia, the US, Russia, the IAEA, and other parties. The transport of the fuel was conducted amid intense security, with over 1200 armed guards ushering a convoy of trucks to the Belgrade airport for a flight to Russia, where the HEU would then be down-blended to a low-enriched form. IAEA safeguards inspectors watched over the procedure by gauging the fissile material, inspecting records, and applying seals to the shipping containers.

Current Workload

Since return of the unirradiated HEU, the foremost priority has been to deal with two-and-a-half tons of Russian-origin irradiated, spent nuclear fuel elements, which were initially used in the RA reactor. As the reactor last went critical in 1984, the SNF has been stored for decades in aluminium barrels in an adjoining spent fuel pool. However, the pool´s water chemistry has been poorly maintained, leading to corrosion of the fuel element´s aluminium cladding and leakage of fission products into the storage pool, though not into the environment. The water´s condition is further degraded by an accumulation of sludge, increasing the pool´s turbidity and lending it an inky black colour.

So the push is now on to repackage and repatriates the spent fuel for return to Russia, and the strong support and involvement of the Serbian Government has been instrumental in moving this project forward. An agreement between Serbia and Russia that governs the transfer of the fuel was signed this past June, and work is set to begin in autumn. Yet the task is fraught with complexities, and long lists of preparatory steps need to be taken to facilitate the fuel repacking and removal work.

IAEA Director General Mohamed ElBaradei visited the facility in early July 2009, to assess the progress at Vinča. "The unused nuclear waste is in poor condition and needs to be moved as soon as possible. The situation is under control for now, but it could be very dangerous from a safety and security point of view," he commented.

To remove, characterize, and repackage Vinča´s spent fuel, technologically unique operations will have to be performed. Sludge in the pool needs to be removed, custom fuel handling equipment needs to be designed and fabricated, and enhanced radioactivity monitoring systems need to be installed before repackaging begins. The fuel also needs to be stabilized and undergo thorough analysis before it can be removed. Finally, roads leading to the spent fuel storage room need to be reinforced to increase loading capacity and access for the trucks, cranes, and steel casks that will be used in the operation. Over 50 experts and technicians have been assigned for the task ahead. A target date of the end of 2010 has been set for the shipment, and work is set to begin in autumn 2009 to begin the fuel repackaging portion of the project.

"For the Vinča project, we´ve needed access to huge, expensive technologies to move this massive amount of fuel back to Russia," said John Kelly, the IAEA Special Programme Manager tasked with coordinating the Agency´s work.

Radioactive Waste

Yet another important dimension to the Vinča clean-up effort that the IAEA and the international community are helping Serbia with is the construction of new facilities to deal with the legacy of radioactive waste at Vinča. Two hangars chock-full of more than 1000 disused radioactive sealed sources and other radioactive waste have sat for decades in degraded condition. The sealed sources and waste need to be removed from the two aging hangars and conditioned for secure and safe storage in new long-term storage facilities.

All told, the waste will be dealt with by a waste storage facility, a secure storage bunker, and a waste processing facility. These three systems are in various stages of development, but the IAEA has committed to working with Vinča and Serbian regulators to commission these new installations. A sealed source conditioning facility is also on the near horizon. The support to the radioactive waste management improvements includes safety and security assistance, training and experts, facility upgrades, regulatory assistance, and equipment donations. Much like the spent fuel repatriation, the radwaste management project is expected to take several years to complete.

Importance of Success

Logistically and financially speaking, the Vinča Institute Nuclear Decommissioning (VIND) project is the largest Technical Cooperation programme in the Agency´s history. Several divisions within the IAEA have deployed technical officers to work on the project, which involves the Departments of Safety and Security, Nuclear Energy, Safeguards, Legal Affairs, Procurement Services and Technical Cooperation. The funding aspect has been particularly challenging and given the complexity of the operation, it is little wonder that the price tag is expected to be $47.5 million for the full spent fuel repackaging and repatriation portion. The VIND programme in total is projected to reach roughly $75 million. To date, Serbia, the EU, the Czech Republic, Russia, Slovenia, Italy, UK, USA and the Nuclear Threat Initiative (a non-government donor) have made contributions to the project. The IAEA has also provided support through deployment of equipment, experts, and other assistance.

"With the vast amount of funding needed for the VIND project, pulling together such a disparate donor pool has been nothing short of miraculous," explained Kelly. "But momentum has been the key driver in making progress towards donations - when donors see you actually making progress, then they want to participate. Donors want to invest in success."

VIND highlights the IAEA´s unique role and importance in collaborating with and coaxing financial assistance from a diverse donor pool.

"We´re working closely with the Serbian government and our goals are identical," said ElBaradei. "We must ensure that there are no similar risks either here in Vinča or elsewhere in Serbia."

Though undoubtedly an expensive venture, the work is necessary, as leaving the site in its current condition is not an option. The VIND project is a prime example of the international community coming together through the IAEA to solve an important and complex safety and security challenge. -- Dana Sacchetti, IAEA Press and Public Information Officer, Division of Public Information

§  Story Resources

§  Video: Director General Visits Vinča

§  Photo Essay: The Big Fix: Cleaning up Vinča

§  EC Infuses Serbian Nuclear Relic Cleanup with Critical Donation, Press Release, 15 April 2008

§  Vinča´s Long and Winding Road Nears Milestone, 6 October 2006

§  IAEA & Research Reactors

§  Vinča Institute of Nuclear Sciences

http://www.iaea.org/NewsCenter/News/2009/vinca.html

Ode Vinča u (ruski) vazduh

REPORTAŽA - Reporter Danasa obišao Institut za nuklearne nauke gde uveliko traju pripreme za dekomisiju velikog reaktora

Ode Vinča u (ruski) vazduh

Već stiže oprema pomoću koje će ozračeno gorivo, najveći izvor radioaktivnog zračenja u Srbiji, biti prepakovano pod vodom i u strogoj tajnosti, zbog terorista, i isporučeno u Rusku Federaciju do kraja 2010. godine. Mere obezbeđenja su jako povećane u poslednje vreme, Amerikanci finansirali postavljanje metalne ograde, senzora kretanja i kamera

Autor: Dragoljub Petrović

Ilija Čvorović danas bi, moguće, bio razočaran kada bi na sajtu Instituta za nuklearne nauke „Vinča" ugledao „Google earth" snimak iz vazduha svih 65 hektara „prostranstava" ove naučne institucije u selu Vinča kraj Beograda.

Ni raspoloženi portir-bezbednjak na ulazu u ogroman kompleks ne bi zadovoljio „čvorovićevsku" mistifikaciju po kojoj strani špijuni vrbuju naučnike („on je naučnik, radi u Vinči") s jednom jedinom namerom - da tu uđu i onda, naravno: „Ode Vinča u vazduh!"

Kompleks, dok šetate, podseća na banjsko odmaralište, malo i na Madagaskar („Danice, čula si za Vinču, ko što si čula za Madagaskar") sem kad stignete do dela gde je zgrada velikog nuklearnog reaktora iz koga će do kraja 2010. u Rusiju biti isporučeno ozračeno nuklearno gorivo. Posle toga sledi dekomisija (rasklapanje) reaktora (do 2015) koji su Sovjeti nakon dogovora Tita i Nikite Hruščova, postavili 1959. godine, ali od 1984. ne radi.

- Mere obezbeđenja su jako povećane u poslednje vreme, dobrim delom su to finansirali Amerikanci. Pre pet-šest godina da ste došli, ovde ne biste videli metalnu ogradu, senzore kretanja na njoj, identifikacione kartice na ulazu, kamere...- objašnjava Milan Pešić, rukovodilac programa VIND (Vinca Institute Nuclear Decommissioning), čija je suština da „Vinču" očisti od suvišnog nuklearnog materijala i otpada. Taj program ima četiri projekta- transport ozračenog goriva iz velikog reaktora u zemlju porekla, upravljanje radioaktivnim otpadom smeštenim u Institutu, dekomisiju istraživačkog reaktora i zaštitu od zračenja po radnike, stanovništvo i okolinu prema svetskim standardima.

- Program je rezultat dogovora SAD i Rusije, kako bi smanjili rizik od nuklearnog materijala svuda u svetu, jer on može da bude potencijalno opasan ako dođe u ruke terorističkih organizacija, koji od njega mogu da naprave tzv. prljave bombe, iako to nije tako jednostavno, ne pravi se to po podrumima kako gledamo na TV. Insistiralo se najpre da se sa svih istraživačkih reaktora u svetu vrati sveže neiskorišćeno visokoobogaćeno gorivo u zemlju porekla. Mi smo to gorivo 2002. vratili u Rusku Federaciju. Sećate se onda kad je iznenada jednog jutra bio blokiran Beograd. Ja sam tad jahao na čelu kolone - šali se Pešić, dok provlači karticu i otvara ulazna vrata na zgradi velikog reaktora. U holu stoji maketa reaktora, a na njoj posveta iz davnih vremena: „Predsedniku savezne Komisije za nuklearnu energiju Aleksandru Rankoviću..."

Ulazimo u veliku halu gde je reaktor, „skalamerija" slična cisterni za vino. Okolo trake i table: „Zračenje - opasnost". U susednoj prostoriji su bazeni gde se nalazi ozračeno gorivo.

- To gorivo je najveći izvor radioaktivnog zračenja trenutno u Srbiji. Stoji u bazenima, pod vodom, koja služi kao biološka zaštita od zračenja. Naš zadatak je da gorivo iz tih bazena prepakujemo u nove kontejnere, to će se takođe vršiti pod vodom, i pošaljemo u Rusiju. Oni će da ga prerade i to će ostati kod njih. Transport će biti obavljen tajno, kao i 2002. onog svežeg goriva, ne zato što mi nešto krijemo od javnosti, nego od onih koji to ne treba da čuju. Tačan datum transporta, put kojim će se ići moraju ostati tajna, jednostavno, da ne stvaramo sebi nepotrebne muke - kaže Pešić.

Ozračeno gorivo ima gama i neutronsko zračenje. Voda od tog zračenja štiti ali istovremeno hladi gorivne elemente. Bazeni imaju zidove od 80 centimetara betona i ploču od jednog centimetra nerđajućeg čelika i praktično ne mogu da procure.

- Mi merimo na nekoliko mesta unutar Instituta, recimo u jednom potoku, koliko je zračenje, merimo i radioaktivnost zemljišta svakog meseca, a takođe i nivo vode u bazenu - priča Pešić, pokazajući nam po halama opremu za prepakivanje koja svaki dan stiže. Tu su i crveni burići gde se odlaže nuklearni otpad.

- Nuklearni otpad je svaki radioaktivni ili kontaminirani materijal koji nema dalju praktičnu upotrebu. Ako mi neku rukavicu kontaminiramo, ako se u industriji ili medicini više ne koristi neki radioaktivni izvor, nešto se za dobrobit čoveka ozračuje, stokira se i dostavlja nama. Radioaktivni gromobrani i slično. „Vinča" je jedina institucija državno ovlašćena da može da sakuplja i privremeno skladišti taj radioaktivni otpad. To smo, otkad postojimo, radili za radioaktivni otpad iz cele Jugoslavije. Mi u „Vinči" čuvamo u dva velika hangara taj otpad niske i srednje radioaktivnosti. Jedan hangar je kompletno pun, drugi je blizu da se napuni, tako da mi pravimo nova tri skladišta. Jedno će biti u jednoj od zgrada Instituta, tu će moći da stane 8000 buradi od 200 litara, jer će se radioaktivni otpad generisati i tokom prepakivanja goriva i transporta, kao i dekomisije reaktora. Drugo skladište je zgrada- bunker, gde će biti otpad visokog intenziteta zračenja, takođe opasan ako dođe u neželjene ruke... Radioaktivni otpad se čuva dok ima sveta i veka - objašnjava Pešić.

Na ulazu smo zadužili dozimetar, detektor zračenja, nalik „pejdžeru", zakačen na mantil, a unutar zgrade rade ljudi zaduženi da većim instrumentima stalno mere radioaktivnost.

- Svi koji rade izloženi su zračenju, ali imaju redovne lekarske preglede, sve se radi po procedurama. Ako se ulazi u polje zračenja određuju se norme do kojih pojedinac sme da dobije utvrđenu dozu zračenja. Godišnja doza zračenja po pravilniku Instituta je 50 posto manja od granice koju zakon propisuje. Svaki dan, pošto svi nosimo elektronske dozimetre, možemo da pročitamo koliku je ko „porciju" zračenja dobio, i ako ispuni ukupnu „kvotu", ne može te godine više da radi na tom poslu, već se prebacuje na nešto drugo. Ja sam recimo siguran da dobijem više zračenja kad letim avionom nego ovde u zgradi reaktora. Postoje polja u koja ne šaljemo nikog da uđe ako nema adekvatno odelo i opremu - kaže Pešić.

Pri izlasku iz zgrade reaktora, obavezan je prolazak kroz veliki detektor. Na displeju čekate 15 sekundi da vas sprava „očita" i u najčešćem slučaju očita natpis:„Clean".

- U suprotnom, propadaš u podrum - šale se „vinčanci". Na displeju je, ipak, pisalo „clean".

Rasklapanje do zelene livade

Dekomisija reaktora podrazumeva da iz zgrade osim same „cisterne" treba ukloniti sve što je kontaminirano.

- Proći kroz ceo objekat i izmeriti da li tu nešto zrači i koliko jako zrači. Postoje tri načina - ili da se iz zgrade ukloni sve radioaktivno i ona dobije drugu namenu, ili da se ukloni samo nešto, a ostatak zgrade konzervira, a možete i da od zgrade napravite zelenu livadu - kaže Pešić.

Samo sebe štiti

- Krađa ozračenih gorivnih elemenata nije jednostavna i da neko tako nešto pokuša, jer je sve to skopčano sa velikim rizikom. Taj može da strada, da se ozrači. Kaže se da radioaktivno gorivo, u stvari, samo sebe štiti - objašnjava rukovodilac programa VIND.

http://www.danas.rs/vesti/drustvo/terazije/ode_vinca_u_ruski_vazduh.14.html?news_id=167155

Предлог да се расформира пројекат ФАМА као бесмислен и неперспективан

Предлог да се расформира пројекат ФАМА као бесмислен и неперспективан

 

Пре скоро две године, шестог новембра 2007. године, сам написао текст «Зашто Винча ћути?» и послао свим физичарима у Београду. Непосредни разлог за то писмено је била тадашња медијска гунгула коју је организовао и потпиривао др небојша Нешковић са циљем да спречи оправдано затварање неуспешног пројекта изградње циклотрона. Једну страну тог писма вам шаљем и сада, само потсећања ради.

 

Винча ћути. Руководство ћути, ли ћути. Да ли је оно занемело или, просто-напросто, одувек на чело Института долазе само мутави руководиоци? Да ли оно ништа не зна, или само не сме више ништа да писне? Руководство потсећам да не познавање закона никога не оправдава (то важи још од времена Рима).

 

Ја не кажем да ова чињеница није тужна. Итекако је тужна! Чак штавише, она је срамотна. Ћуте кад се спремају да им затворе наводно «највећи и најзначајнији» четвртвековни пројекат. Ћуте кад су га затворили (оправдано и хвала Господу што су га затворили, кажем ја).

Небојша Нешковић, већ скоро петнаест година на челу пропалог циклотронског диносаурус-пројекта, последњих три месеца грми са свих медија о «најбољем пројекту», «великим успесима», «најбољим научницима» под његовим руководством, угроженом Институту у Винчи пред сигурном пропашћу ако се тај пројекат затвори ... Он држи лекције министрима и државним секретарима, комисијама, прозива их и преслишава. Рекло би се да цела Винча иза њега стоји као један. Пишу и мање «шарже», попут Чомора и још неких бућоглавих доцената.

 

Директор Јоца, његов директоријум, сви врли директори Лабораторија, ћуте! Можда би они, као и многи други у Винчи само хтели да, на сличне тираде «скоро вечитог руководиоца» одавно пропале циклотронске авантуре и његових пратилаца и поштовалаца,  одговоре кобајаги  презривим ћутањем  са своје 'сутеренске висине'. Можда су наши руководиоци већ навикли да је тако најбоље. У стилу: гледај себе и своју плату, још понеко путовање, понеку градњу, доградњу/уградњу, сечу шуме,  а Институт ће већ некако преживети. Ја мислим да такав приступ  није данас баш најбољи метод: јер се то ћутање може протумачити као збуњеност пред горком истином.

 

Да не би тако испало, реших опет, по ко зна који пут, да нарушим ваш мирни сан и са вама поделим неке своје утиске и тугу да смо стигли овде где смо и што сте/смо такви какви сте/смо.

Пошто баш немам много времана на бацање, бићу веома кратак у писању и аргументацији. Свако кога занимају детаљи нека ми се обрати лично. Недавно сам вам скренуо пажњу да је Нешковић, ниједном  демантован или опоменут од својих потчињених из Лабораторије (010),  упорно покушавао да се последњих година издвоји из Института Винча. Та Лабораторија Института је последњих петнаест година само формално била његов део. Њоме је суверено и неометано владао мали број «нешковића» не испуштајући дизгине и све време возећи стварно веома добра службена кола. То је опет на срамоту и терет многих руководилаца Института који су се годинама мирили са таквом уништавајућом праксом, а и на срамоту свих оних «великих научника» који су седећи у Научном већу Института ћутали и наводно гледали своја посла (чак и кад су у наводној заштити «највећег пројекта на Балкану» људе избацивали са посла, или «реконструисана Научна већа» организовали). Не желим  да кажем да у Лабораторији (010) баш нико не ваља. Али, знам да су вреднији пажње само они који никад нису имали никакве суштинске везе са бесмисленим пројектом градње циклотрона, или покушајима да се од циклотронских јонских извора направе упоребљиве машине за неке друге области физике. Да се разумемо, таквих нема баш превише. Ко мисли друкчије, позивам га да ми таксативно укаже на то: која су то велика, средња, или мала открића учињена у њиховој средини у последњих петнаест година?

Ово тражим да би им конкретно показао да су на многим другим местима у Институту направљена већа открића и урађено више квалитенијих радови са далеко скромнијим средствима.

 

А, што се породице Нешковић-Перовић тиче ту би да истакнем пар ствари. 

 

Да су градили и руководили, јесу. Мало их «коље» историјска традиција. Наиме, мање више све што су градили или «на ноге стављали» завршило је као фурда: ЕМА-30, ЕМА-100, купљени укапљивач хелијума, циклотрон Винси ...

 

Ових дана Нешковић и другови поново «грме» преко новина, а и шире, бранећи неки чудан пројекат са још чуднијим именом ФАМА!? Да није трагично било би смешно. Пошто руководство и научна тела Института Винча опет будаласто ћуте, решио сам да се јавим предлогом да се поменути пројекат укине и распусти. У науци су, то је још Галилеј знао, најчешће појединци у праву.

                    

1. Потсетићемо се прво историјата и «резултата» пројекта изградње акцелераторске инсталације у Винчи (АИВ), који је у једном тренутку променио име у пројекат Акцелераторска инсталација «Тесла» (АИТ). Нема спора да се ту радило о највећем и најскупљем пројекту у историји српске науке који је неславно пропао. Циклотрон је отишао у ТАМУ а сви протагонисти тог пропалог пројекта у нову ФАМУ.
2. Пројекат је формално трајао скоро двадесет година (од 1989.па до краја 2007. године), а стварно је на њему рађено од 1980. године па све до краја 2007. године (како је и колико рађено лако се може закључити по неславном крају, али је сигурно да су све то време знатна средства трошена у име и за рачун некаквог рада на овом, само по трошковима, великом подухвату.
3. Почетком 1993. године је написана прва комплетна рецензија овог пројекта којом је,  углавном тачно и потпуно, предвиђено како ће се све завршити (аутори су Илија Терзић, Момчило Тошић и Филип Вукајловић). Аутори поменуте рецензије су 1998. године насилнички избачени из Института «Винча», а неки ни до данас нису добили никакву сатисфакцију, или бар извињење, због тог гнусног чина.
4. Одлуком Владе Србије, која је донета крајем 2007. године, пројекат је угашен јер ниједан од постављених циљева није био ни близу свог остварења. Руководство пројекта је пропустило десетак претходно обећаних рокова за пуштање основне машине (циклотрона «Винси») у погон. Потрошили су пет пута више времена исто толико пута више новца од онога што су тражили крајем 1992. године (све њихове захтеве држава је уредно сервисирала). Те 1992. године су тражили још три године и нешто више од четири милиона долара девизних средстава да би циклотрон завршили до 1995. године. Протагонисти овог пројекта признају да су до краја 2007. године потрошили близу 20 (двадесет) милиона америчких долара. Цифра, којом ја и моје колеге баратамо, је далеко прешла тридесет милиона долара. Интересантно је потсетити се да је решењем 660-01-17/93-01 од 07.априла 1993. године оформљен 'ad hoc' Надзорни одбор у саставу: Проф. др Драган Поповић, др Никола Митровић и Проф. др Душан Јоксић, који је својим извештајем од 14. маја 1993. године препоручио да се финансирање овог пројекта настави. Између осталог у том извештају су написали и следеће: «Према подацима, до сада је утрошено више од половине средстава (изградња зграде Циклотрона, израда феромагнетних елемената, израда система за подизање горњег дела магнета, израда главних калемова и пројектовање радиофреквентног система) планираних за ову инсталацију, па нам се чини да сви одговорни треба да усмере своје активности тако да се ова инсталација што успешније оствари... и још стоји: «На крају, сматрамо да оно што је урађено последње три године делује импресивно и крајње професионално, и одговара међународном стању развоја у тој области, па стога предлажемо Министарству да узевши у обзир наше сугестије настави финансирање акцелераторске инсталације». (Одавде јасно следи да је све ово време грађена фактички половина инсталације, а да је половина већ 1993. године била завршена. Нећемо ваљда сумњати у овако компетентан државни Надзорни одбор?)
5. Оправданим престанком финасирања градње, тада већ одавно застареле и за погон прескупе машине (коју би данас требало одмах затворити и кад би нам је неко неким случајем бесплатно и комплетно изградио на пољани и пустио у рад), остало је нејасно и недоречено: Шта ће бити са хиљадама метара квадратних скупо плаћеног експерименталног простора, са опремом и делимично изграђеним компонентама система, са кадровима годинама школованим за тзв. циклотронске технологије и градњу класичних циклотрона, а бога ми, и са одговорношћу за улудо бачене огромне новце и за науку и било какав користан рад онеспособљене људе? Уместо тога, они који би требало да одговарају (највероватније и кривично) прозивају оне који су пропустили да их на одговорност позову и неоправдано им дали стоту шансу да се некажњено извуку и народне паре даље арче симулирајући бурну делатност, на опет «великом и невиђеном» пројекту, јер они другачије и не знају и не могу да раде. Још једном се потсетимо: Њихов једини задатак је био да у разумном року и за прихватљиву (разумну цену) заврше машину која се зове циклотрон и која је требало да убрзава прво протоне па онда и неке тешке јоне. Паре су потрошили, посао нису завршили, значи сви (велика већина) треба да иду НАПОЉЕ.
6. Код оваквог стања ствари, архиву пројекта треба узаптити и све до детаља претрести. Финансијски део треба да раде финансијски стручњаци, а стручну оцену треба да уради стручна комисија коју ће чинити домаћи стручни људи који су пратили и знају шта се све на пројекту догађало. Странцима уопште на памет не могу пасти гафови које су «месни рационализатори» масовно примењивали током «шишања оваца» и народних фондова. Још мање ће поверовати да нико у неколико министарстава науке није предузимао никакве кораке да у крај стане разноврсним марифетлуцима вечитих градитеља.
7. Колико су то неспособни и трагично траљави људи, најбоље говори пример хотела-хостела који је под кров стављен 1997. године и све до данашњег дана није завршен. Други пример се односи на бетонске радове који је требало да обезбеде наводно заштиту од зрачења на циклотрону. Трошкови по овој ставци се мере милионима долара, по мојим подацима. Видимо да циклотрон никад радити неће и да  никаква заштита и није била потребна пре него што се из циклотона извукао први сноп протона од бар 30 мега електрон волти. Потсетимо се  да Хрвати, градећи своје Потемкиново село у виду циклотрона шездесетих година прошлог века, никад нису били у стању да извуку сноп из њега.
8. Да не би испало да нисмо у току са оним што се догађа у нашој ближој и даљој околини,  цитираћемо Проф. др Николу Зовка који је био на челу Института «Руђер Бошковић» од 1997. године па до јесени 2000. године. Зовко у «Вјеснику» од 4. и 5. коловоза 2004. године пише о неким «делима» тадашњег председника УО Института  «Руђер Бошковић»: «Желио бих вам представити тог предсједника Управног вијећа Института, а то је најједноставније учинити наводећи неколико његових 'дјела'. Прво, прошло је пола стољећа од креације чувеног 'циклотрон' Института, он је послужио као Потемкиново село за изасланства државника из земље и свијета који су обилазили Институт. Но знате ли да тај циклотрон никад није прорадио? Он је послужио као извор на којем су се кадрови школовали како преварити самоуправне сизове и заједнице, финансијере итд. Знате ли да су 23 текничара на нуклеарним стројевима зарадили мировине, а да тај строј никад није прорадио? Овде новинар зачуђено пита: То никад нитко није објавио, то се 'чувало' од очију јавности? Зовко одговара – Није то све, биједу у којој је Институт данас донијела је управо скупина која се школовала на примерима попут циклотона. Институт је остарио, а поготово је остарио његов Завод за нуклеарну и експерименталну физику, но јединих пет кандидата за саборска мјеста долазе управо из тог Завода...». Потсетимо се да је и Нешковић, крајем деведесетих, био председник Комисије за науку Градског одбора ЈУЛА Београда. Да ли вам је сад јасно зашто ја мислим да ту шајку око циклотрона треба разјурити. Оставити само оне који нешто вреде и знају (а то је највише 10-15% садашњег броја).
9. У току 1996. године су актери пројекта схватили да чак ни Руси, из Уједињеног института за нуклеарна истраживања из Дубне, нису у стању да исправе све њихове «градитељске» грешке и убрзају и извуку сноп протона из циклотрона. Убрзано се купују јонски извори и припрема терен за прелаз са високоенергетске нуклеарне физике на нискоенергетску физику материјала. Неуки, какви јесу, желели су да то остваре са истим људима који су претходну деценију практицирали градњу и припремали се за рад у области експерименталне нуклеарне физике и медицинским применама циклотрона (ово друго да би опсена била што шира, да би се укључили и «пријатељи» пројекта сличног менталног склопа који «лове» на осетљивом пољу медицине и којих је било доста у току трајања пројекта). Такав покушај је могуће сликовито илустровати жељом да се од претежно мушких чланова фудбалског тима у распадању направи врхунски женски балетски ансамбл. Да ли је то могуће? За прошло српско министарство науке то изгледа да није био проблем.

 

10. Да укратко резимирамо и поновимо најважније. Уместо да послушају савете које им дао  Саветодавни комитет АИТ после састанка одржаног 6-7. маја 1996. године у коме је писало: «Комитет сматра да је скоро пуштање у рад Циклотрона од највећег значаја да се настави у складу са добро изабраним приоритетима. Посебно се предлаже да се приступи наручивању извора лаких јона тако да се сноп може инјектовати чим се циклотрон склопи...», наши врли «градитељи и грађевинарци» су градили хотел, милионе долара су уграђивали у бетон  који је требало да штити од зрачења за које су вероватно знали да га никад неће ни бити и наручивали и прескупо плаћали јонске изворе лаких и тешких јона пре него што је уопште извучен сноп протона из Циклотрона (непознато је ко је и како уговарао услове и цене ових набавки – већи део документације пројекта је чудом нестао из Министарсва науке). Све ово им је било потребно за фасцинирање неуких и симулирање бурне делатности на неким назови «ниско-енергетским каналима» наводно за физику материјала, о којој нико од актера на овом «градитељском подухвату» није имао појма нити је покушавао да стекне одговарајуће квалификације. У складу са знањем и способностима су и резултати од 1997. до данас. Сасвим маргинални, да не кажем баш потпуно мизерни. А шта тек рећи о организовању бесконачног  броја (преко двадесет) тзв. «Информативних састанака о акцелераторској инсталацији 'Тесла'» у најбољим београдским хотелима на којима је било и од 'тице млека', а и пословне пратње у бољим данима и кад други (много вреднији и бољи) ни за часописе нису имали, па о небројеним службеним путовањима читавих делегација по практично свим циклотронским центрима од Северног до Јужног Пола, стављању на пројекат седамдесетогодишње маме руководиоца пројекта и много тога још.
11. Да ли смемо заборавити дугогодишњу повлашћеност «циклотронаца» без икаквог ваљаног разлога, одбацивање добронамерних савета да се узму у памет и силеџијско прогањање оних који су тражили да се неуки обуздају и бесмислени пројекат заустави? Тројицу људи из Института у Винчи су 1998. године избацили са посла јер су они, још давне 1993. године, захтевали да се градња циклотрона обустави. Да ли знате ко је икад избачен из неког научног института због писања научне рецензије или чланка објављеног у дневним новинама? Да ли је само случај да је у то време на челу Управног одбора Инстутута у Винчи био пок. др Никола Митровић, један од оснивача Југословенске удружене левице (ЈУЛ)? Није ли и садашњи министар енергетике Шкундрић, а тадашњи члан Управог одбора Института «Винча», лета 1998. године «храбро» подигао руку да се из Института отпусте тројица много бољих од њега?
12. Да ли смо се сви заједно икад запитали: како је то могуће да се једна тако скупа илузија одржава и подгрејава преко четврт века? Мислим да је одговор у овом тренутку очевидан. Најбољи људи у српској науци су ипак превише танки и у светским размерама практично безначајни, чак је и правих професионалаца остало мало а  организација научног рада и контрола онога што се производи је криминална. Само је тако могло да се деси да је пројекат изградње циклотрона у Винчи много више подржавала и својом политичком позицијом одржавала управна структура Института за физику у Земуну, неколико истакнутих чланова САНУ и неколико истакнутих појединаца са ЕТФ у Београду. Корпус физичара Института у Винчи је био већином против градње циклотрона још од краја 1993. године.

 

Временом се број људи, који је схватао да од циклотрона нема ништа, повећавао. Илустративан је и садржајан део писма које је др Драган Топрек, практично једини прописно школован циклотронски физичар у Србији, упутио свим физичарима у Винчи и Београду 30. децембра 2003. године да би их  упознао са могућим скорим крахом пројекта. Ово јасно и једноставно писмо прекрасно фиксира ситуацију око пројекта АИТ и могућности наше стручне екипе да изгради циклотрон у Винчи.

 

«Proveo sam, sve ukupno, skoro 4 godine u 4 razlicite zemlje, u 4 razlicite ciklotronske laboratorije. Moje iskustvo i znanje iz oblasti fizike ciklotrona trebalo bi da i u Srbiji nesto vredi i zato ocekujem da to sto dalje kazem uzmete u obzir. Ono sto sam posle svega zakljucio je: nase kolege fizicari i ostali istrazivaci koji su zaposleni na projektu gradnje ciklotrona u Vinci nisu u stanju da ciklotron i naprave.

Ova, naizgled prestroga, konstatacija verovatno zahteva i dodatna objasnjenja. Prvo, treba razlikovati rad na projektu; tj. projektovanje necega i samu gradnju; tj. realizaciju i fabrikaciju istoga. Projektovati se moze svasta. Projektuje se na papiru, a u danasnje vreme sve vise i na kompjuteru. Nase kolege istrazivaci imaju dovoljno znanja i iskustva da projektuju i da naprave projekat ciklotrona. Sta vise, imaju toliko znanja i iskustva da naprave projekat i mnogo slozenijih masina, cak i svemirskog broda ili neceg drugog sto je daleko komlikovanije od ciklotrona. Ali, nase kolege istrazivaci nisu u stanju da takav projekat i realizuju; tj. u ovom slucaju da realizuju projekat ciklotrona.

To nije nista ni strasno ni lose. Masine ciklotroni spadaju u visoko tehnoloske masine. Da je tako jednostavno napraviti ga, svaka drzava na svetu bi imala barem 10-tak ciklotrona, sto nije slucaj. Ciklotroni se i ne grade po institutima ili akademskim ustanovama. Ciklotroni se grade u kompanijama. Dakle, nase postovane kolege istrazivaci mogu jedino da odaberu kompaniju koja ce sagraditi masinu, ali ne po bilo kakvim nacrtima i proracunima, vec po onakvim kakvim im nasi istrazivaci predoce. Primer jedne takve kompanije u svetu je IBA u Belgiji. Dakle, tvrdnja da strucnjaci u Srbiji (pa i u Crnoj Gori) nisu u stanju da sagrade ciklotron je tuzna cinjenica, a ne moja zlobna konstatacija. Oni (nasi strucnjaci) nemaju ni jedan jedini ciklotron napravljen u svojoj karijeri. Kako onda mozemo i ocekivati od njih da sagrade nama tako vaznu masinu koja bi bila ponos i dika cele Srpske nauke i industrije? Prihvatili su se preteskog zadatka. Ciklotron sa tim karakteristikama je preveliki zalogaj za nase umove i strucnjake. Mogli su (smo) poceti sa daleko jednostavnijim ciklotronom na kojem bi ispekli zanat. Drugo je pitanje sta bi radili sa tako jednostavnim ciklotronom? Kome bi to trebalo? Pa jednostavno, razvijali bi tehnologiju gradnje ciklotrona. Jednog dana bi bili u stanju da napravimo najkomplikovaniji ciklotron u svemiru. Dakle, s obzirom da nasi istrazivaci i strucnjaci nemaju ni jedan jedini ciklotron napravljen u svojoj karijeri, moja konstatacija da oni ne znaju da naprave ciklotrom je tacna. Kako ce me neko ubediti u suprotno? Pa jednostavno – svojim rezultatom. U nauci nema ubedjivanja recima, vec rezultatima. Dakle, da zakljucim: domaci strucnjaci i institucije jesu u stanju da naprave nacrt buduceg ciklotrona, ali, nazalost, nisu u stanju da iste nacrte i pojekte realizuju i fabrikuju. Pri tome kolicina potrosenog novca uopste nije bitna. Mozemo im dati na hiljade i hiljade milijardi eura, ciklotron proraditi nece.

Prema tome, moj savet je da se odustane od gradnje masine u Srbiji, ili drugim recima, da strucnjaci u Srbiji odustanu od pomenute gradnje. Sta onda? Ostaje nam mogucnost da se pomenuta masina gradi za Srbiju; tj. da neko ko se razume u gradnju ciklotrona sagradi masinu i za nas i to po nasim zahtevima. I za to ce dobiti novac. I u ovom slucaju ja imam komentar. Jeste da su ciklotroni masine visoke tehnologije, ali je tacno i to da je otprilike jednom u 2-3 meseca potrebna nekakva intervencija na tim masinama. Hocu da kazem (na osnovu mog visegodisnjeg iskustva) da se rad na ciklotronu mora 5-6 puta godisnje obustaviti i izvrsiti "popravka" ili remont. Jednom u 2-3 godine je potreban generalni remont masine, sto znaci da masina ne moze da se koristi oko 2 meseca. Ko ce nama da izvrsi takav sitniji ili krupniji remont? Strucnjaci inostranih kompanija koji su i sagradili tu masinu? Verovatno da, ali je pitanje po kojoj ceni. Da podsetim da je rec o inostranim strucnjacima koji rade po kompanijama, ne po akademskim institucijama. Samim tim plate su im astronomske u poredjenu i sa bogatim zapadom, a kamoli sa siromasnom Srbijom. Drugo pitanje je da li bi nam oni uradili taj remont po hitnom postupku (jer samo takva intervencija i dolazi u obzir. Ta nece valjda eksperimentalni istrazivac na pola eksperimenta (koji traje otprilike nedelju ili dve, ponekad i duze) da ceka mesec dana na nastavak eksperimenta?) Trece pitanje je da li bi uopste ti inostrani strucnjaci i pristali na intervenciju na njihovim masinama? Da li ce oni smatrati da postupamo sa masinom striktno po njihovim uputstvima? S druge strane kompanije su i prezauzete gradnjom drugih masina. Zakljucak: ciklotron bi radio 2-3 meseca, mozda i citavu polovinu godine i onda bi poceo da "kasljuca". Njegov remont bi vremenom bio sve neredovniji da bi vrlo uskoro masina i stala. Verovatno za sva vremena. Eksperimentalisti ne bi imali zelje da rezervisu vreme na snopu na nasem, domacem ciklotronu, pod takvim uslovima. Eksperimentalna istrazivanja ne bi bila redovna sto bi dodatno negativno uticalo na reputaciju i zainteresovanost za rad na nasoj masini u Vinci...

Sad da kazem koju rec vise o nasem kolegi fizicaru dr. Nebojsi Neskovicu, rukovodiocu projekta gradnje ciklotrona. Nisam dovoljno kompetentan da sudim o njemu kao fizicaru, ali sam kompetentan da sudim o njemu kao rukovodiocu projekta gradnje masine. Moje misljenje je da kolega dr Nebojsa Neskovic nije dovoljno strucno potkovan da vodi projekat takve vrste. Zato sto nije ni jedan jedini ozbiljniji proracun uradio iz oblasti fizike ciklotrona. Cak i da jeste uradio nekakav proracun, to ne bi bilo dovoljno ni za diplomsku tezu jednog studenta, a kamoli za doktorat. O rukovodjenju da i ne govorimo. Rukovodioc projekta gradnje ciklotrona mora u svojoj karijeri da ima najmanje jedan projektovan i izgradjen ciklotron. Kolega dr Nebojsa Neskovic je veoma daleko od tih kvalifikacija. Ako ovu njegovu bliskost sa fizikom ciklotrona uzmemo u obzir zajedno sa iskustvom nasih strucnjaka i institucija u gradnji ciklotrona, onda ce nam biti jasno zasto se ciklotron u Vinci gradi vec 15-tak godina. Pod ovakvim okolnostima gradice se jos toliko dugo da cemo svi mi docekati penziju. A posle toga, nikoga od nas vise ni nece interesovati da li je ciklotron sagradjen ili ne. Vazno ce biti za domacu naucnu, a i siru javnost da se masina visoke tehnologije, nasa ponos i dika, gradi u srcu Srbije.

Ideja da se izgradi ciklotron u Srbiji je dobra, plemenita i patriotska. Ali kad se probiju svi rokovi i predju sve/neke granice tada pocinju i pitanja i sumnja: da li je to bas pametno u ovom trenutku? Cujem da drzava Srbija izdvaja ogromna novcana sredstva za Institut u Vinci, a opet plate nas istrazivaca u Vinci su takve da nas je sramota i saopstiti ih. Da li je projekat gradnje ciklotrona "kriv" za takvo stanje nauke u Srbiji? O tom pitanju i o moralu onih koji i posle svega uporno hoce da nastave gradnju masine, pa makar jeli korov i travu, neka odluci naucna javnost u Srbiji, zajedno sa vladom i politicarima. Verovatno je tu naucnu javnost zanimalo i moje misljenje; misljenje jednog "ciklotronskog fizicara" o ciklotronu.»

 

13. Постоји у српској науци становити (не мали) број људи који стално радећи исто, и то помало или практично ништа, увек хватају прикључак и убацују се у све нове и нове тренутно модерне области истраживања. Пошто увек и само симулирају бурну делатност, наравно да им процес преласка са једне области истраживања (о којој углавном мало појма имају) на другу нову, сасвим удаљену област истраживања, не представља никакву тешкоћу. Чак им све то смањује ризик да их неко евентуално не провери шта су то радили/урадили и шта тачно знају из области за коју су наводно били експерти.
14. Јављају се којекакви какаши и нешковићи са тврдњама о некаквом новом «највећем пројекту» и прете да (Политика 1.07.2009): «Ако Министарство за науку и технолошки развој ускоро не продужи уговоре о реализацији пројекта модификације и анализе материјала са јонским сноповима (FAMA) са Институтом „Винча", Електротехничким факултетом у Београду и Факултетом техничких наука у Новом Саду и не уплати средства за њихово спровођење, угасиће се један од најзначајнијих пројеката српске науке, и то у области која је тренутно светски научни „хит", а научници из три поменуте установе, њих 50, практично ће остати без посла. То за „Политику" тврде др Дамир Какаш, професор технологије и машинства и руководилац центра за инжењерство површина и нанотехнологије на новосадском ФТН-у, и др Небојша Нешковић, научни саветник у Институту за нуклеарне науке „Винча" и руководилац пројекта FAMA.» Чиме се то доктор машинства Какаш квалификује да прави ранг листу пројеката фундаменталних истраживања физике и хемије материјала и да пројекат на коме је он сам проглашава за најбољи? Да га можда не квалификује мизерних 36 цитата на све радове које је у каријери урадио и које избацује под његовим именом неумољиви «WEB of Science»? Баш ме живо занима шта то др Какаш у Новоме Саду у «Центру за инжењерство површина и нанотехнологије» на новосадском ФТН-у може експериментално и теоријски да уради?  Какаш нам прича и пише да: «Поред осталих, у овом пројекту учествују четири најбоља студента које је наш факултет у последње време изнедрио, којима сада прети истеривање на улицу. Наш тим, сликовито речено, атом по атом слаже нове материјале и специјалним америчким атомским микроскопом испитује последице експеримената наномодификације коју врши уређај у Винчи, јединствен на Балкану». Несрећни Какашу, надам се да знате да ваш радни век траје око 1.24x10⁹ секунди а да је Авогадров број  6.022x 10²³ молекула по молу. Ни трилиони 'вечности' (рачунам да је космос стар око 14 милијарди година) и билиони «америчких атомских микроскопа» вам неће помоћи да направите нешто близу коначних димензија путем којим сте пошли. Вашим студентима од срца предлажем да беже са поменутог пројекта код неког ко нешто стварно може да их научи. А то ће проћи као и њихови другови на пројекту пропалог циклотрона. Не саветујем их да рачунају и даље са глупошћу и корумпираношћу функцонера по министарствима. Време кризе многе ствари доведе у склад. Нема ништа горе него «провести свој радни век и живот за мрца привезан»! Јер пројекат о коме пишете и говорите никад ништа смислено неће дати јер се са јонским изворима којим располажете никад ни осредња физика материјала није радила. Поред тога, фудбалери још треба да науче балет да играју! Што је, признаћете, не баш тако лак задатак. Потсећам све да је раније пројекат Акцелераторске инсталације у Винчи, који је неславно пропао, био проглашаван за «највећи и најзначајнији пројекат у Југоисточној  Европи у који су наводно биле укључене групе из свих Балканских земаља (Бугараске, Румуније, Грчке па је чак једно време и Албанија помињана) и причало се и писало да је бар трећина најважнијих европских земаља је знала и подржавала наводно градњу циклотрона у Србији (Италија, Француска, Швајцараска и групе из Немачке) !? Сад нас Нешковић преко «Блица» обавештава: «У Институту «Винча» објашњавају да они својим пројектом одржавају и јединствено постројење, такозвану ФАМ-у, која служи за све врсте научних истраживања». Боже, сачувај и саклони! Да ли су ови људи при себи? Колико ли тек све нас будалама сматрају и колико ли нас презиру? Овде би сад Брана Црнчевић, осврћући се на недавне жалопојке пропалих градитеља циклотрона и свежих нанонаучника, сигурно рекао: «Многи идиоти су многе идиотске текстове писали по новинама, али овако идиотско писање ја још нисам срео».
15. Све ово нас гони да се сетимо описа неких основних и препознатљивих карактеристика лажне науке и одговарајућиих научника које је још осамдесетих година дао А. Мигдал: «Kod lažne nauke postoje odredjene, stabilne i skoro nepromenljive crte. Jedna od njih je netrpeljivost prema činjenicama koje opovrgavaju njene tvrdnje. Ovome treba dodati i pretencioznost i prazni patos. Lažni naučnik ne voli da "sitničari". On rešava isključivo globalne probleme i to najčešće one, koji ne ostavljaju 'kamen na kamenu' od sveg postojećeg znanja. Kao po pravilu, kod ovih "stručnjaka" radova skromnije važnosti nije ni bilo. On nikad ne sumnja u svoju veličinu. Ima samo jedan 'mali problem': da ubedi "tupe" specijaliste koliko je u pravu. Skoro uvek obećava ogromne praktične i materijalne koristi od svojih "otkrića" i to tamo gde ih biti ne može. I na kraju, skoro bez izuzetka, njegova nekultura i neprofesionalizam su očigledni svakom ozbiljnom specijalisti.» (Iz knjige ArkadijaBenediktoviča Migdala "U potrazi za istinom", "Mlada garda", Moskva 1983. godine).
16. Свет је наравно ишао даље. Док су наши градитељи градили циклотрон који је технички и за науку био актуелан седамдесетих година прошлог века, у марту ове године Physics Today је објавио да се сада за око 30 милиона долара може направити/купити суперпроводни циклотрон који стаје у мало већу дневну собу и који протоне убрзава до енергија 300 мега електрон волти. Значи, данас је могуће купити (за новце које су потрошили наши врли «градитељи»)  десет пута моћнији циклотрон,  јефтинијег погона и сместити га у простор сто пута мањих димензија!
17. Све ово пишем пре свега да бих показао да у Србији важи формула да што већу штету неки дунђер направи, то је мања вероватноћа да за то одговара. Нарочито је мала вероватноћа да ће одговарати они који су милионске доларске штете правили. Није ли време да се појаве и такви који ће овакве промашаје санкционисати?
18. И на крају, имам једно сугубо личну дилему. Зашто је Нешковић писао Дачићу а не Кркобабићу, кад је скоро пред пензијом и кад му код Кркобабића, као шеф кабинета, седи  стари друг-брат Мишко Копечни са којим је харао по Институту крајем деведесетих? Заједно су камен темељац хотелу поставили и заједно пок. председника Владе Србије Мирка Марјановића 1997. године дочекивали. 'Ћутим' да се нада да га министар полиције Дачић баш неће хапсити кад му тако лепа писма пише?

 

 

 

Винча 6.07.2009. године

 

 

др Филип Раке Вукајловић

научни саветник

 

Naučnici u zapećku (oduvek, samo se ne zna zasto?)

Glas javnosti, Četvrtak, 4. april 2002.

Uprkos proklamacijama da nam je stalo do znanja

Naučnici u zapećku

Nismo dobili ni jednokratnu pomoć, tvrde ljudi iz sindikata

Predstavnici Samostalnog sindikata zaposlenih u naučno-istraživačkoj
delatnosti Srbije u otvorenom pismu Premijeru Vlade Republike Srbije,
upućenom 15. marta ove godine, istakli su probleme vezane za propuste u
razvoju i unapređenju naučno-istraživačke delatnosti, kao i
nepoštovanje Zakona o radu.

- Vlada Srbije je 19. jula 2001. godine donela Uredbu o koeficijentima za
obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama u kojoj nema
naučnika, istraživača i ostalog stručnog osoblja u institutima, kao
zaposlenih iz ustanova čiji je osnivač Vlada, što je očigledno
stavljanje svih prava zaposlenih u institutima na marginu. Mi tako
postajemo građani drugog reda u odnosu na zaposlene u prosveti,
zdravstvu, kulturi, sportu, itd. - istakli su predstavnici sindikata dr
Đurđica Jovović, mr Srboljub Stanković i Dušan Bajić.
Pored ovog problema, koji je očigledan vid diskriminacije naučnika i
istraživača, stručno osoblje iz instituta u Srbiji nije bilo u Uredbi
Vlade o dodeli jednokratne novčane pomoći, koju je krajem prošle i
početkom ove godine dala Vlada, navedeno je, između ostalog, u pismu
Premijeru Zoranu Đinđiću.

Ni pored reagovanja kod ministra finansija Božidara Đelića i ministra
za nauku Dragana Domazeta da se Uredba dopuni ili donese nova u kojoj bi
se dodelila jednokratna pomoć naučnicima i istraživačima, predstavnici
sindikata nisu uspeli da stupe u direktan kontakt sa njima. Prema njihovim
rečima, Domazet ne poštuje Zakon o radu, a pridržava se starog Zakona o
naučno-istraživačkoj delatnosti.
Sprovođenje Konkursa za istraživačke projekte i neprimenjivanje
zakonskih propisa u domenu Posebnog kolektivnog ugovora za
naučno-istaživačku delatnost, koji se odnosi na obezbeđivanje naučne
infrastrukture i materijalnih uslova zaposlenima u institutima, jedna je
od grešaka na koju upućuju predstavnici sindikata. Oni se pitaju da li
su naučni radnici s Univerziteta ( gde je obaveza: obrazovanje+ nauka)
privilegovaniji od naučnih radnika iz Instituta ( gde je obaveza: nauka+
obrazovanje) po finansiranim istraživač-mesecima.

Predstavnici Sindikata naglašavaju da ne žele konflikt sa Vladom, nego
njihovu pomoć u izgradnji strategije za rešenje kardinalnih problema
naučno-istraživačkih ustanova Srbije.

A. S.

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2002/04/04/srpski/BG02040306.shtml

Потписан додатни Протокол о сарадњи Србије и МААЕ

Потписан додатни Протокол о сарадњи Србије и МААЕ

 

Friday, 03 July 2009

Потписан додатни Протокол о сарадњи Србије и Међународне агенције за атомску енергију   Потпредседник Владе за европске интеграције и министар за науку и технолошки развој Божидар Ђелић и генерални директор Међународне агенције за атомску енергију Мохамед Ел Барадеј потписали су данас додатни Протокол уз Споразум о примени гаранција о неширењу нуклеарног наоружања.   Ђелић је на конференцији за новинаре, одржаној након потписивања тог документа, навео да ће после ратификације Протокола у Скупштини Србије ова специјализована агенција Уједињених нација почети са спровођењем детаљних контрола по Србији, које су до сада реализоване само у Институту "Винча".  Србија је отворена за инспекцију у било ком моменту и на било којој тачки наше тертиторије како би показала да не постоји било какав програм за ширење нуклеарног наоружања, истакао је Ђелић и подсетио на то да развијање нуклеарног наоружања никада није била политика ни бивше Југославије, ни Србије.  Према његовим речима, потписивањем овог протокола Србија је у пракси показала да је део међународних настојања да се ојача контрола неширења нуклеарног оружја у свету.  Као једну од значајних тема о којој се разговара током посете Ел Барадеја Београду, потпредседник Владе истакао је и измештање истрошеног нуклеарног горива из реактора у Институту за нуклеарне науке "Винча".  Он је навео да је обезбеђено од 23 од 25 милиона долара, колико је потребно за тај процес, и указао на то да би то нуклеарно гориво требало да до краја 2010. године буде измештено у Руску Федерацију.  Потпредседник Владе је истакао да ће, када нуклеарно гориво буде измештено, Србија бити скинута са листе земаља које могу да буду предмет нуклеарног тероризма.  Ђелић је навео да је са Ел Барадејем разговарао и о употреби нуклеарне технологије за науку и развој, у пољопривреди и у заштити културне баштине.  Ел Барадеј је истакао да је веома задовољан степеном сарадње Србије са Међународном агенцијом за атомску енергију, и упутио честитке Ђелићу на упорности коју показује у вези са измештањем нуклеарног горива.  Он је оценио да је "Винча" већ неко време безбедносни проблем и да је због тога потребно што пре изместити истрошено нуклеарно гориво, при чему се ризик повећава што то гориво дуже стоји у овом институту.  Генерални директор Међународне агенције за атомску енергију указао је на значај коришћења нуклеарне енергије у медицинској дијагностици и терапији, пре свега кардиологији и онкологији, и најавио да ће та агенција ускоро послати стручну екипу да процени потребе Србије у нуклеарној медицини.

 

http://www.nauka.gov.rs/cir/index.php?option=com_content&task=view&id=920&Itemid=43

PROTOKOL O NEŠIRENJU NAORUŽANJA

PROTOKOL O NEŠIRENJU NAORUŽANJA

Izvor:B92

 

Beograd -- Srbija i Međunarodna agencija za atomsku energiju potpisale su dodatni Protokol o neširenju nuklearnog naoružanja.

 

Taj dokument su potpisali potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić i generalni direktor Međunarodne agencije za atomsku energiju Mohamed el Baradej. Pošto Protokol bude ratifikovan u Skupštini Srbije, ova specijalizovana agencija UN počeće da sprovodi detaljne kontrole po Srbiji, koje su do sada realizovane samo u Institutu "Vinča".

 

"Potpisivanje dodatnog Protokola o neširenju nuklearnog naoružanja prva je važna stvar koja dovodi do globalne bezbednosti. Kao što znate, deo naše misije i misija čitavog sveta jeste da se pitanje nuklearnog naoružanja napokon reguliše", rekao je El Baradej.

 

Odlazeći direkt or Međunarodne agencije za atomsku energiju Mohamed el Baradej obišao je sinoć nuklearni reaktor u Vinči koji je ugašen pre 24 godine, kao skladišta radioaktivnog otpada.

 

El Baradej je upozorio na opasnost koju predstavlja preostalo istrošeno nuklearno gorivo koje se nalazi u reaktoru i navodi da ta Agencija i Vlada Srbije zajedno rade na njegovom izmeštanju iz Vinče u Rusiju.

 

 

 

"Istrošeno nuklearno gorivo je počelo da rđa i moramo ga premestiti što je pre moguće. Situacija je trenutno pod kontrolom, ali ako ovo pitanje ostavimo po strani, može biti veoma opasna, sa stanovišta bezbednosti. U svakom slučaju, zadovoljan sam kako se situacija odvija. Blisko sarađujemo s Vladom Srbije i imamo identične ciljeve. Moramo biti sigurni da ovde u Vinči ili bilo kom drugom delu Srbije ne postoje bezbednosni rizici", rekao je Baradej.

 

Mohamed el Baradej doneo je lepe vesti, kaže potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić. Kako je rekao, pored novca koji su izdvojili EU i vlada Češke, dodatna sredstva za izmeštanje preostalog gotriva obezbediće ta agencija, Rusija i SAD.

 

"Veoma smo blizu zatvaranju finansijske konstrukcije od 25 miliona dolara koja će, nadam se, obezbediti da potpišemo finansijski sporazum na sledećoj godišnjoj skupštini Agencije za nuklearnu bezbednost u oktobru ove godine na način da taj novac bude uplaćen u martu sledeće godine i da taj posao bude u potpunosti završen na jesen 2010. godine", rekao je Đelić.

 

Magacini za deponovanje radioaktivnog otpada su u veoma lošem stanju i poslednjih godina bilo je mnogo reči o potencijalnoj opasnosti koja iz njih preti. Stručnjaci iz instituta u Vinči uveravali su nas da je opasnost minimalna, jer je sav otpad bezbedno uskladišten u kontejnerima.

 

Ipak, pri kraju je izgradnja novog skladišta u koje će biti premešten sav otpad. Na taj način pitanje radioaktivnog, medicinskog, industrijskog i drugog otpada biti rešen na duže vreme.

 

El Baradej razgovarao sa Tadićem

 

Predsednik Srbije Boris Tadić i Mohamed El Baradej založili su se danas za dalju realizaciju odobrenih projekata u kojima se nuklearna tehnologija koristi u medicini i poljoprivredi.

 

U saopštenju iz Predsedništva Srbije navodi se da su sagovornici posebnu pažnju posvetili projektu "Vind" u Vinči.

 

Projekat "Vind" podrazumeva izmeštanje istrošenog nuklearnog goriva iz Vinče, koja je zatvorena još 1984, a opasni otpad iz nje nije sklonjen.

 

Predsednik Tadić je zahvalio El Baradeju na tehničkoj pomoći u realizaciji tog, ali i više drugih projekata u Srbiji.

 

Sastanku je prisustvovao i potpredsednik Vlade i ministar za nauku i tehnološki razvoj Božidar Đelić.

 

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2009&mm=07&dd=03&nav_category=12&nav_id=369197

Vinča je bezbednosni problem

Direktor Međunarodne agencije za atomsku energiju Mohamed el Baradej i potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić potpisali Dodatni protokol

Vinča je bezbednosni problem

Autor: I. T.

Beograd - Potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić i generalni direktor Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) Mohamed el Baradej potpisali su juče Dodatni protokol o neširenju nuklearnog naoružanja. Na konferenciji za novinare posle potpisivanja rečeno je da se tim dokumentom uz već postojeći Sporazum o vršenju nuklearnih inspekcija reguliše sprovođenje Ugovora o neširenju nuklearnog oružja između 187 zemalja.

Nakon ratifikacije Protokola u Skupštini Srbije, Agencija će početi sa sprovođenjem detaljnih kontrola po Srbiji, koje su dosad realizovane samo u Institutu „Vinča".

- Srbija je otvorena za inspekciju u bilo kom momentu i bilo gde na njenoj teritoriji, kako bismo pokazali da ne postoji program za širenje nuklearnog naoružanja - istakao je Đelić na konferenciji za novinare. On je naglasio da je potpisivanjem Protokola, Srbija u praksi pokazala da je deo međunarodnih nastojanja da se ojača kontrola neširenja nuklearnog oružja u svetu.

Kao značajnu temu tokom posete El Baradeja Beogradu, Đelić je ocenio i izmeštanje istrošenog nuklearnog goriva iz reaktora u Vinči.

- Za taj proces obezbeđeno je 23 od 25 miliona dolara, koliko je potrebno i to nuklearno gorivo bi trebalo da do kraja 2010. bude izmešteno u Rusku Federaciju - rekao je Đelić.

El Baradej je ocenio je da je „Vinča" već neko vreme „bezbednosni problem" i da je zbog toga neophodno što pre izmestiti istrošeno nuklearno gorivo koje stoji u Vinči.

Sa El Baradejem juče su razgovarali i predsednik Srbije Boris Tadić i premijer Mirko Cvetković. Na sastanku Cvetković - El Baradej su prisustvovali i potpredsednik Vlade i ministar za nauku i tehnološki razvoj Božidar Đelić, ministar rudarstva i energetike Petar Škundrić i ministar zaštite životne sredine i prostornog planiranja Oliver Dulić.

http://www.danas.rs/vesti/drustvo/vinca_je_bezbednosni_problem.55.html?news_id=165729

Министарство за науку: Лични интереси паралишу „Винчу"

Дуга изградња „Тесле" последица сталних преиспитивања оправданости даљег финансирања тог посла, каже руководилац пројекта ФАМА

Део акцелератора „Тесла"

Група научника Института за нуклеарне науке „Винча", Електротехничког факултета у Београду и Факултета техничких наука у Новом Саду, њих 50, како је „Политика" већ писала, упутила је у понедељак протестно писмо председнику Борису Тадићу, премијеру Мирку Цветковићу и заменику премијера Ивици Дачићу. Они тврде да је држава без образложења престала да финансира њихова два пројекта у вези са постројењем за модификацију и анализу материјала са јонским сноповима (ФАМА), које је нискоенергетски део акцелератора „Тесла" у Институту „Винча". Из Министарства за науку и технолошки развој тим поводом јуче је „Политици" стигло саопштење у којем се, између осталог, каже:

„Др Небојша Нешковић, научни саветник Института за нуклеарне науке 'Винча', био је руководилац изградњеАкцелераторске инсталације 'Тесла'у најдужем периоду и самим тим је најодговорнији за његову реализацију. АИТ јетребало да будепостројењезапроизводњу, убрзавање икоришћење јонских снопова у чијем саставу је требало да буду три машине и више ниско енергијских и високо енергијских експерименталних канала". У допису се даље наводи зашто је влада, по закључку од 1. новембра 2007, престала да финансира изградњу АИТ-а. До сада је у ово постројење инвестирано око 20 милиона долара, што је три пута више од почетне процене цене пројекта, а за завршетак пројекта затражено је још 12 милиона евра", наводи се у саопштењу.

„Кад би пројекат био завршен, за годишње одржавање било би потребно издвојитијош по 1,5 милиона евра, ако је инсталација исправна,што је значајна сума у односу на укупна издвајања за науку. У свету је за изградњу сличних инсталација у просеку потребно пет година. Изградња АИТ-а почела је 1989. године и за завршетак пројекта затражено је још пет година. То је укупно 23 године", истиче се у саопштењу ресорног министарства.

Последњи извештај буџетске инспекције указује на злоупотребу у наменском коришћењу средстава и у сарадњи са Републичким јавним тужилаштвом мора се размотрити има ли елемената за кривично гоњење особа одговорних за реализацију пројекта АИТ, такође, став је министарства.

„За разлику од осталих пројеката, који не припадају категорији декомисије, носилац пројекта 'Физика и хемија са јонским сноповима' др Срђан Петровић није успео на адекватан начин да кандидује свој пројекат у постојеће моделе пројектног финансирања министарства и тиме није омогућио континуирано финансирање пројекта у складу са законском регулативом", порука је министарства.

Званичници министарства сматрају да су„појединци, лобији и њихови лични интереси, који се мере милионима евра, предуго паралисали развој Института за нуклеарне науке „Винча" и кажу да то неће допустити. Они ће у сарадњи са целом научном јавношћу, како тврде, радити на томе да се обезбеде услови како би се високи научни потенцијали „Винче" што боље искористили, и подржати реорганизацију института.

„Стручни послови управљања нуклеарним објектима захтевајуоснивање јавног предузећа у складу са Законом о заштити од јонизујућих зрачења и осталим међународним регулативама. Јавно предузеће је дугорочног карактера и његове активности треба да обезбеде трајну нуклеарну сигурност и безбедност грађана Републике Србије", пише на крају саопштења министарства.

Међутим, др Небојша Нешковић сматра да министарство „потеже причу о Тесли како би њоме замаглио проблем".

– Тврдње министарства нису тачне. Почетни трошкови изградње АИТ, при чему није узето у обзир неколико њених великих подсистема, били су процењени на око 17 милиона долара, а не на око седам милиона долара. Показано је да би годишњи трошкови погона и одржавања АИТ били око 0,6 милиона евра, а не око 1,5 милиона евра. Дуго трајање изградње АИТ-а било је последица превише честих и дугих застоја због сталних преиспитивања оправданости даљег финансирања као и нередовног и недовољног финансирања – тврди др Нешковић.

У периоду изградње АИТ-а његове финансијске аспекте више пута детаљно је испитивала комисија Министарства финансија Србије, каже наш саговорник. Ни у једном од тих испитивања није нађена ниједна неправилност у трошењу средстава која су за то била издвојена, категоричан је он.

– Следећи одлуку владе о престанку финансирања изградње из буџета Србије, Министарство науке склопило је са „Винчом" трогодишњи уговор о реализацији Научно-технолошког програма „Винча", који је обухватио и пројект „Физика и хемија са јонским сноповима", чији је руководилац др Срђан Петровић. У складу с тим, Министарство за науку и технолошки развој Србије требало је да настави да финансира тај пројекат у 2009. и 2010. години, а не да без икаквих консултација са сарадницима обухваћених пројеката укине Научно-технолошки програм „Винча" – сматра др Нешковић и додаје – влада је донела одлуку о престанку финансирања АИТ-а из буџета Србије потпуно занемарујући мишљења која су о томе дали Одбор за праћење реализације пројекта „Тесла", које је било званично тело Министарства науке задужено за пројекат, као и мишљење 14 врхунских светских стручњака за област изградње и коришћења акцелератора".

Тереза Бојковић

 

[објављено: 02/07/2009]

  

пошаљите коментар | погледајте коментаре (3)

 

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Ministarstvo-za-nauku-Lichni-interesi-paralishu-Vinchu.sr.html

 

„Винча"остаје без вредних научних пројеката

Горући проблеми у овом институту – недостатак финансијских средстава и одлагање нуклеарног отпада

 

Један од реактора у Институту „Винча" ,  http://www.politika.rs:8080/uploads/rubrike/93626/i/1/vinca,-reaktor-foto-P-PAVLOVICH.jpg

Ако Министарство за науку и технолошки развој ускоро не продужи уговоре о реализацији пројекта модификације и анализе материјала са јонским сноповима (FAMA) са Институтом „Винча", Електротехничким факултетом у Београду и Факултетом техничких наука у Новом Саду и не уплати средства за њихово спровођење, угасиће се један од најзначајнијих пројеката српске науке, и то у области која је тренутно светски научни „хит", а научници из три поменуте установе, њих 50, практично ће остати без посла. То за „Политику" тврде др Дамир Какаш, професор технологије и машинства и руководилац центра за инжењерство површина и нанотехнологије на новосадском ФТН-у, и др Небојша Нешковић, научни саветник у Институту за нуклеарне науке „Винча" и руководилац пројекта FAMA.

– Поред осталих, у овом пројекту учествују четири најбоља студента које је наш факултет у последње време изнедрио, којима сада прети истеривање на улицу. Наш тим, сликовито речено, атом по атом слаже нове материјале и специјалним америчким атомским микроскопом испитује последице експеримената наномодификације коју врши уређај у Винчи, јединствен на Балкану. Примена оваквих истраживања је вишеструка, а 30 до 40 одсто европског буџета за науку издваја се за сличне пројекте. Технологијом коју испитујемо могу се, примера ради, произвести алати изузетне тврдоће, а материјали који се добију могу бити корисни и за аутомобилску индустрију – појашњава професор Какаш и додаје да му никако није јасно зашто је Министарство науке једнострано прекинуло сарадњу са поменутим институцијама. Наш саговорник тврди да нико из поменутог органа Владе Србије није хтео ни да га саслуша поводом новонасталог проблема.

– Истраживања која спроводимо су врло актуелна у свету. Веома су значајна за напредак српске науке, јер морамо имати нешто „код куће" како бисмо се прикључили Европи. Иначе, тако великих пројеката нема у читавој југоисточној Европи. Примену могу наћи и у производњи полупроводника и полимерних материјала, хемији, авио-индустрији... Говоримо и о стварању модерних горивних ћелија – водонику као гориву, што је технологија будућности – каже за наш лист Небојша Нешковић.

И када високорадиактивно, искоришћено нуклеарно гориво буде враћено у Русију, за шта су у „Винчи" у току припремне радње, горући проблеми ове установе и државе остаће трајно декомисионирање реактора „ра" (растављање и стављање ван погона за сва времена), као и проблем одлагања остатка отпада, ниско и средње радиактивног, од којег не може да се направи атомска бомба. За решавање прве ставке средстава још нема, а Нешковић процењује да је потребно бар 60 милиона долара. Када је реч о изградњи трајног одлагалишта мање опасног типа отпада, који је у Винчу својевремено стизао и из Словеније и Хрватске, још није урађено ништа, иако је у те сврхе прошле године формирана и специјална владина комисија, каже Нешковић.

– Уз претходна сеизмолошка, демографска и друга испитивања и обраду отпада, треба изабрати стабилан, неводоплаван терен, погодан за одлагање овог баласта чије распадање траје бар 300 година. Иначе, он много слабије зрачи, па не представља ризик по здравље – закључује Нешковић.

-----------------------------------------------------------

Декомисија се не финансира из буџета

Министарство за науку и технолошки развој доставило је јуче нашој редакцији саопштење у којем се наводи да је у току прошле године извршена инспекција коришћења буџетских средстава одређених и реализованих за изградњу Акцелераторске инсталације „Тесла" у Институту за нуклеарне науке „Винча". „Утврђено је да Институт није ажурирао књижења на име улагања у Акцелератор „Тесла" у укупном износу од 292,501,475.20 динара", наводи се у саопштењу овог министарства.

У извештају инспекције, који се како тврде у министарству налази у Институту „Винча", стоји и да приликом спровођења јавних набавки није испоштована процедура предвиђена одредбама Закона о јавним набавкама.

„Од 2009. године стручни послови у области декомисије нуклеарног реактора, инспекције и заштите нуклеарних материјала неће се финансирати из буџета Републике, већ преко кредитне линије код пословних банака уз државну гаранцију" став је Министарства за науку и технолошки развој.

Тереза Бојковић

 

[објављено: 01/07/2009]

  

пошаљите коментар | погледајте коментаре (3)