Како је уништен Институт Винча (1. део)

Како је уништен Институт Винча

 

Проф. др Јасмина Вујић, шеф катедре за нуклеарни инжењеринг на Берклију (1. део)

 

Аутор: ЗА ДВЕРИ ГОВОРИ:, Објављено: 03. 02. 2011.

Институт за нуклеарне науке Винча (ИНН Винча) је некада била референтна институција те врсте и практично инкубатор кадрова. Шта су кључни разлози уништења Института?

Тешко је проникнути у узроке и суштину дугорочних покушаја да се Институт у Винчи темељно растури. Можда је најближе истини да тај Институт, као и многе друге реномиране националне институције, убија незнање, политикантство и лоше намере пре свега у одређеним политичким круговима на власти. Све се то спроводи под паролом "реформи" у циљу наводног побољшања постојећег стања, али се често спроводе "реформе ради реформи" или, као у случају ИНН Винча, због неког тешко разумљивог и нелогичног циља. Између осталог, више пута се спомиње некакав "технолошки парк" чији би један део био Институт у редукованој форми, али остаје нејасно какве би се то технолошке целине смештале у тај "парк", ако се ништа не чини да се нове технологије развијају, него се још и старе технолошке целине гасе. Уместо тога, свакодневно се чују хвалоспеви о изградњи некаквог центра за промоцију науке, па о изградњи центра за нанонауке (а такав у Институту већ постоји), и сличних тзв. инфраструктурних пројекта из области науке. На жалост, у већини случајева се испоставља да се те најаве и промоције праве у циљу оправдања нових кредитa, или једноставно ради промоције одређених министара или странака на власти, док постојећи научни центри, факултети и институти кубуре и са дажбинама за грејање и комуналије, а да не говоримо о другим, битним стварима за развој научног рада и образовање научног подмлатка.

Да би се схватила читава прича око ИНН Винча, треба се вратити шест-седам година уназад, када је Министарство за науку и технолошки развој (МНТР) по први пут кренуло у разбијање Института. Тадашњи министар за науку Драган Домазет изашао jeј са предлогом да се Институт трансформише тако што ће се распарчати и поделити на 4 дела. За извршиоца тог деструктивног удара на ИНН Винча министар Домазет је изабрао свог страначког колегу Драгослава Петровића, професора Универзитета у Новом Саду, који према тадашњем Статуту Института није чак ни задовољавао критеријуме за директора. Ево шта о тим дешавањима стоји у жалби коју је тадашњи потпредседник Научног већа ИНН Винча, др Божидар Цекић, упутио тадашњем председнику Владе Србије Живковићу (18. јула 2003.):

У свакој нормалној држави, после оваквог незаконитог, неетичког и неморалног понашања министар би тренутно добио отказ!

Домазетов предлог за цепање Института је такође наишао на оштру осуду научне јавности у Србији, али и преко стотину еминентних стручњака из света нашег порекла, који су потекли из Винче, и који су својим потписима на петицији подржали јединствени Институт. Поред тога, истакли су да је више него бесмислено раздвајање фундаменталних и примењених истраживања, јер су се управо та њихова повезаност као и постојање суштинске мултидисциплинарности показали плодотворним и омогућили Институту успешно укључивање у више домаћих и иностраних пројеката и решавање конкретних проблема за разне наручиоце послова. На тај начин Институт је на тржишту, изван државног буџета, остваривао половину прихода и финансијски опстао и набављао опрему која је онда коришћена и за пројекте са МНТР. Због свега наведеног, реално није могуће Институт сматрати потпуно државним власништвом, са којим државни службеници могу располагати мимо воље сарадника Института.

На срећу, до реализације Домазетове замисли тада није дошло, иако је он на цепању Института инсистирао све до пада тадашње владе почетком 2004. Шест година касније, тадашњи в.д. директор Института Драгослав Петровић за Актер открива праве разлоге иза идеје цепања Института:

Ипак, Домазету је успело да Институт и Србију "ослободи" изузетно драгоценог високообогаћеног уранијумског горива, набављеног као замена за ислужено реакторско гориво на истраживачком реактору руске производње у Институту, чиме је практично угашен дугогодишњи нуклеарни програм у Институту, а да о томе није претходно вођена никаква озбиљна дискусија у српским научним и академским круговима. Домазет, као и остали у Влади, који су на министарска места постављени иако нису за то имали ни претходна искуства ни знања, подлегао је претњама из иностранства због наводне опасности од нуклеарног тероризма, и донео низ веома штетних одлука с дугорочним последицама. Он је под притиском пристао на одношење скупоценог свежег високообогаћеног горива, без претходног договора о судбини далеко опаснијег истрошеног горива које је још годинама остало у Институту, као и без икаквог договора о компензацији Институту. Министар Домазет и Влада су у сваком тренутку могли да консултују познаваоце прилика у другим нуклеарним институтима у свету, који су прошли кроз сличне ситуације. Искуства других земаља показују да је било могуће или добити адекватну финансијску надокнаду за одношење високорадиоактивног ислуженог уранијумског горива са реактора РА у земљу порекла, или пак добити одговарајућу количину нискообогаћеног горива за наставак рада истраживачког реактора, чиме би се омогућио наставак дугогодишњег истраживачког рада у области нуклеарних наука и технологије.

Овакве исхитрене одлуке нестручног и арогантног министра за науку и полтронског руководства ИНН Винча практично су на дужи рок угасиле сваку могућност оживљавања независног истраживачког и научног рада у нуклеарној области у Србији.

Какво је данас стање у ИНН Винча?

Да је Србија правна држава, бригу о овом веома важном мултидисциплинарном Институту и о његовим основним делатностима водио би оснивач Института, а колико знам, оснивачка права су државним одлукама пренета на Народну Скупштину Републике Србије. Испред Владе Србије за науку је задужено Министарство за науку и технолошки развој, МНТР, на чијем је челу тренутно министар Ђелић. Институт је, такође, део Београдског универзитета. То значи да ниједна одлука Министарства за науку која је везана за драстичне промене у положају и структури Института и давно дефинисаним основним делатностима Института НЕ МОЖЕ да буде донета само од стране МНТР–а, без сагласности Народне Скупштине и Београдског универзитета. То такође значи да би особе које су одговорне за незаконито уништавање Института, за доношење одлука које су против дугорочних интереса Републике Србије и њеног народа, односно за тешко кршење уставних, законских и етичких норми, у будућности, када Србија постане правна држава, могле и морале бити изведене пред суд.

Министар Ђелић се, нажалост, није никада бавио научним радом да би могао да процени значај појединих научних дисциплина, нити има икакво образовање из области делатности Института. Поред тога, као потпредседник Владе за европске интеграције, он једноставно нема времена да се заиста посвети неопходној реформи науке у Србији. Своје дужности и одговорност је пренео на разне државне секретаре, помоћнике, и којекакве службенике у МНТР, који, позивајући се на њега жаре и пале српском науком. Нико од њих нема ни образовање ни знање из области нуклеарних наука, иако формално постоји радно место помоћника задуженог за нуклеарну безбедност и сигурност. Због тога су минимално издвајање у науку и чудне реформе у току мандата министра Ђелића веома негативно утицали на развој науке у Србији. Било која особа од интегритета би у том случају поднела оставку на место министра. Али то се не може очекивати од министра Ђелића.

Зато није никакво изненађење што се уништавање ИНН Винча наставило и под садашњом Владом. Само је тактика промењена, и овога пута се покушало са опробаном Ђелићевом методом задуживања, те је почетком 2009. године МНТР захтевао од Интитута да се код комерцијалних банака задужи за најмање 25 милиона долара, ради испуњења државне обавезе одношења ислуженог уранијумског горива са реактора РА. Члановима УО Института било је одмах јасно да би то довело до банкрота и тренутног гашења Института, па таква, унапред припремљена oдлука Владе није прихваћена од стране УО. Шта онда министар Ђелић ради? Мења спољне чланове УО, а за председника УО доводи никог другог до партијског друга др Драгана Домазета! Користећи се методом замене теза при чему се истицало оно што суштински није тачно да генерално, сви стручњаци из Института нису коректно обављали посао на Пројекту ВИНД (декомисија нуклеарног реактора РА), Влада одузима Институту не само тај пројект, него и све нуклеарне објекте, више зграда и опреме, и све то преноси на новоосновано Јавно предузеће Нуклеарни објекти Србије (ЈП НОС). Према информацијама које имам, само оснивање ЈП НОС је праћено многим незаконитостима, као и преношење имовине и надлежности Института на ЈП НОС. Никада није споведен поступак против одговорних за ненаменско трошење средстава за ВИНД, него управо те људе ангажује ЈП НОС, а за директора ЈП поставља партијског кадровика и помоћника екс министра Домазета, Мр Радојицу Пешића, особу с предугим асистентским стажом на Технолошком факултету и такође без икаквог познавања нуклерне проблематике.

Напомињем да Међународна Атомска Агенција (IAEA) из Беча, која је координирала овим пројектом, није захтевала формирање никакве нове институције и била је задовољна да тај пројекат обави Институт Винча.

Посао око одношења истрошеног високорадиоактивног уранијумског горива углавном су обавили руски уз помоћ чешких стручњака, јер су при формирању ЈП НОС разним присилама отеране колеге које су се у Институту годинама спремале за обављање овог опасног пројекта. У целој овој ситуацији директор Института Јован Недељковић понашао се као прави партијски послушник и није подигао глас за одбрану Института на чијем је челу! Та његова послушност је недавно била награђена још једним мандатом на месту директора ИНН Винче.

До незаконите одлуке Владе о формирању ЈП НОС (Влада је пре тога морала тајно и на брзину да измени Закон о заштити од јонизујућег зрачења), сви нуклеарни објекти били су под контролом стручњака Института Винча, чији је оснивач, као што сам напоменула, Скупштина Србије. Запослени у Институту Винча сматрају да делатности ЈП НОС директно задиру у законом утврђене делатности Института, којем се у овом процесу на силу и незаконито одузимају просторије и средства за рад (специјализована и скупа опрема) и квалификовано људство. Стручна јавност се плаши да ће бити спроведена фаворизована акредитација и лиценцирање ЈП НОС за све што одређени политички лобији буду проценили да је профитабилна делатност. У тим варијантама Институту у Винчи би требало да буде укинуто бављење радијационим и нуклеарним делатностима, чиме би се Институту нанела директна и непроцењива штета, и чиме би се Институт практично довео на корак од гашењa.

Ови страхови нису ни мало неоправдани имајући у виду низ незаконитости око формирања ЈП НОС, које је преузело надзор над нуклеарним реакторима, високо радиоактивним истрошеним горивом и другим изворима јонизујућег зрачења у ИНН Винча, а да није имало дозволе и лиценце за такав рад. Треба само напоменути да је ЈП НОС регистровано у јулу 2009. године, а да је Агенција за заштиту од јонизујућег зрачења, која је по закону задужена за независан надзор и издавање лиценци у области рада са јонизујућим зрачењем, тек оформљена крајем децембра исте године. Први в.д. директор Агенције је била Јадранка Ђуричић, бивша шефица кабинета екс министра Домазета, која је у исто време била и члан Управног одбора овог Јавног предузећа, a којег је требало да надзире иста та Агенција. Ово је још један пример у низи примера рециклирања послушних партијских уместо постављања стручних кадрова, уз присуство сукоба интереса при обављању руководећих функција.

Ко је уопште у Србији данас задужен за доношење и спровођење политике у области нуклеарне енергије?

Веома је тешко одговорити на то питање, те би најтачнији одговор био НИКО. И поред свакодневних заклињања у Европске и светске трендове развоја, више је него очигледан потпуни несклад између онога што се ради и онога шта се обећава. Како иначе разумети уништавање једног нуклеарног института са вишедеценијском традицијом, а истовремено причати о новим трендовима у енергетици, о регионалној сарадњи у нуклеарној енергетици, о напредним технологијама, о смањењу гасова стаклене баште и сл.? Како иначе разумети поделу у Влади по вертикали (тј. поједина министарства припадају појединим странкама), што доводи до тога да министарства уопште не сарађују, те, на пример, Министарство за енергетику није имало никаквог утицаја у изради дугорочне стратегије научно–технолошког развоја, где се реч "нуклеaрна" чак и не помиње.

Чак и у условима данашњег ниског степена индустријског развоја у Србији, очигледан је хроничан недостатак електричне енергије. Пошто се наши стратези заклињу у убрзани развој док не стигнемо тамо где смо били пре 20 година, мора бити јасно свима који мисле о развојним могућностима земље да ће нам захтеви за енергијом значајно порасти. Истовремено, заштита околине намеће захтев за драстичним смањењем угљеничних и осталих штетних гасова. Како, онда, Србија може рачунати на енергетску стабилност, ако је њена енергетика до сада највећим делом била базирана на производњи у Обреновачким термоелектранама које сагоревају лигнит веома лошег квалитета? Како то да нашим евроентузијастима није познато да је планирано време коришћења угља у термоелектранама ограничено на врло блиску будућност, и управо је недавно донешена директива да се крајњи рок експлоатације електрана на угаљ помери на врло блиску 2018. годину. Иако је велики део пољопривредног земљишта угрожен гасовима и пепелом из термоелектрана, наставља се са ширењем копова, премештањем становништва, па чак и гробаља, уместо да се убрзано планирају и граде нови енергетски капацитети, који задовољавају постављене еколошке стандарде, који нуклеарну енергетику у целом свету враћају у први план.

Код нас се чак размишља и договара о уступању наших река страним инвеститорима за градњу хидроелектрана за њихове потребе, док ти исти потенцијални инвеститори неће нарушавати своју природну средину експлоатацијом својих река. У таквој ситуацији, да ли уопште може било коме звучати логично уништавање Института за нуклеарне науке и његовог школованог кадра?

За оне који и даље не схватају шта се дешава у области нуклеарне технологије и зашто се намерно уништава ИНН Винча, ево једноставног одговора: земља која има своју сопствену нуклеарну технологују далеко је независнија и може да очува свој сопствени суверенитет. Зато земље из "нуклеарног" клуба пробају да спрече друге земље да развију своју сопствену нуклеарну технологију. Зато се спроводе континуирани напади, односно дестабилизовање Ирана, Северне Кореје, Пакистана и Индије. Јавност у Србији због контроле информација често не схвата шта се намеће Србији у овиру "Европа нема алтернативу" и како се уништава наша привреда, индустрија, култура, језик, и не схвата се да антинуклеарна хистерија јесте промовисана из истих центара моћи.

Зато Кина сада убрзано гради нуклеарне електране, да не би била зависна од увоза нафте и гаса, које лако контролишу кинески непријатељи. Зато је ЕУ наредила Бугарској и Литванији да угасе своје нуклеарне електране пре приступања ЕУ, и да тако од извозника струје постану увозници струје, које је лако контролисати и уцењивати разним захтевима. Зато се толико препрека ставља на пут изградње нове електране Белене у Бугарској, јер САД никако не желе да виде да Бугарска постаје енергетски независна и да прелази у руску сферу. Зато Венецуела, Турска, Индија, Вијетнам, потписују уговоре с Русима о изградњи нуклеарки, јер желе да имају своје НЕЗАВИСНЕ енергетске изворе!

http://www.dverisrpske.com/tekst/1876319