Нуклеарна енергетика - табу тема у Србији ( 2. део)

Нуклеарна енергетика - табу тема у Србији

 

Проф. др Јасмина Вујић, шеф катедре за нуклеарни инжењеринг на Берклију ( 2. део)

 

Аутор: ЗА ДВЕРИ ГОВОРИ:, Објављено: 03. 02. 2011.

Коме не одговара да Србија има међународно значајне образовне и научне институције?

Једно је сигурно: Значајне образовне и научне институције високог угледа требало би да одговараjу држави Србији и њеним интересима. Они који су преузели власт пре десетак година, из неког разлога су пожурили да прихвате све предлоге који су долазили сaа Запада, без критичке анализе. На пример, без велике дискусије наметнута је Болоњска конвенција у образовању, која је довела до страховитог снижавања нивоа факултетског знања. Реформе нижег и средњег образовања иду на смањење часова математике и физике, стварајући на тај начин генерације полуобразоване омладине, која није научена да логично размишља. Јасно је да је далеко лакше манипулисати популацијом која је полуобразована и којој је лако продавати маглу о "бољем животу". На тај начин се лакше праве "партијски" кадрови, чији је задатак да извршавају налоге врха "партије" без питања и размишљања о последицама.

Што се тиче науке, ситуација је још гора. Жељка Бутуровић је недавно у Политици објавила диван чланак "Научни радник", где с правом наводи: "Ентузијазам који министар за науку и технолошки развој Божидар Ђелић има за унапређење српске науке тешко да има равног. Мањак министровог знања и искуства ту није препрека, сматра, јер је „наука данас толико напредовала да нико не може претендовати на компетентност мимо своје уске научне дисциплине" (Интервју Б92, 19. јул 2010). И заиста – шта зна о науци неко ко се целог живота бавио науком?"

Пошто се министар за науку никада није бавио науком, он не разуме да постоји разлика измећу бављења популаризацијом науке и бављења науком. Он не разуме да се стратегија научноистраживачког рада не може правити без претходно направљене стратегије привредног развоја, без направљених приоритета државног развоја. Наука не може да се развија ни на небу ни на земљи, невезана за остале гране друштвеног и привредног развоја. Примењене науке се не могу развијати ако то не користи директно или индиректно привреди (индустрији, пољопривреди,..) једне земље, а примењене науке не могу без базичних наука. Мале земље, због ограничених могућности, морају врло пажљиво да бирају у које стратегијске области ће да улажу оно мало средстава која се издвајају за науку.

Недавно се министар за "партијску" науку веома истакао у "демократски" предложеним и по хитном поступку усвојеним изменама Закона о научноистраживачком раду, према коме већ устаљену праксу политизације науке доводи до врхунца. Наиме, хитно и без јавне расправе, јер партија и министар све најбоље знају, мења се досадашњи паритет чланова управних одбора (УО) научних организација, па тако сада владајућа страначка коалиција има већину у управним одборима, улога научних већа је потпуно маргинализована, а последњу реч у избору чак и остатка чланова УО има сам министар. Наравно, и избор директора научних института највише зависи од воље министра. Тешко је отети се утиску да је промена паритета чланства у УО у корист владајуће коалиције изнуђена управо одбијањем претходног УО Института Винча да прихвати наметнути кредит и тако потпише убрзано банкротирање и гашење Института.

Образложење хитности доношења ових измена Закона о научноистраживачком раду био је прави јавни шамар онима који су се можда надали да ће стручност а не политика бити одлучујућа у наредном четворогодишњем периоду. Министар је, заправо, објаснио да су хитне измене биле потребне у циљу коректног спровођења новог конкурса за научне пројекте у наредном периоду. Није тешко закључити да ли ће то довести до даљег одлива кадрова или до "појачања" партијских редова. Већ се износи податак да је за нови конкурсни период број пријављених истраживача увећан за најмање 50% па се основано поставља питање – где су до сада били ти нови истраживачи? Да то нису добрим делом партијски кадрови из јавних и других предузећа? Министар громогласно најављује да је ту око 1700 младих, али ко су остали? Још је гласнији у хвалоспеву да је, упркос кризи, схватајући значај науке, повећан научни фонд за 22%. Није потребан ни дигитрон да се схвати у чему је повећање, и ко добија, а ко губи у целој причи !

У журби да "реформишу" српску науку према западном моделу, српски "новодемократски" реформатори су направили огромне грешке, јер су као и код увођења "Болоње" у високошколске установе, и модел финансирања науке на Западу погрешно протумачили. У већини земаља са чијим системом финасирања научно–истраживачког рада сам упозната, државни научно–истраживачки институти се оснивају да би радили у областима од стратегијског значаја за одређену државу. Због тога је њихово финасирање превасходно дугорочно и буџетско, уместо краткорочно и пројектно. Због тога у њима раде стално запослени истраживачи, а не хонорарци који раде само по пројектима. Мањи део истраживачког рада у државним научно–истраживачким институтима се обавља преко пројеката за које се сваке године конкурише код одговарајућег министарства. Због тога су критеријуми запошљавања у државним научно–истраживачким институтима изузетно високи и рад истраживача се стално оцењује. Финансирање научно–истраживачког рада на универзитетима је стриктно пројектно, и веома компетитивно. Већи део средстава одобрених за научно–истраживачке пројекте на униврзитетима иде на финасирање постдипломаца, који у оквиру тих истраживачких пројеката раде на својим мастер и докторским тезама.

Најновији пример изградње супермодерног Центра за популаризацију науке на Новом Београду, док наука грца у дуговима и најбољи кадрови одлазе у иностранство, показује крајње неразумевање министра за науку која је његова улога. Круна његовог "преданог" рада као министра за науку јесте изградња овог "чардака ни на небу ни на земљи", и то на кредит, за популаризовање науке која ишчезавa, јер ју тај исти министар континуирано уништава некаквим назови реформама и мизерним издвајањима за науку. Док министар шири оптимизам називајући науку звездом у успону, погодном за дизање нових кредита, истраживачи сматрају да је исправније говорити о звезди падалици.

Заиста је тешко проценити да ли је однекуд издиктиран услов да се Србија одрекне и оно мало квалификованог кадра који је преживео све санкције, транзиције, реформе, донете и недонете стратегије развоја, или су то само последице бахатог понашања нестручних партијских кадрова, који један у свету познати и цењени Институт за нуклеарне науке третирају исто као неку фабрику одеће или намештаја, или као земљорадничку задругу, које прво треба довести до ивице пропасти а онда их предати партијским тајкунима да то распродају и униште до краја. Како је то говорио стварни оснивач Института, професор Павле Савић, све то подсећа на "освету бивших понављача".

Србија убрзано распродаје своје природне ресурсе, а видимо да се уништавају и образовно-научне институције. Које су развојне шансе Србије с таквом политиком? Да ли је будућност Србије да своје сировине продаје за мале паре, а да стране технологије и знања плаћа скупо?

Стање је више него катастрофално! На рубу смо не само дужничке кризе, не само економског амбиса већ нам прети озбиљно урушавање свих моралних и духовних вредности. Гурају нас свим силама у тор глобализације, а наши вајни "чобани" и сами пуцкетају бичем и још успут певају оде власницима тора! Глобализација ствара новог, идеалног човека за ново доба — тај нови човек неће имати корене, неће знати своје порекло и где припада, биће усамљена заплашена индивидуа без ослонца на породицу или јаку заједницу.

Већ дуже време нам се систематски уништавају четири основна стуба нације: породица, држава, војска и Црква. Миц по миц нас претварају у пропалу државу — клијента и зависника, која самостално не може да опстане. Уништава се наше некад веома добро школство, наука, уништава нам се култура, језик и писмо, духовност — систематски се извргава руглу све оно што нас чини припадницима српске нације, с циљем стварања нових генерација младих с минимумом образовања и сумњивих моралних вредности, које је лако контролисати и уценити — јер те нове генерације ће бити неспособне да мисле својом главом!

Србију већ десет година воде исти, рециклирани политичари и назови стручњаци, који нити имају мудрости, нити визију, нити способности да земљу извуку из све дубље кризе, да је поставе на здраве основе и дају бар наду за опоравак и бољу будућност за генерације младих који долазе иза нас. Слушају савете оних којима добробит наше земље никада није била у интересу. Имамо практично једнопартијски систем и страховиту цензуру медија, јер је то једини начин на који ови неспособни људи могу да се одрже на власти! Последња "реформа" правосуђа, како каже професор Коста Чавошки у "Печату", уклонила је и последљу сумњу у постојање правне државе, јер је и Уставни суд успео да прекрши Устав. Тиме је круг у потуности затворен, и владајући режим је ставио шапу на извршну, законодавну и судску власт.

Имамо партијску науку, партијско образовање, партијску привреду,…. а млади одлазе јер не виде за себе будућност у партијској држави. Многи се неће никада вратити. Памет је отишла да изграђује туђе државе, села су нам празна, Шумадија је празна, бела куга хара. Србија убрзано постаје полигон за тестирање разних прљавих технологија, генетички модификоване хране, скупо плаћених вакцина за које не знамо чему служе, увози се све и свашта, а уништава домаћи развој, привреда и пољопривреда. У садашњој ситуацији никако се не сме дозволити јефтина расподаја природних добара и сировина, плодног земљишта, вода и шума.

Не пише нам се добро ако се нешто драстично не промени у блиској будућности.

Како Ви, као један од водећих српских стручњака за нуклеарну технику, видите најаве учешћа Србије у изградњи НЕ Белане?

Мр Драгољуб Антић је недавно у свом чланку на ову тему, који је објавио Нови Стандард, сумирао предности сарадње на изградњи НЕ Белене: "Могућност да Србија започне развој своје нуклеарне енергетике кроз регионалну сарадњу и делимично учешће у изградњи нуклеарне електране у Бугарској представља изврсно решење, а тренутак за започињање је вероватно најповољнији. Та нуклеарна електрана није у Србији, па је бесмислена и дискусија о Мораторијуму. Проценат учешћа је у складу са економским могућностима и омогућава постепено школовање потребних кадрова за неке будуће нуклеарне електране (у некаквој великој инвестицији изградње електране у Србији у будућности, економски моћније земље би „разграбиле" неколико комплетних гарнитура школованих кадрова, па би тај део инвестиције био много скупљи). Касније електране, у којима би Србија могла да учествује, могу бити грађене и на неким од локација у Србији, које се већ више од 30 година истражују, али и не мора бити тако.

Нуклеарна енергетика Србије би се тако уклопила у обиман енергетски систем, који је тренутно на најекономичнији начин повезан с Русијом и делимично с Немачком, Француском и Кином. Овакав „енергетски пакет" нуди тренутно најповољније услове за учешће у изградњи нуклеарне електране, који вероватно неће бити исти наредних година, у условима повећања потражње. Важно је истаћи и то да је понуда овакве сарадње и Србији и Хрватској веома повољна, јер се тиме обједињују жеље свих оних који би више волели да пут у развој нуклеарне енергије буде преко сарадње с Хрватском, Словенијом и Немачком. Немачка је већ ушла у делимичну сарадњу с Русијом и има интерес да ту сарадњу повећава, па се тај круг природно затвара ефикаснијом пречицом, преко предложене сарадње на електрани у Бугарској.

У оваквој сарадњи с Бугарском, која већ три деценије има нуклеарне електране у погону и све друге нуклеарне институције, све потребне фазе улажења у нуклеарну енергетику обавиле би се на веома ефикасан и рационалан начин. Са бугарским колегама постоји добра научна и стручна сарадња у области нуклеарних технологија и добра основа да се све то повољно усмери ка образовању потребних кадрова у Србији. Осим тога, за сва друга потребна технолошка решења постоји конкретни образац у близини, уз сва повољна искуства једне земље са доста сличности.

Више од две деценије стагнације у развоју нуклеарне енергетике у свету довело је до драстичног смањења броја земаља које још увек располажу нуклеарним технологијама и могу да граде нуклеарне електране (САД, Русија, Француска, Јапан и Јужна Кореја). Антинук¬ле¬ар¬на хистерија је код већине европских индустријских земаља и САД у претходном периоду довела до га¬шења нуклеарне индустрије и одустајања од развоја нуклеарне енергети¬ке. Неке земље, укључујући и бившу СФРЈ, донеле су тзв. „мораторијуме" на изградњу нуклеарних електрана.

У последњих неколико година долази до драстичне промене у свету у односу на нуклеарну енергетику: потреба за свим енергентима нагло расте, као и потреба за електричном енергијом, док цене нафте и гаса нагло расту, а и забринутост у вези с глобалним загревањем. То доводи до ренесансе у нуклеарној енергетици и до убрзане градње нових електрана (у Кини се тренутно гради 19 нових нуклеарних електрана, Италија је с Француском овог лета потписала споразум о изградњи 4 нове нуклеарне електране, а Русија и Индија су управо потписале споразум о изградњи бар 12 нових електрана). После дуже стагнације, њена обнова je почела и у развијеним земљама (САД, Шведска, Италија), уз константно одржавање високог нивоа у неким развијеним земљама (Француска, Немачка) и појачани интерес земаља које никада нису имале нуклеарне електране (Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати). Један од главних проблема на светском нивоу је недостатак високообучених и стручних кадрова у свим областима везаним за нуклерану енергетику.

Уколико се нешто не промени у погледу на мораторијум, Србија ће уз Аустрију вероватно остати као једина европска земља која чак не жели ни да теоретски разматра ову опцију. То је очигледно из предложене дугорочне научно–истраживачке стратегије, као и из енергетске стратегије Србије — у којима се реч "нуклеарно" нигде не може пронаћи! Треба напоменути да се мораторијум односи само на изградњу нуклеарних електрана, а не на истраживања у области нуклеарних технологија, односно на израде студија и оптималних енергетских стратегија, укључујући и нукеларну енергетику.

Нуклеарна енергетика је била и остала табу тема у Србији, тако да већина становника или врло мало зна о овој области или и оно мало што знају долази од намерно погрешно сервираних информација. Кривицу за то сносе превасходно министарства за науку, образовање, енергетику и заштиту околине, која су, нажалост, под страначким патронатом, раздељена на партијске ресоре, и која воде нестручни партијски кадрови. У таквој ситуацији се не може очекивати да ова ресорна министарства сарађују и праве заједничке стратегије засноване на детаљним научним и стручним анализама.

Заговорници учешћа Србије у овом пројекту као кључни разлог наводе школовање српских кадрова. Да ли ми на овај начин у ствари плаћамо за уништење ИНН Винча и имамо двоструке издатке за школовање кадрова? Која су средства требала за опоравак и модернизацију?

Сада у Србији постоји ограничен и драстично смањен број нуклеарно оријентисаних струч¬них кадрова. Постоји доста шира висококвалитетна „научна и стручна дијаспора" и добре шансе за њено укључи¬вање у пројекте развоја српске нуклеарне енергетике, нарочито у процес обуке кадрова и дугорочно планирање. Процес обуке кадрова морао би да почне што пре, јер је дуго¬трајан, а одлив формираних кадрова је неминовност. Стручњаци из ове области који раде у иностранству спремни су не само да држе предавања већ да припреме одговарајуће уџбенике, као и да осмисле пројекте за израду дипломских радова, мастер и докторских теза.

Ја сматрам да треба обновити и основне и постдипломске студије из нуклеарне технике. Предлог за обнављање ових студија је већ био послат декану Електротехничког факултета пре годину дана, и то после састанка с њим, с ректором БУ и пар наших стручњака из иностранства. Предложено је, на пример, да би по полагању обавезних предмета студенти на мастер студијама из нуклеарне технике могли да раде своје мастер тезе и у иностраним компанијама, лабораторијама и на универзитетима. На пример, имајући у виду да је потписан Споразум о сарадњи између Београдског универзитета и Калифорнијског универзитета у Берклију пре три године, студенти на мастер или докторским студијама из нуклеарне технике би могли да проведу један или више семестара на Берклију, где би радили на постојећим пројектима и израдили своје мастер или докторске тезе, и тиме стекли драгоцено искуство.

Нажалост, овај изванредни предлог није наишао на одзив руководства ЕТФ–а (тј. Ни после годину дана од подношења званичног предлога, није стигао НИКАКАВ одговор), што само показује каква је ситуација у српском образовном систему и колика је заинтересованост за суштинске промене. Слична ситуација постоји и у другим областима. Недавно је изашла на видело вест (објављена у "Политици" 13. Јануара 2011.) да "Факултет за инжењерски менаџмент, чији су оснивачи наши стручњаци који су научна звања и радно искуство стицали на Кембриџу, МИТ-у, Харварду, Корнелу, од 10. фебруара прошле године чека дозволу за рад, односно било какав званичан одговор Комисије за акредитацију и проверу квалитета и Министарства просвете – позитиван или негативан. Законски рок од 90 дана да факултет добије одговор на захтев одавно је истекао."

Да има памети у државном врху, преостали стручњаци у земљи, заједно са стручњацима нашег порекла широм света, добили би безрезервну подршку да заиста крену у реформе школства и науке, али засноване на националним приоритетима и дугорочним стратегијама.

http://www.dverisrpske.com/tekst/1876320

Како је уништен Институт Винча (1. део)

Како је уништен Институт Винча

 

Проф. др Јасмина Вујић, шеф катедре за нуклеарни инжењеринг на Берклију (1. део)

 

Аутор: ЗА ДВЕРИ ГОВОРИ:, Објављено: 03. 02. 2011.

Институт за нуклеарне науке Винча (ИНН Винча) је некада била референтна институција те врсте и практично инкубатор кадрова. Шта су кључни разлози уништења Института?

Тешко је проникнути у узроке и суштину дугорочних покушаја да се Институт у Винчи темељно растури. Можда је најближе истини да тај Институт, као и многе друге реномиране националне институције, убија незнање, политикантство и лоше намере пре свега у одређеним политичким круговима на власти. Све се то спроводи под паролом "реформи" у циљу наводног побољшања постојећег стања, али се често спроводе "реформе ради реформи" или, као у случају ИНН Винча, због неког тешко разумљивог и нелогичног циља. Између осталог, више пута се спомиње некакав "технолошки парк" чији би један део био Институт у редукованој форми, али остаје нејасно какве би се то технолошке целине смештале у тај "парк", ако се ништа не чини да се нове технологије развијају, него се још и старе технолошке целине гасе. Уместо тога, свакодневно се чују хвалоспеви о изградњи некаквог центра за промоцију науке, па о изградњи центра за нанонауке (а такав у Институту већ постоји), и сличних тзв. инфраструктурних пројекта из области науке. На жалост, у већини случајева се испоставља да се те најаве и промоције праве у циљу оправдања нових кредитa, или једноставно ради промоције одређених министара или странака на власти, док постојећи научни центри, факултети и институти кубуре и са дажбинама за грејање и комуналије, а да не говоримо о другим, битним стварима за развој научног рада и образовање научног подмлатка.

Да би се схватила читава прича око ИНН Винча, треба се вратити шест-седам година уназад, када је Министарство за науку и технолошки развој (МНТР) по први пут кренуло у разбијање Института. Тадашњи министар за науку Драган Домазет изашао jeј са предлогом да се Институт трансформише тако што ће се распарчати и поделити на 4 дела. За извршиоца тог деструктивног удара на ИНН Винча министар Домазет је изабрао свог страначког колегу Драгослава Петровића, професора Универзитета у Новом Саду, који према тадашњем Статуту Института није чак ни задовољавао критеријуме за директора. Ево шта о тим дешавањима стоји у жалби коју је тадашњи потпредседник Научног већа ИНН Винча, др Божидар Цекић, упутио тадашњем председнику Владе Србије Живковићу (18. јула 2003.):

У свакој нормалној држави, после оваквог незаконитог, неетичког и неморалног понашања министар би тренутно добио отказ!

Домазетов предлог за цепање Института је такође наишао на оштру осуду научне јавности у Србији, али и преко стотину еминентних стручњака из света нашег порекла, који су потекли из Винче, и који су својим потписима на петицији подржали јединствени Институт. Поред тога, истакли су да је више него бесмислено раздвајање фундаменталних и примењених истраживања, јер су се управо та њихова повезаност као и постојање суштинске мултидисциплинарности показали плодотворним и омогућили Институту успешно укључивање у више домаћих и иностраних пројеката и решавање конкретних проблема за разне наручиоце послова. На тај начин Институт је на тржишту, изван државног буџета, остваривао половину прихода и финансијски опстао и набављао опрему која је онда коришћена и за пројекте са МНТР. Због свега наведеног, реално није могуће Институт сматрати потпуно државним власништвом, са којим државни службеници могу располагати мимо воље сарадника Института.

На срећу, до реализације Домазетове замисли тада није дошло, иако је он на цепању Института инсистирао све до пада тадашње владе почетком 2004. Шест година касније, тадашњи в.д. директор Института Драгослав Петровић за Актер открива праве разлоге иза идеје цепања Института:

Ипак, Домазету је успело да Институт и Србију "ослободи" изузетно драгоценог високообогаћеног уранијумског горива, набављеног као замена за ислужено реакторско гориво на истраживачком реактору руске производње у Институту, чиме је практично угашен дугогодишњи нуклеарни програм у Институту, а да о томе није претходно вођена никаква озбиљна дискусија у српским научним и академским круговима. Домазет, као и остали у Влади, који су на министарска места постављени иако нису за то имали ни претходна искуства ни знања, подлегао је претњама из иностранства због наводне опасности од нуклеарног тероризма, и донео низ веома штетних одлука с дугорочним последицама. Он је под притиском пристао на одношење скупоценог свежег високообогаћеног горива, без претходног договора о судбини далеко опаснијег истрошеног горива које је још годинама остало у Институту, као и без икаквог договора о компензацији Институту. Министар Домазет и Влада су у сваком тренутку могли да консултују познаваоце прилика у другим нуклеарним институтима у свету, који су прошли кроз сличне ситуације. Искуства других земаља показују да је било могуће или добити адекватну финансијску надокнаду за одношење високорадиоактивног ислуженог уранијумског горива са реактора РА у земљу порекла, или пак добити одговарајућу количину нискообогаћеног горива за наставак рада истраживачког реактора, чиме би се омогућио наставак дугогодишњег истраживачког рада у области нуклеарних наука и технологије.

Овакве исхитрене одлуке нестручног и арогантног министра за науку и полтронског руководства ИНН Винча практично су на дужи рок угасиле сваку могућност оживљавања независног истраживачког и научног рада у нуклеарној области у Србији.

Какво је данас стање у ИНН Винча?

Да је Србија правна држава, бригу о овом веома важном мултидисциплинарном Институту и о његовим основним делатностима водио би оснивач Института, а колико знам, оснивачка права су државним одлукама пренета на Народну Скупштину Републике Србије. Испред Владе Србије за науку је задужено Министарство за науку и технолошки развој, МНТР, на чијем је челу тренутно министар Ђелић. Институт је, такође, део Београдског универзитета. То значи да ниједна одлука Министарства за науку која је везана за драстичне промене у положају и структури Института и давно дефинисаним основним делатностима Института НЕ МОЖЕ да буде донета само од стране МНТР–а, без сагласности Народне Скупштине и Београдског универзитета. То такође значи да би особе које су одговорне за незаконито уништавање Института, за доношење одлука које су против дугорочних интереса Републике Србије и њеног народа, односно за тешко кршење уставних, законских и етичких норми, у будућности, када Србија постане правна држава, могле и морале бити изведене пред суд.

Министар Ђелић се, нажалост, није никада бавио научним радом да би могао да процени значај појединих научних дисциплина, нити има икакво образовање из области делатности Института. Поред тога, као потпредседник Владе за европске интеграције, он једноставно нема времена да се заиста посвети неопходној реформи науке у Србији. Своје дужности и одговорност је пренео на разне државне секретаре, помоћнике, и којекакве службенике у МНТР, који, позивајући се на њега жаре и пале српском науком. Нико од њих нема ни образовање ни знање из области нуклеарних наука, иако формално постоји радно место помоћника задуженог за нуклеарну безбедност и сигурност. Због тога су минимално издвајање у науку и чудне реформе у току мандата министра Ђелића веома негативно утицали на развој науке у Србији. Било која особа од интегритета би у том случају поднела оставку на место министра. Али то се не може очекивати од министра Ђелића.

Зато није никакво изненађење што се уништавање ИНН Винча наставило и под садашњом Владом. Само је тактика промењена, и овога пута се покушало са опробаном Ђелићевом методом задуживања, те је почетком 2009. године МНТР захтевао од Интитута да се код комерцијалних банака задужи за најмање 25 милиона долара, ради испуњења државне обавезе одношења ислуженог уранијумског горива са реактора РА. Члановима УО Института било је одмах јасно да би то довело до банкрота и тренутног гашења Института, па таква, унапред припремљена oдлука Владе није прихваћена од стране УО. Шта онда министар Ђелић ради? Мења спољне чланове УО, а за председника УО доводи никог другог до партијског друга др Драгана Домазета! Користећи се методом замене теза при чему се истицало оно што суштински није тачно да генерално, сви стручњаци из Института нису коректно обављали посао на Пројекту ВИНД (декомисија нуклеарног реактора РА), Влада одузима Институту не само тај пројект, него и све нуклеарне објекте, више зграда и опреме, и све то преноси на новоосновано Јавно предузеће Нуклеарни објекти Србије (ЈП НОС). Према информацијама које имам, само оснивање ЈП НОС је праћено многим незаконитостима, као и преношење имовине и надлежности Института на ЈП НОС. Никада није споведен поступак против одговорних за ненаменско трошење средстава за ВИНД, него управо те људе ангажује ЈП НОС, а за директора ЈП поставља партијског кадровика и помоћника екс министра Домазета, Мр Радојицу Пешића, особу с предугим асистентским стажом на Технолошком факултету и такође без икаквог познавања нуклерне проблематике.

Напомињем да Међународна Атомска Агенција (IAEA) из Беча, која је координирала овим пројектом, није захтевала формирање никакве нове институције и била је задовољна да тај пројекат обави Институт Винча.

Посао око одношења истрошеног високорадиоактивног уранијумског горива углавном су обавили руски уз помоћ чешких стручњака, јер су при формирању ЈП НОС разним присилама отеране колеге које су се у Институту годинама спремале за обављање овог опасног пројекта. У целој овој ситуацији директор Института Јован Недељковић понашао се као прави партијски послушник и није подигао глас за одбрану Института на чијем је челу! Та његова послушност је недавно била награђена још једним мандатом на месту директора ИНН Винче.

До незаконите одлуке Владе о формирању ЈП НОС (Влада је пре тога морала тајно и на брзину да измени Закон о заштити од јонизујућег зрачења), сви нуклеарни објекти били су под контролом стручњака Института Винча, чији је оснивач, као што сам напоменула, Скупштина Србије. Запослени у Институту Винча сматрају да делатности ЈП НОС директно задиру у законом утврђене делатности Института, којем се у овом процесу на силу и незаконито одузимају просторије и средства за рад (специјализована и скупа опрема) и квалификовано људство. Стручна јавност се плаши да ће бити спроведена фаворизована акредитација и лиценцирање ЈП НОС за све што одређени политички лобији буду проценили да је профитабилна делатност. У тим варијантама Институту у Винчи би требало да буде укинуто бављење радијационим и нуклеарним делатностима, чиме би се Институту нанела директна и непроцењива штета, и чиме би се Институт практично довео на корак од гашењa.

Ови страхови нису ни мало неоправдани имајући у виду низ незаконитости око формирања ЈП НОС, које је преузело надзор над нуклеарним реакторима, високо радиоактивним истрошеним горивом и другим изворима јонизујућег зрачења у ИНН Винча, а да није имало дозволе и лиценце за такав рад. Треба само напоменути да је ЈП НОС регистровано у јулу 2009. године, а да је Агенција за заштиту од јонизујућег зрачења, која је по закону задужена за независан надзор и издавање лиценци у области рада са јонизујућим зрачењем, тек оформљена крајем децембра исте године. Први в.д. директор Агенције је била Јадранка Ђуричић, бивша шефица кабинета екс министра Домазета, која је у исто време била и члан Управног одбора овог Јавног предузећа, a којег је требало да надзире иста та Агенција. Ово је још један пример у низи примера рециклирања послушних партијских уместо постављања стручних кадрова, уз присуство сукоба интереса при обављању руководећих функција.

Ко је уопште у Србији данас задужен за доношење и спровођење политике у области нуклеарне енергије?

Веома је тешко одговорити на то питање, те би најтачнији одговор био НИКО. И поред свакодневних заклињања у Европске и светске трендове развоја, више је него очигледан потпуни несклад између онога што се ради и онога шта се обећава. Како иначе разумети уништавање једног нуклеарног института са вишедеценијском традицијом, а истовремено причати о новим трендовима у енергетици, о регионалној сарадњи у нуклеарној енергетици, о напредним технологијама, о смањењу гасова стаклене баште и сл.? Како иначе разумети поделу у Влади по вертикали (тј. поједина министарства припадају појединим странкама), што доводи до тога да министарства уопште не сарађују, те, на пример, Министарство за енергетику није имало никаквог утицаја у изради дугорочне стратегије научно–технолошког развоја, где се реч "нуклеaрна" чак и не помиње.

Чак и у условима данашњег ниског степена индустријског развоја у Србији, очигледан је хроничан недостатак електричне енергије. Пошто се наши стратези заклињу у убрзани развој док не стигнемо тамо где смо били пре 20 година, мора бити јасно свима који мисле о развојним могућностима земље да ће нам захтеви за енергијом значајно порасти. Истовремено, заштита околине намеће захтев за драстичним смањењем угљеничних и осталих штетних гасова. Како, онда, Србија може рачунати на енергетску стабилност, ако је њена енергетика до сада највећим делом била базирана на производњи у Обреновачким термоелектранама које сагоревају лигнит веома лошег квалитета? Како то да нашим евроентузијастима није познато да је планирано време коришћења угља у термоелектранама ограничено на врло блиску будућност, и управо је недавно донешена директива да се крајњи рок експлоатације електрана на угаљ помери на врло блиску 2018. годину. Иако је велики део пољопривредног земљишта угрожен гасовима и пепелом из термоелектрана, наставља се са ширењем копова, премештањем становништва, па чак и гробаља, уместо да се убрзано планирају и граде нови енергетски капацитети, који задовољавају постављене еколошке стандарде, који нуклеарну енергетику у целом свету враћају у први план.

Код нас се чак размишља и договара о уступању наших река страним инвеститорима за градњу хидроелектрана за њихове потребе, док ти исти потенцијални инвеститори неће нарушавати своју природну средину експлоатацијом својих река. У таквој ситуацији, да ли уопште може било коме звучати логично уништавање Института за нуклеарне науке и његовог школованог кадра?

За оне који и даље не схватају шта се дешава у области нуклеарне технологије и зашто се намерно уништава ИНН Винча, ево једноставног одговора: земља која има своју сопствену нуклеарну технологују далеко је независнија и може да очува свој сопствени суверенитет. Зато земље из "нуклеарног" клуба пробају да спрече друге земље да развију своју сопствену нуклеарну технологију. Зато се спроводе континуирани напади, односно дестабилизовање Ирана, Северне Кореје, Пакистана и Индије. Јавност у Србији због контроле информација често не схвата шта се намеће Србији у овиру "Европа нема алтернативу" и како се уништава наша привреда, индустрија, култура, језик, и не схвата се да антинуклеарна хистерија јесте промовисана из истих центара моћи.

Зато Кина сада убрзано гради нуклеарне електране, да не би била зависна од увоза нафте и гаса, које лако контролишу кинески непријатељи. Зато је ЕУ наредила Бугарској и Литванији да угасе своје нуклеарне електране пре приступања ЕУ, и да тако од извозника струје постану увозници струје, које је лако контролисати и уцењивати разним захтевима. Зато се толико препрека ставља на пут изградње нове електране Белене у Бугарској, јер САД никако не желе да виде да Бугарска постаје енергетски независна и да прелази у руску сферу. Зато Венецуела, Турска, Индија, Вијетнам, потписују уговоре с Русима о изградњи нуклеарки, јер желе да имају своје НЕЗАВИСНЕ енергетске изворе!

http://www.dverisrpske.com/tekst/1876319

IZBAČENI NAUČNICI IZ "VINČE"

http://www.kurir-info.rs/vesti/drustvo/izbaceni-naucnici-iz-vince-62795.php

IZBAČENI NAUČNICI IZ "VINČE"

Petak, 3. Decembar, 2010.| Autor:

Istraživači Instituta „Vinča" i zaposleni u JP „Nuklearni objekti
Srbije" umalo se pobili zbog službenih prostorija

BEOGRAD - Ni 10 dana nakon odvoženja nuklearnog otpada iz Srbije u
Institutu „Vinča" nije bezbedno.

Istina, niko neće biti ozračen, ali batine se mogu dobiti, i to vrlo
lako. Ipak, tuče, na sreću, nije bilo, ali je nekoliko naučnika iz Vinče
prisilno iseljeno iz svojih laboratorija.

Pre nekoliko dana zaposlenu u Institutu „Vinča" na svojim prostorijama
zatekli su sledeće obaveštenje.

- Molimo vas da dana 30.11.2010. do 15 časova iselite sav nameštaj,
opremu i inventar iz kancelarije jer ćemo u protivnom zameniti brave i
pristupiti zapisničkom iseljenju prostorija - pisalo je u saopštenju
koje je potpisalo JP NOS.

Kako nisu postupili po naređenju, juče ujutro nepoznati ljudi su
provalili u prostorije Instituta „Vinča" i počeli da sele stvari i
izbacuju naučnike iz svojih prostorija.

- Garantovano nam je da se ovakvo preseljenje neće desiti dok se na
obezbede adekvatne prostorije za rad. Obrazloženje je da imaju neki
hitan projekat koji počinje u januaru, kao da mi nemamo stotinak poslova
koje trenutno obavljamo, ali, eto, hitniji je taj jedan. Sve to nije
problem, ali je nevolja u tome što laboratorijski prostor nije obezbeđen
na drugom mestu - kaže Dragan Alavantić, član upravnog odbora Instituta
„Vinča".

On kaže da se oni više od godinu dana nalaze u Institutu, a da još nisu
uspeli da se dogovore o nekim najelementarnijim stvarima.

- Situacija je napeta još od njihovog dolaska, a sada ometaju rad
najznačajnije naučne ustanove u Srbiji. Dakle, uzimaju našu delatnost i
ako su registrovani za odnošenje komunalnog đubreta - naglasio je Alavantić.

Pokušali smo da stupimo u kontakt sa direktorom JP NOS, ali nam je
rečeno da je trenutno na sastanku van zgrade. Do zaključenja ovog broja
nismo uspeli da stupimo u kontakt s njim.

Strahinja Živković

NOS radi godinu dana

Javno preduzeće zaduženo za upravljanje i održavanje nuklearnih objekata
u Srbiji osnovala je Vlada u avgustu 2009. godine. Odlukom Vlade, u
sastav preduzeća ušli su objekti, oprema, uređaji i postrojenja
Instituta za nuklearne nauke „Vinča" i Instituta za tehnologiju
nuklearnih i drugih mineralnih sirovina u Gabrovini kod Kalne, u opštini
Knjaževac.

JP NOS je koordinisalo i organizovalo iznošenje nuklearnog otpada, koji
je transportovan u Rusiju.

Ministarstvo: Nek sami reše probleme

Portparol Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj Nada Mijatović
navela je da nije upućena u događaje u Institutu „Vinča" jer je to
njihov problem sa javnim preduzećem.
- Institut i JP NOS treba da reše svoje sporove, a mi tu nećemo da se
mešamo - navela je Mijatovićeva.

__._,_.___

ДОКУМЕНТИ: ВЛАСТ ЗАКУЦАВА ПОСЛЕДЊИ ЕКСЕР У ИНСТИТУТ ЗА НУКЛЕАРНЕ НАУКЕ „ВИНЧА"

 

ДОКУМЕНТИ: ВЛАСТ ЗАКУЦАВА ПОСЛЕДЊИ ЕКСЕР У ИНСТИТУТ ЗА НУКЛЕАРНЕ НАУКЕ „ВИНЧА"

petak, 03 decembar 2010 21:23 NS

 

Да ли је спречавање опоравка и развоја научне мисли у Србији јасан показатељ да нам је намењено да своју будућност обезбеђујемо искључиво мануелним и репродуктивинм радом, што се по свим дефиницијама може само звати - окупацијом


Нови Стандард објављује два документа која сведоче о комплетном и намерном уништавању нуклеарних научних потенцијала у Србији. У првом документу види се писмо Мирку Цветковићу и Божидару Ђелићу запослених у Лабораторији заштите институа у Винчи.  

Запослени протестују због тога што је руководство новоформираног Јавног предузећа Нуклеарни објекти Србије - за које се више него основано верује да је и формирано управо због разбијања Института - наложило запосленима у Инстутуту да иселе своје канцеларије (Документ 2). Овај срамни чин уништавања достојањства, ускраћивања права на рад српских научника и разбијања једног од најзначајнијих српских научних инстута, треба ли рећи, остао је далеко од пажње највећих српских медија.  

На крају, да ли је од овога потребан јачи доказ да онима који су окупирали Србију и онима који услишавају сваку жељу окупатора императивно не желе опоравак и развој било какве научне мисли у Србији, којој је, по свој прилици, намењено да своју будућност у светском поретку обезбеђује искључиво мануелним и репродуктивинм радом.

Документ 1
Документ 2

http://standard.rs/vesti/36-politika/6061-dokumenti-vlast-zakucava-poslednji-ekser-u-institut-za-nuklearne-nauke-vinaq-.html

_

Vinča: Sukob zbog prostorija ( VIDEO i PRILOZI )

P R I L O Z I

 

·        obavestenje_JP_NOS_30[1].11.2010.

 

·        MNTRS_Ministar_Djelic_B[1]._Zamenici_Nedeljkovic_M._i_______Pajovic_S._iz_INN_Vinca_30.11.2010

 

·        MUP_Ministar_Dacic_Ivici_iz_INN_Vinca_30[1].11.2010

 

·        zahtev_za_zastitu_J[1]._Nedeljkovicu_30.11.2010.

 

SVI PRILOZI:   http://www.mediafire.com/?fol4bodgt87e4

 

---

Vinča: Sukob zbog prostorija

Institut Vinča i Javno preduzeće Nuklearni objekti Srbije i posle više od godinu dana ne mogu da se dogovore o načinu funkcionisanja pa ni o prostoru koji po Vladinoj odluci trebalo da podele. našoj televiziji žalili su se zaposleni u Institutu da su danas ometani u radu i da im je jedna laboratorija blokirana uz prisustvo policije. Ekipa PRVE otišla je na lice mesta.

Vinča: Sukob zbog prostorija

VIDEO……http://www.prva.rs/sr/video/info/vesti/mediaSet/526/Vin%C4%8Da%3A+Sukob+zbog+prostorija/1330.html

MILOŠ ZDRAVKOVIĆ: ZAŠTO JE SRBIJI NEOPHODNA NUKLEARNA ELEKTRANA

MILOŠ ZDRAVKOVIĆ: ZAŠTO JE SRBIJI NEOPHODNA NUKLEARNA ELEKTRANA

utorak, 23 novembar 2010 11:26

 

(Reakcija na tekst - Dragoljub Antić: Zašto je nuklearna energija nezaobilazna u planiranju razvoja energetike Srbije)



Odgovor na ovo kompleksno pitanje nemoguće je dati a da se prvo ne podeli materija u najmanje četiri segmenta. Stoga, kako o ovakvim i sličnim pitanjima odlučuju ljudi koji su laici za ovu oblast (uglavnom su to političari), pokušaću da navedem koje su to koristi koje bi od nuklearne elektrane država imala, a sa državom i partije koje se zalažu za razrađivanje i implementaciju ove ideje. 

1. EKONOMSKI ASPEKT Izgradnja jednog nuklearnog kompleksa veličine koja bi zadovoljila potrebe zemlje kakva je naša koštao bi oko pet milijardi evra. To bi, naravno, bila grinfild investicija, čist novac iz fondova koji obezbeđuju proizvođači opreme. Napominjem da izbor proizvođača, isporučioca opreme i kreditora ne utiče na cenu (SAD, Rusija, Francuska, Nemačka, Velika Britanija, Kanada i Kina). 

Ako se uzme u obzir cena koštanja, trajanja, kao i asanacije terena po prestanku rada nuklearke, dolazi se do podataka da je to ekonomski najisplativiji način proizvodnje struje. 

Cena proizvodnje električne energije:  

- 1,8 centi kwh nuklearne energije; 

- 2,2 centa kwh dobijen sagorevanjem uglja; 

- 4,0 centi kwh dobijen u gasnim elektranama; 

Ne pominjem cenu proizvodnje struje u hidroelektranama jer u zavisnosti od koštanja izgradnje elektrane (nije isto da li se pravi centrala na Dunavu ili Drini, primera radi), varira od 2,0 do 2,8 centa kwh. Takođe sa strateške strane cena električne energije proizvedene u hidroelektranama nije od presudnog uticaja jer je tehnološki nemoguće obezbediti više od 25 odsto proizvodnje ovim putem. Primera radi, sve hidroelektrane u Srbiji, uključujući i one najveće Đerdap i Bajina Bašta, zajedno obezbeđuju manje od 20 odsto ukupne proizvodnje struje. 

Pošto se u regionu oseća veliki nedostatak struje posle zatvaranja dva bloka bugarske nuklearke Kozloduj, dok se na izgradnju četiri nova, koa je u toku, mora čekati minimalno pet godina, Srbija se uključuje u izgradnju značajnih kapaciteta. Procena EPS jeste da zemlji nedostaju dve elektrane ukupnog kapaciteta 700 megavata. Pored pregovora sa strancima, vode se pregovori i sa Elektrorivredom Republike Srpske o zajedničkom ulaganju u hidroelektranu Buk Bjela i o kupovini hidroelektrane Višegrad.

Uz navedeno, potrebno je reći i da, u slučaju da se zemlja vrati na industrijski nivo od 1989. godine i potrebe da se u svako domaćinstvo unese računar i klima uređaj (što je civilizacijska potreba), procenjuje se da bi se potrošnja električne energije povećala najmanje dva puta. 

Sledi racionalno objašnjenje da bi ekonomski najisplativije i najlakše (zato što bi najlakše bilo obezbediti kredite) bilo ući u projekat izgradnje nuklearne elektrane. Kako potrebe za proizvodnjom zbog povećane potrošnje rastu, ona bi obezbedila zemlji sigurne prihode na duže vreme. 

2. STRATEŠKI ASPEKT Najopre da razmotrimo globalni strateški aspekt. Ako znamo da se stanovništvo Zemlje uvećava dvostruko na svakih 30 godina, a danas nas ima približno sedam milijardi, normalno je da razmišljamo kako obezbediti uslove za život budućih stanovnika. Pored hrane i vode, tu je i energija. Svet se nalazi u fazi razmišljanja kako bez fatalnih posledica dalje trošiti resurse naše planete. Znači, iz potrošačke doktrine, gde je bio važan samo profit i gde su se resursi Zemlje trošili bez ostatka sa velikim odbicima i otpadom, prelazi se na eru sofistikovane industrije, gde će se težiti maksimalnom korišćenju resursa. 

Nuklearna energija u budućnosti ima primat zato što struktura ukupne proizvodnje električne energije u svetu izgleda ovako :  

- 40% ugalj (rezerve ovog fosilnog goriva trajaće još par stotina godina a dalja upotreba je ograničena sporazumom iz Kjota);  

- 25% nafta i gas (nafta za približno 30 godina odlazi u istoriju kao energent i postaje dragocena hemijska sirovina) 

- 20% nuklearno gorivo (trenutno jedino moguće rešenje koje nudi nauka. U perspektivi, kao atraktivno rešenje, postoji mogućnost fuzije čiji su rezervoari u morskim vodama praktično neistrošivi. Prema prognozama stručnjaka, nauka najranije za 50 godina može da ponudi rešenje za primenu fuzije); 

- 15% hidroenergija (voda ima krajnje ograničene kapacitete pošto se ne koristi samo za proizvodnju energije.  

Što se lokalnog strateškog aspekta tiče, u svetlu naftnog i gasnog aranžmana sa Ruskom Federacijom, svedoci smo da je Republika Bugarska dobila daleko bolje uslove od nas upravo zato što je energetski stabilnija zemlja. Iako raspolaže znatno slabijim prirodnim resursima, stabilnija je zbog postojanja nuklearke Kozloduj. Mišljenja sam da bi u slučaju iskorišćenja svih prirodnih kapaciteta, kao i izgradnje za početak prve (moguće je izgraditi dve nuklearke) nuklearne elektrane naša zemlja bila energetski lider regiona, samim tim bi bila nezavisnija od ruskog gasa i uvoza struje. 

Kroz celu istoriju, gospodari energije su bili i gospodari sveta. 

3. NAUČNI I RAZVOJNI ASPEKT Kada kažem nauka, tada mislim da je to nauka samo u jednom momentu, a već u narednom prelazi u sistem znanja, iz koga proističe tehnologija. Jedan od vidova toga je svakako nuklearna industrija. 

U Evropskoj Uniji kao mera važi da bi bilo najbolje da se energetske potrebe podmiruju za početak sa 30 odsto nuklearne proizvodnje. Za srednje razvijene evropske zemlje postavljen je standard da treba da imaju instalisanu snagu na nivou od dva kilovata električne snage po stanovniku.  

Nameće se pitanje: gde je tu Srbija ako se zna da su svaki napredak i dalja emancipacija društva vezani za energiju. Srbija je proteklih godina dosta zaostala u tehnološkom razvoju. Međutim, kada bi trećina ili milion porodica u našoj zemlji kupile po računar i klima uređaj, što je danas izdatak od 500 evra, naša zemlja bi se našla u problemu - odnosno manjku za 1.000 megavata ili za jednu novu termoelektranu kao što je Obrenovac. 

Danas je svima jasno da rešenje za opstanak i napredak na Zemlji leži u tehnologizaciji. Tu je okretanje nuklearnoj energiji neizbežno. Zbog toga zaostatak od par godina, da i ne govorimo o desetini godina, vodi u zaostatak koji je teško prevazići. Napredak leži u odsustvu improvizacije i oslanjanju na znanje. Još uvek pamtim reči mog prvog mentora koji je rekao da u nauci i gledanju u budućnost svako ko ume da sabira predstavlja mudrog čoveka. Ko ume da množi i izvlači iz toga zaključke taj je genije. 

Setimo se samo primera iz bliske prošlosti - kad je Zastava radila, radila je cela Srbija. Ovakav sistem bi povukao za sobom industriju gotovo cele zemlje: građevinsku, mašinsku, metalski kompleks, elektro... 

4. EKOLOŠKI ASPEKT Zemlje koje imaju ili su zainteresovane da izgrade nuklearne elektrane ubuduće će gorivo koje su iskoristile, odnosno nuklearni otpad, vraćati proizvođaču. Tako glasi ponuda koju je svetu nedavno uputio Klub 7, koji čine zemlje proizvođači nuklearnog goriva (SAD, Rusija, Francuska, Nemačka, Velika Britanija, Kanada i Kina). Ova ponuda rezultat je saradnje čiji cilj je da predupredi potencijalne krize energetskih resursa u svetu i borbu protiv terorista koji mogu da zloupotrebe nuklearni otpad u vojne svrhe. 

Najveći otpor izgradnji nuklearki bio je strah od otpada, što je i razumljivo. Skladištenje otpada koji će se razložiti za 100.000 godina zaista izaziva strah. Ali najnovija ponuda Kluba 7 o davanju goriva na lizing, odnosno vraćanju u zemlju proizvodnje nakon korišćenja, dovodi do preokreta. Nauka radi na projektu skraćenja vremena razlaganja nuklearnog otpada i na novim sigurnim reaktorima. Nesporazum sa javnošću napravljen je zbog nedovoljne informisanosti. Na primer, slovenačka nuklearka Krško godišnje proizvede desetak tona nuklearnog otpada, koji zauzima prostor od jednog kubnog metra. Nije greška, 10 tona stane u jedan kubni metar. U isto vreme, TE Obrenovac za godinu dana sagori tri miliona tona uglja, gde je za smeštanje sagorelog materijala potrebno tri miliona kubnih metara prostora. Proporcije narušavanja ekologije su jasne iz ovih podataka. Činjenica da nema nikakvog emitovanja sadržaja u vazduh još je jedan prilog za korišćenje nuklearne energije.  

Sledeća stvar je da u svetu postoji 440 reaktora, čiji je instalisani kapacitet 400.000 megavata. Morima kruži još sto-dvesta podmornica na nuklearni pogon. Upravo su iskustva sa podmornicama doprinela velikom proboju u stvaranju novih bezbednih reaktora takozvane četvrte generacije. Ti reaktori ne prelaze 300 megavata snage. Dizajnirani su na zahtevima da nema nikave liferacije goriva, principu održivosti (izbačena su kritična mesta sigurnosti i ekonomičnost rada). Na tržištu će se naći između 2013. i 2015. godine, a njihova važnost se ne ogleda samo u proizvodnji električne energije već i tečnog vodonika, koji će zameniti benzin kao pogonsko gorivo u saobraćaju.  


Mr Miloš  Zdravković, dipl.ing. elektrotehnike, je na doktorskim studijama na Elektrotehničkom fakultetu. Trenutno zaposlen u JP Putevi Srbije u sektoru za strategiju, razvoj i planiranje

 

http://www.standard.rs/vesti/37-ekonomija/5981-milo-zdravkovi-zato-je-srbiji-neophodna-nuklearna-elektrana-.html

ZAŠTO JE SRPSKO UČEŠĆE U NUKLEARNOJ ELEKTRANI BELANE - POGODAK

DRAGOLJUB ANTIĆ: ZAŠTO JE SRPSKO UČEŠĆE U NUKLEARNOJ ELEKTRANI BELANE - POGODAK

petak, 12 novembar 2010 22:22

Nuklearna energetika Srbije bi se uklopila u obiman energetski sistem, koji je trenutno na najekonomičniji način povezan sa Rusijom i delimično sa Nemačkom, Francuskom i Kinom



Ovih dana je objavljena vest da je bugarski premijer Bojko Borisov pozvao rukovodstva Srbije i Hrvatske da uzmu udeo u izgradnji nuklearne elektrane Belene (približno na sredini toka Dunava kroz Bugarsku). To je povod da se „ENEKONIT Centar", udruženje za negovanje energetsko-ekološke i tehnološke svesti iz Beograda, obrati javnosti po ovom pitanju kako bi doprineo boljem razumevanju ovog izuzetno važnog događaja. 

U okviru opšte političke akcije u svetu, čiji cilj je bio pretvaranje nuklearne tehnologije u monopol što manjeg broja država, u SFR Jugoslaviji je u leto 1989. godine uveden Moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana. Malo je poznato da se iza toga krio bitniji politički razlog: time je sprečeno započinjanje izgradnje druge jugoslovenske (hrvatsko-slovenačke) nuklearne elektrane u Prevlaci kod Zagreba, što bi bilo praćeno velikim pratećim investicijama zemlje izvođača radova, pa bi to bilo prejako vezivno tkivo za očuvanje SFRJ, čiji je raspad bio uveliko planiran. Vladajući vrh iz Srbije nije uvažavao nikakve stručne argumente naučnika iz Vinče i stručnjaka za energetiku, već je „po lepom srpskom običaju", oduševljeno prihvatio sve ideje iz „bratskih republika". Moratorijum je u Srbiji ostao i do danas kao mazohistička „uspomena" na taj period iako ga Hrvatska i Slovenija nisu zadržale. 

Posle višegodišnjeg baratanja podacima i svesno proturanim strahovima iz vremena usvajanja Moratorijuma, naša javnost je u poslednje vreme konačno mogla da čuje i stručna mišljenja, i ovo pitanje konačno je počelo da se tretira na ozbiljan način. Ovog leta je bilo trezvenih sučeljavanja mišljenja i jasno se pokazalo da za stručnjake gotovo da nema dileme o potrebi za ukidanjem famoznog Moratorijuma i za uključivanje nuklearne energetike u normalne procese planiranja. Relativno usamljeni glasovi protiv su bili u velikoj meri emotivno obojeni nerazumljivim strahom od ove tehnologije, koji uglavnom dolazi od nedovoljnog poznavanja činjenica o ovoj oblasti. 

Strah javnosti od potencijalne opasnosti od nukleare energije je razumljiv i bio je razlog da se u ovim tehnologijama uvedu rigorozne organizacione, kontrolne i tehničke mere za zaštitu zaposlenih, stanovništva i životne sredine. Zbog ovih rigoroznih mera kontrole nuklearna elektrana je danas tehnološki najsavršenije postrojenje i njen stepen bezbednosti je daleko viši nego kod sličnih postrojenja u drugim tehnološkim oblastima. Naravno, stalni zadatak nuklearnih stručnjaka je da, zajedno sa stručnjacima za druge tehnologije, preduzimaju sve raspoložive mere za obezbeđenje striktnog poštovanja propisa u svim fazama razvoja i primene nuklearnih tehnologija. 

JEDINI ISPLATIV PUT Rezultat tako dostignutog nivoa energetsko-ekološke i tehnološke svesti je veoma važan: samo tako se u narednim decenijama može obezbediti sigurno i ekonomski isplativo snabdevanje dovoljnim količinama energije, a da to ne bude na štetu zdravlja stanovništva, da ne dovodi do oštećenja životne sredine ili globalnog zagrevanja. U okruženju Srbije postoji dvadesetak nuklearnih elektrana u pogonu, na manje od 500 kilometara od granice. Srbija ne može nikako ostati „nenuklearno ostrvo", čak i da nikada ne razvija nuklearne tehnologije i ne gradi nuklearne elektrane.  

Srbija trenutno ima električne energije samo za nizak nivo privrede, pa svaki planirani razvoj zahteva nove elektrane. Hidropotencijal je redukovan na skupe ostatke, lignit niskog kvaliteta je sve teže vaditi za postojeće i planirane termoelektrane, uz veliku degradaciju poljoprivrednog zemljišta, i zagađenje vazduha i voda, Povećanjem energetske efikasnosti se samo umanjuje potreba za rastom kapaciteta, a veoma skupe, nestabilne i neefikasne vetrenjače i solarna energija se ne mogu opravdati ozbiljnim stručnim argumentima (ma koliko sve to svima zvučalo privlačno), pogotovu ne u elektroprivredi jedne slabo razvijene zemlje. Većina argumenata u korist nekakvih velikih i alternativnih energetskih potencijala u Srbiji, zasnovana su na birokratskim odlaganjima suočavanja sa istinom, zastarelim činjenicama, brojnim neargumentovanim pretpostavkama i izrazito „navijačkom" (često politiziranom) stavu i demagoškim nastupima nedovoljno stručnih diskutanata.  

Odnos prema nuklearnoj energiji u svetu, naročito u zemljama koje beleže ubrzani privredni razvoj, poslednjih godina je više nego „prijateljski". Razvijene zemlje, naročito SAD, ulažu veliki trud da se reše izuzetno komplikovanog birokratskog sistema zabrana, kojima je više od 20 godina ograničavan razvoj nuklearnih tehnologija u srednje razvijenim zemljama, ali je on najsloženiji stepen dostigao baš u zemljama-autorima takve politike. Trenutno se u svetu na tržištu uglavnom nude nuklearne elektrane čiji su graditelji iz Francuske, Japana i Rusije (manje tržište ima Kanada, a u poslednje vreme i Južna Koreja nudu izgradnju svojih elektrana). Ova tri glavna ponuđača nuklearne opreme imaju i u najvećoj meri prioritetne delove sveta za svoju ponudu: Japan podmiruje potrebe Dalekog Istoka i SAD (napomenimo da su SAD prodale Japanu proizvodnju nuklearnih elektrana Vestinghausa i Dženeral Elektrika, pa sad naručuje od Japanaca izgradnju svojih novih elektrana), Francuska je usmerena na Evropu (objedinila je veći deo nuklearnih tehnologija Nemačke, Španije, Belgije), a Rusija na Indiju, Kinu, Srednji Istok, Brazil, Venecuelu i istočne delove Evrope. 

Srbija danas raspolaže veoma smanjenim brojem nuklearno orijentisanih kadrova u zemlji, mahom u poodmaklim godinama. Situacija je napočku nešto bolja jer postoji više stručnjaka ovog profila koji aktivno rade u vodećim svetskim naučnim i univerzitetskim centrima. ENEKONIT Centar se trudi da poveže ove stručnjake na jedinoj realno zasnovanoj ideji: da se omogući i izvede obuka novih mladih nuklearno orijentisanih kadrova i da se obezbedi međunarodna naučna i stručna komunikacija i saradnja.  

Ideja o naučnoj i stručnoj saradnji u nuklearnim tehnologijama sa kolegama iz Slovenije ne predstavlja ništa novo i ona u realnoj meri oduvek i postojala. Saradnja sa Hrvatskom (koja ni sama ne može da se pohvali na tom planu) više je u domenu želja nekih pojedinaca i organizacija a manje rezultat realnih mogućnosti jer u podlozi te ideje stoji neophodnost prisustva neke treće zemlje sa razvijenijom nuklearnom tehnologijom (svi uglavnom u toj ulozi podrazumevaju Nemačku). Razvoj nuklearne energetike u Srbiji danas, a i u dogledno vreme, ne može biti zasnovan na saradnji sa Francuskom i Evropskom Unijom, jer za tako nešto ne postoji realni interes ponuđača takve tehnologije, a ni neki povoljni uslovi za finansiranje (te elektrane su za Srbiju skupe i praktično bi mogle da se plate samo jako skupim kreditima, bez gotovo ikakve šanse da se otplate kroz nekakvu ekonomsku saradnju u budućnosti). Čak se i Nemci u poslednje dve godine u planiranju svog razvoja okreću sve više prema Rusiji. 

RUSKI SISTEM Mogućnost da Srbija započne razvoj svoje nuklearne energetike kroz regionalnu saradnju i delimično učešće u izgradnji nuklearne elektrane u Bugarskoj predstavlja izvrsno rešenje a trenutak za započinjanje je verovatno najpovoljniji. Ta nuklearna elektrana nije u Srbiji, pa je besmislena i diskusija o Moratorijumu. Procenat učešća je u skladu sa ekonomskim mogućnostima i omogućava postepeno školovanje potrebnih kadrova za neke buduće nuklearne elektrane (u nekakvoj velikoj investiciji izgradnje elektrane u Srbiji u budućnosti, ekonomski moćnije zemlje bi „razgrabile" nekoliko kompletnih garnitura školovanih kadrova, pa bi taj deo investicije bio mnogo skuplji). Kasnije elektrane, u kojima bi Srbija mogla da učestvuje, mogu biti građene i na nekim od lokacija u Srbiji, koje se već više od 30 godina istražuju, ali i ne mora biti tako.  

Nuklearna energetika Srbije bi se tako uklopila u obiman energetski sistem, koji je trenutno na najekonomičniji način povezan sa Rusijom i delimično sa Nemačkom, Francuskom i Kinom. Ovakav „energetski paket" nudi trenutno najpovoljnije uslove za učešće u izgradnji nuklearne elektrane, što verovatno neće biti sasvim tako narednih godina u uslovima povećanja potražnje. Važno je istaći i da je ponuda ovakve saradnje i Srbiji i Hrvatskoj jako povoljna jer se time objedinjuju želje svih onih, koji bi put u razvoj nuklearne energije više voleli preko saradnje sa Hrvatskom, Slovenijom i Nemačkom. Nemačka je već ušla u delimičnu saradnju sa Rusijom i ima interes da tu saradnju povećava, pa se taj krug prirodno zatvara efikasnijom prečicom, preko predložene saradnje na elektrani u Bugarskoj.  

U ovakvoj saradnji sa Bugarskom, koja već tri decenije ima nuklearne elektrane u pogonu i sve druge nuklearne institucije, sve potrebne faze ulaženja u nuklearnu energetiku bi se obavile na veoma efikasan i racionalan način. Sa bugarskim kolegama postoji dobra naučna i stručna saradnja u oblasti nuklearnih tehnologija i dobra osnova da se sve to povoljno usmeri ka obrazovanju potrebnih kadrova u Srbiji. Osim toga, za sva druga potrebna tehnološka rešenja postoji konkretni obrazac u blizini, uz sva povoljna iskustva jedne zemlje sa dosta sličnosti. 

Nuklearna energija se pojavila na sceni na užasan način i praćena je uvek velikom dozom politike, kojom su sve odluke izrazito obojene. Stručno-tehnički i ekonomski razlozi za razvoj nuklearne energetike su veoma ubedljivi svuda u svetu, pa i u Srbiji. I stručnjacima i političarima je poslednjih godina postalo jasno da je nuklearna energetika neophodna u narednim decenijama. Takođe je svima jasno da to podrazumeva i obaveznu rigoroznu međunarodnu kontrolu protoka nuklearnih materijala i obezbeđenje radioaktivnog otpada. Sve potrebne mere su davno međunarodnim propisima regulisane, a i kroz formiranje brojnih međunarodnih organizacija. U budućnosti treba očekivati još veći obim tog međunarodnog prisustva, uz obavezu stavljanja sigurnosti rada i bezbednosti od uticaja na okolinu iznad parcijalnih i privremenih ekonomskih interesa energetskih sistema, kao i iznad usmerene i lokalne politike. 


Autor je nuklearni inženjer, član Petrovske akademije nauka i umetnosti i predsednik ENEKONIT Centar u Beograd

http://standard.rs/vesti/37-ekonomija/5897-dragoljub-anti-zato-je-srpsko-uee-u-nuklearnoj-elektrani-belane-pogodak-.html