Јасмина Вујић: Студенти из Србије и Српске освајају Беркли

Јасмина Вујић: Студенти из Србије и Српске освајају Беркли

12.01.2013 09:04 | Сандра Кљајић

Орден заставе Републике Српске са златним венцем који ми је доделио председник РС Милорад Додик, велико је признање, које ће само бити још већи подстрек за мене да упорно радим на промовисању српског народа у свету, на промовисању његове културе, језика, писма, историје и духовности.

Рекла је то у интервјуу "Гласу Српске" шеф катедре за нуклеарни инжењеринг на америчком универзитету Беркли Јасмина Вујић, један од најутицајнијих српских научника у свијету.

* ГЛАС: Предсједник РС Милорад Додик одликовао Вас је поводом 9. јануара, Дана и крсне славе РС орденом заставе Републике Српске са златним вијенцем?

ВУЈИЋ: То је заиста велико изненађење за мене и велика част. Веома захваљујем председнику РС Милораду Додику на огромној почасти коју ми је указао. Посебно ми је драго што се моје име нашло поред имена амбасадора Руске Федерације Александра Боцан Харченка, великог пријатеља српског народа, и Новака Ђоковића, првог тенисера света, и најбољег амбасадора српског народа у свету! Ово велико признање ће само бити још већи подстрек за мене да упорно радим на промовисању српског народа у свету, на промовисању његове културе, језика, писма, историје и духовности. Наставићу да радим на повезивању наших младих људи широм света, на омогућавању да се најбољи студенти образују у свету, али и да не забораве одакле су потекли и да кад тада врате тај дуг свом народу. Такође ћу наставити да радим на повезивању и сарадњи Бањалучког универзитета са Калифорнијским универзитетом у Берклију, на размени студената и професора, као и на побољшању квалитета образовног система и истраживачког рада.

* ГЛАС: Како изгледа рад на Берклију?

ВУЈИЋ: Беркли је универзитет пун живота, енергије, хиљаду ствари се дешава у исто време: курсеви, предавања, семинари, испити, конференције, радионице, врхунски истраживачки пројекти у свим областима. Квалитет је најбитнији: само се најбољи студенти примају, курсеви су прве класе, најбољи уџбеници, а истраживачки рад је на првом месту. Професори су главни носиоци и квалитета наставе, и квалитета научно-истраживачког рада. Сарадња са другим универзитетима, домаћим и страним лабораторијама и институтима, са индустријом, владиним установама и научним фондацијама је приоритет. Сасвим је уобичајено да на Берклију видите и слушате власнике великих компјутерских компанија (Гугл, Мајкрософт, Епл, Интел, ..) Силицијумска долина је такође у Сан Франциско заливу као и Беркли, тако да је на око сат времена вожње. Много студената који су дипломирали на Берклију не само да раде у Силицијумској долини, већ су и међу главним носиоцима иновација, патената, развоја. На Берклију можете у сваком моменту да се "сударите" са државницима и дипломатама из целог света, са познатим књижевницима и новинарима, режисерима, Нобеловцима и врхунским научницима. Један од основних задатака који се постављају пред професоре, поред образовног рада, је и доношење истраживачких пројеката. На техничким факултетима просек по професору се креће од пола милиона долара до неколико милиона долара годишње. Из тих средстава се финансирају постдипломци који раде на истраживачким пројектима, односно њихове школарине и стипендије, купује се модерна лабораторијска опрема, инструментација, кластери компјутера. Квалитет истраживачког рада се наравно цени и великим бројем објављених истраживачких радова и публикација, који су такође основа даљег напредовања професора.

* ГЛАС: Какве шансе студенти са ових простора имају за упис на престижне универзитете попут Берклија?

ВУЈИЋ: Као Калифорнијски државни универзитет, Беркли је до пре две године морао да даје приоритет домаћим студентима из Калифорније на редовним студијама, јер су школарине биле знатно ниже него на приватним америчким универзитетима. Ситуација се променила, тако да је проценат страних студената који се примају на прву годину редовних студија повећан на 10 одсто са један одсто. На жалост, истовремено је повећана и школарина, тако да за стране студенте износи близу 40 хиљада долара за годину. Последипломске студије су још скупље, али су постдипломци на техничким наукама финансирани из истраживачких пројеката професора, тако да најбољи студенти свакако да имају шансу да буду примљени.

* ГЛАС: Колико је на Берклију српских студената и колико су успјешни?

ВУЈИЋ: Има и оних који су дошли директно из Србије и Републике Српске (то су углавном постдипломци), као и оних који су рођени у САД. Број се разликује од године до године. Наравно да су то јако добри студенти, јер су критеријуми за упис на Беркли изузетно високи. Има и одређени број студената који су добили "спортске" стипендије као изузетни спортисти, а који су Србији донели много медаља на европским и светским такмичењима. На Берклију су, на пример,  дипломирали српски репрезентативци Милорад Чавић (пливање), Ђорђе Вишацки (веслање), Иван Рацков и Лука Шапоњић (ватерполо), Ива Обрадовић (веслање) и Милица Вукадиновић (кошарка), а овде су сада веслачи Лука Ћорђевић, Игор Лучић, Јован Јовановић, Иван Остојић, Сава Поповић, и ватерполисти Алекса Шапоњић, Лука Ивановић, и Никола Липовац, док је његов старији брат Лука Шапоњић остао у својству помоћника тренера. Српски четверац  – Лука, Игор, Јован уз Александар Филиповића, је 2012. освојио златну медаљу за Србију на Светском првенству за сениоре до 23 године у Литванији, док је Алекса Шапоњић као српски репрезентативац у ватерполу освојио златну медаљу на Европском првенству и бронзу на Олимпијади у Лондону 2012. године. Наши студенти на Берклију имају своју студентску организацију ( Berkeley Organization of Serbian Students - BOSS ), која је веома активна у организовању културних и  спортских догађаја, предавања, као и осталих видова дружења. Прошлог семестра су довели младог режисера Бориса Малагурског, који је приказао свој филм "Тежина ланаца", а у фебруару су организовали српско културно вече, тј. Светосавску академију.  Шапоњић се тада управо вратио са Европског првенства, те је на крају програма цела сала од преко 200 људи могла да се диви новоосвојеној златној медаљи за српску репрезентацију. Желим да поменем и остале српске студенте који су врло активни у студентској организацији: Катарину Вајт из Чачка, која је прошле године била председник организације српских студената на Берклију (иначе студира славистику и историју), Лазара Супића из Гацка (завршава докторат из нуклеарне технике), Марка Ристића који управо дипломирао, Милутина Јањића из Прњавора, који завршава докторат на Православном институту и ради као предавач за српски језик, Милоша Јорговановића, Небојшу Милосављевића и Душана Степановића из Београда (који раде докторате из електронике), Душана Ћосу (који завршава докторат на Машинском факултету), као и Игора Марића, Николу Радновића и Сандру Ђекић, који су сви веома активни у студентској организацији. У јануару стиже код мене на докторске студије још један студент пореклом из РС. Његово име је Мирослав Поповић, он је из Бањалуке и летос је добио и стипендију Министарства науке и технологије РС.  И ове године се припрема много догађаја, укључујући и Светосавску академију и српске културне вечери. Наши студенти се надају да ће чувени режисер Емир Кустурица прихватити њихов позив да у фебруару буде главни гост на Светосавској академији на Берклију.

* ГЛАС: Од 1. јула 2009. године налазили сте се на челу удружења декана свих нуклеарних факултета у САД?

ВУЈИЋ: Била сам на челу овог удружења годину и настојали смо да утичемо на амерички Конгрес и Сенат, да се настави са даљим развојем у нуклеарној енергетици. Ту смо били успешни, тако да се наставља развој реактора мале снаге који ће имати много боље сигурносне и економске предности. Избор на ову функцију од стране мојих колега је представљало велико признање и част за мене.

* ГЛАС: Стручњаци годинама воде дискусије о предностима и манама нуклеарне енергије?

ВУЈИЋ: Свет се суочава са великим изазовима у настојањима да истовремено очува животну средину и обезбеди довољно енергије, имајући у виду да скоро трећина становништва нема приступ електричној енергији, и да неразвијене земље као и земље у развоју углавном користе фосилна горива као главне енергенте. Идеални енергетски извори не постоје: можемо увек да дискутујемо о ризицима по становништво и околину од којих ни један енергетски извор није имун, о њиховој ефикасности, о производној цени, о штетним емисијама или о количини произведеног штетног отпада. Многољудне земље које желе енергетску сигурност и мању зависност од фосилних горива окрећу се нуклеарној енергетици. Нуклеарна електрана, при нормалном раду, не емитује никакве штетне емисије у околину. Чак ни несрећа на три реактора електране Фукушима, која је проузрокована страховитим земљотресом и цунамијем, није проузроковала ниједан смрти случај. Кина тренутно гради близу 30 нових нуклеарних реактора. У САД тренутно ради 104 нуклеарна реактора, који производе око 20 одсто електричне струје у САД и производна цена је међу најнижим. Приоритет истраживања у области нових генерација нуклеарних реактора, нарочито после нуклеарне несреће у Фукушими, су побољшање сигурности и безбедности реактора, уграђивање пасивних сигурносних мера у модерне реакторске дизајне, повећавање њихове ефикасности, продужавање животног века, смањивање укупне количине произведеног отпада, прераде и рециклирања истрошеног нуклеарног горива, и проналажења решења за дугорочно одлагање радиоактивног отпада. Француска, где 59 нуклеарних реактора производе близу 80 одсто електричне енергије, је већ развила систем прераде и рециклирана истрошеног нуклеарног горива, и планирају да до 2020. године имају такозвани "затворени" горивни циклус, са веома малом количином отпада који ће се складиштити под земљом.

* ГЛАС: Шта су тренутне  активности струковног удружења електроинжењера којег чине људи са простора бивше Југославије, који живе у САД? Каква је сарадња са Србијом и Републиком Српском?

ВУЈИЋ: Процена је да има више од 2.000 електроинжењера расутих по свету који су завршили електротехничке факултете у Србији и РС. У овој групи ћете наћи професоре водећих светских универзитета, научнике и стручњаке који раде у врхунским истраживачким лабораторијама у свету, у компанијама у Силицијумској долини, многи су власници патената у областима телекомуникација и развојних софтверских програма, аутори уџбеника и књига, власници компанија. Да бисмо их окупили, пре десетак година нас троје колега (др Света Ђурић, Мита Поштић и ја) смо основали америчко непрофитно стручно Удружење електроинжењера (ЕТФ–БАФА), и ја сам неколико година била први председник овог удружења, које сада броји неколико стотина чланова. Успели смо у више наврата да пошаљемо компјутере и опрему за школе, факултете и болнице. Иван и Јелена Рашовић из Лос Анђелеса својом великом донацијом преко нашег Удружења су омогућили изградњу лабораторијског блока за студенте између Машинског и Електротехничког факултета у Београду, који данас носи њихово име. И пре три године смо организовали и превоз најмодерније опреме у области ласерске технологије (вредне преко пола милиона долара) коју је поклонио др Бранислав Симић Главашки из Кливленда. Опрема је отишла Институту за физику и Електротехничком факултету у Београду. Такође смо набавили компјутере за информатички кабинет Основне школе "Свети Сава" из Прњавора. Ово су само неки примери. Сада је у току акција прикупљања средстава да би се набавили компјутери за Вишу електротехничку школи у Гњилану, као и за Основну школу Свети Сава у Косовској Митровици.

* ГЛАС: Који су Ваши даљи планови?

ВУЈИЋ: Поред редовних предавања које држим на Берклију, носилац сам два велика научно-истраживачка пројекта у које је укључено неколико америчких универзитета и четири америчке нуклеарне лабораторије. Пројекти су везани за нуклеарну безбједност и дизајне нових нуклеарних енергетских система. То су милионска средства, из којих сам организовала два научно-истраживачка центра на Берклију. Имам и веома развијену научну сарадњу са колегама из целог света. У ближој будућности не видим да ће се ишта мењати на том плану.  У Србију долазим сваког лета, а и до Бањалуке ћу такође да свратим. Настојим да успоставим сарадњу и са Београдски универзитетом, као и са Бањалучким универзитетом. Радим на томе да се потпише споразум о сарадњи измећу Универзитета у Бањалуци и Беркилија. У сваком случају сам спремна да помогнем својим знањем и искуством, нарочито у областима високог образовања и науке.

Тесла заслужује више

* ГЛАС: Свијет обиљежава 70 година од смрти Николе Тесле. Да ли се Теслино име данас достојно слави?

ВУЈИЋ: Ове године се обележава 70 године од Теслине смрти низом манифестација - од конференције у Њујорку, до отварања Центра за космолошке студије "Никола Тесла" у Београду, чији је оснивач др Велимир Абрамовић. Такође је ревитализовано Друштво и фондација "Никола Тесла" у Београду, чији је дугогодишњи председник био професор Александар Маринчић. Брачни пар Роберт и Симонида Јут из Вашингтона планирају да заврше други део чувеног документарног филма "Тесла – господар муња" који је у протеклих десет година приказан на америчкој телевизији велики број пута и веома допринео томе да се о Тесли много више зна у САД. Ја ипак сматрам да Тесла заслужује далеко више и надам се да ће ова година бити искоришћена за промовисање Теслиног имена и проналазака који су променили свет.

Биографија

* ГЛАС: Предајете на престижном америчком факултету, прва сте жена декан Факултета за нуклеарну технику, при Берклију. Како је изгледао Ваш пут?

ВУЈИЋ: Увек наглашавам да сам своје образовање стекла на Електротехничком факултету у Београду, где сам дипломирала и магистрирала. Зато ми је веома драго што је ове године и Београдски универзитета ушао на Шангајску листу 500 најбољих универзитета на свету. После завршетка студија сам добила посао у Институту за нуклеарне науке у Винчи, где сам радила осам година. На Мичигенском универзитету сам докторирала у области нуклеарних наука. Прво сам добила посао истраживача у америчком нуклеарном институту Аргон код Чикага, а после неколико година понуду за место професора на Берклију. На чувеној Шангајској листи од 500 најбољих универзитета на свету, Беркли је био на другом месту 2010. године, а 2012. је укупно четврти, док је на другом месту у природним наукама и хемији, на трећем месту у техничким наукама, математици, физици, и компјутерским наукама, на четвртом у економији. Имајући у виду то да је број Нобеловаца један од главних критеријума по којима Шангајска листа вреднује светске универзитете, напоменућу да је укупно 22 професора на Берклију добило Нобелове награде, и данас их је на Берклију девет, а да је укупно 28 Нобеловаца завршило студије на Берклију.

http://www.glassrpske.com/plus/intervju/Jasmina-Vujic-Studenti-iz-Srbije-i-Srpske-osvajaju-Berkli/105982.html

Fukushima

Моје предавање из 2008. овде на Берклију.

 

http://www.youtube.com/watch?v=kReOtXZLOek

 

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/329282/Naucnici-traze-smenu-direktora-Instituta-za-nuklearne-nauke-u-Vinci

 

Naučnici traže smenu direktora Instituta za nuklearne nauke u Vinči

FoNet, Tanjug | 20. 06. 2012. - 15:12h 18:28h | Komentara: 1

Naučnici i istraživači Laboratorije za materijale iz Instituta za nuklearne nauke Vinča traže od Upravnog odbora Instituta da odmah smeni direktora Jovana Nedeljkovića, zbog toga što nije preduzeo ništa u vezi nepravilno uskladištenog materijala u zgradi i prostoru u kojem oni rade.

Prošlo je nekoliko meseci od kada se desio akcident u podrumu, kad su prostorije sa žutim kolačom i plutonijumom bile potopljene vodom, navodi se u saopštenju.

Situacija je zbog prisutnog radioaktivnog materiala, koji nije uskladišten kako treba, i dalje opasna po zdravlje, tako da se traži da direktor Nedeljković bude smenjen i imenovan novi, koji će brinuti o zdravlju i bezbednosti svojih kolega, stoji u saopštenju naučnika i istraživača iz Vinče.

U saopštenju se ističe da je ovo javni apel ne samo Upravnom odboru instituta, već i Vladi Srbije, Ministarstvu unutrašnjih poslova i Upravi za vanredne situacije da se hitno uključe u otklanjanje ovog problema sa novim direktorom instituta.

Ukoliko Upravni odbor hitno ne smeni direktora, smatraće se da će i članovi uprave Instituta biti odgovorni za ugrožavanje javne bezbednosti i zdravlja stanovništva u okolini instituta, a ne samo zdravlja i bezbednosti zaposlenih u Institutu Vinča, navodi se u saopštenju.

Ministarstvo: Nije bilo akcidenta u Nuklearnim objektima

Ministarstvo prosvete i nauke zaključilo je na osnovu svih stručnih mišljenja da se u "Nuklearnim objektima Srbije" (NOS) 19. aprila nije dogodio nuklearni akcident i da samim tim nije moglo da dođe do ugrožavanja zdravlja onih koji su učestvovali u izvođenju eksperimenta, izjavio je danas državni sekretar Radivoje Mitrović.

On je Tanjugu rekao da je Ministarstvo prosvete i nauke sagledalo stavove predstavnika tog preduzeća, Agencije za zaštitu od jonizujućeg zračenja i nuklearnu sigurnost Srbije i Izveštaj stručne komisije, koju je Ministarstvo formiralo kako bi utvrdila šta se zaista dogodilo tokom sprovođenja eksperimenta 19. aprila.

Mitrović je rekao da se dogodila takozvana "anomalija" budući da se učesnici eksperimenta, kako je kazao, nisu striktno pridržavali svih postojećih procedura, ali da nije bilo posledica.

- Zato ima razloga da rukovodstvo Nuklearnih objekata Srbije proanalizira način sprovođenja svojih postojećih procedura, njihovu inovaciju i eventualno donošenje novih procedura. Posebno, vrlo je naglašena obaveza svih nivoa upravljanja i rukovođenja i v.d. direktora za stalnim i pojačanim nadzorom na striktnom proceduralnom poštovanju mera organizacione i tehnološke discipline - rekao je Mitrović.

On je dodao da su reagovanja javnosti, a naročito sredstava javnog informisanja, bila od velikog značaja za sagledavanje celine konteksta ovog događaja.

Kako je rekao, time je ukazano i da bi Ministarstvo trebalo bolje da sagleda "svoju pozicioniranost u ukupnoj problematici nuklearnih aktivnosti, organizovanost i isprepletanu odgovornost drugih brojnih, značajnih subjekata prema ovoj oblasti, podrazumevajući i potrebu studioznog interdisciplinarnog dogradjivanja postojeće pravne regulative".

On je podsetio da u budžetu za 2012. godinu ne postoji stavka finansiranja NOS-a, a da se razmišljalo i o uzimanju komercijalnog kredita da bi preduzeće opstalo.

- Vlada Srbije treba da nam odobri sredstva za zapošljavanje inspektora za nuklearnu sigurnost i upravljanje radioaktivnim otpadom i poslove nadzora nad radom Agencije u delu koji se odnosi na nuklearnu sigurnost i upravljanje radioaktivnim otpadom i nadzorom u radu i poslovanju preduzeća - rekao je Mitrović.

Podsetio je i da je rešenjem od 5. juna, Agencija za zaštitu od jonizujućeg zračenja i nuklearnu sigurnost Srbije, dozvolila NOS-u obavljanje nuklearnih aktivnosti na nuklearnim objektima koji su im dati na upravljanje.

Ministarstvo je zaključilo da je Komisija svojom analizom ukazala na niz budućih neophodnih aktivnosti, koje bi trebalo preduzeti u JP NOS, u Institutu Vinča, ministarstvima, Agenciji i Vladi Srbije, rekao je Mitrović.

Komisija koju je formiralo Ministarstvo prosvete i nauke zaključila je krajem maja da su "Nuklearni objekti Srbije" prilikom eksperimenta u Vinči prekršili proceduru, naveo je tada predsednik tog tela profesor Fizičkog fakulteta Jovan Puzović.

Izveštaj je 28. maja prosleđen nadležnom regulatornom telu - Agenciji za zaštitu od jonizujućeg zračenja i nuklearnu sigurnost, kao i "Nuklearnim objektima".

Povod za formiranje stručne komisije bilo je pismo resornim ministarstvima direktorke sektora za radijacionu sigurnost Snežane Pavlović od kraja aprila, u kome se navodi da su zaposleni ozračeni višestruko iznad planskih i odobrenih vrednosti i da su boravili u radijacionim poljima ekstremno visokih intenziteta.

V.D. direktora JP "Nuklearni objekti Srbije" Jagoš Raičević tada je objasnio da je reč o rutinskom eksperimentu, u kome je ispitivan sadržaj određenih kanala i da da su tada otkrivena dva manja izvora zračenja za koje se nije znalo i da su doze bile tek nešto više od uobičajenih. 

SLUCAJ "JP NOS"

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/teme/teme.97.html:tema-308-Slucaj-Vinca
SLUCAJ "JP NOS"


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.290.html:381148-Vinca-Eksperim
ent-sa-radioaktivnim-materijalom-mimo-procedure
DRUŠTVO | 23. maj 2012. 20:58
Vinča: Eksperiment sa radioaktivnim materijalom mimo procedure Komisija
Ministarstva prosvete i nauke završila izveštaj o akcidentu u "Nuklearnim
objektima Srbije". Ko je kriv odgovaraće -kaže Mitrović


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.290.html:379059-Vinca-Otrov-zr
aci-na-sve-strane
DRUŠTVO | 09. maj 2012. 20:55
Vinča: Otrov zrači na sve strane
U "Nuklearnim objektima", u Vinči u sredu stvoreni novi problemi u vezi sa
čuvanjem otpada. Niko ne kontroliše skladištenje radioaktivnog materijala,
niti gde ga sve ima po Srbiji


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.290.html:378872-Vinca-Posle-is
trage-bez-licence
DRUŠTVO | 08. maj 2012. 20:55
Vinča: Posle istrage bez licence?
U "Nuklearnim objektima" u sredu će, posle pisanja "Novosti", početi istraga
o događaju od 19. aprila. Inspekcija koja treba da utvrdi koliko je zračenje
bilo povećano još nije formirana


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.290.html:377666-Vinca-mozda-be
z-licence
DRUŠTVO | 28. april 2012. 20:58
Vinča možda bez licence
Direktorka Agencije za zaštitu od jonizujućeg zračenja Mirjana Radenković
kaže da će razmotriti mogućnost oduzimanja licence JP "Nuklearni objekti
Srbije"


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.290.html:377547-Opasne-otrove-
niko-ne-cuva
DRUŠTVO | 27. april 2012. 20:55

Opasne otrove niko ne čuva

Posle pisanja "Novosti" o incidentu u kojem su ozračeni radnici, hitna
istraga u Nuklearnim objektima. Dulić: Krivci da odgovaraju.
Radenković: Inspektori na terenu. Raičević: Nisu mnogo ozračeni

Atomska princeza iz Šapca

Udruženje "Azbuka" iz Pariza dodelilo nagradu dr Jasmini Vujić, profesoru nuklearne fizike sa univerziteta Berkli
Atomska princeza iz Šapca
Piše: Piše: R. S.

       U petak, 22. oktobra, u Vukovoj zadužbini u Beogradu, udruženje „Azbuka" iz Pariza, koje predvodi stalni dopisnik „Svedoka" iz Francuske, profesor književnosti Jovanka đorđević, dodelilo je nagradu prof. dr Jasmini Vujić, dekanu univerziteta Berkli u Kaliforniji.
       - Biografija profesora Jasmine Vujić objektivno rečeno vredi bar tri života. Sasvim je bilo prirodno da prepoznamo značaj velikog rada, talenta i zasluga profesora Jasmine Vujić sa kalifornijskog Univerziteta Berkli. Kada pogledamo životni i profesionalni put naše Jasmine, njeni brilijantni uspesi, poštovanje i priznanje koje ima u tom dalekom svetu nama su bliski, i ma kako ovo zvučalo već viđeno, ponosni smo na ovu plemenitu Srpkinju, „atomsku princezu", kako je zovu naši ugledni Srbi u Americi, kazala je profesor Jovanka đorđević, predsenik Udruženja „Azbuka" koja je i dodelila nagradu Jasmini Vujić.
       - Veoma sam zahvalna na ovoj nagradi. Moj roditelji su prosvetni radnici. Kada je došlo vreme za studije, moja mama je htela da idem na medicinu, a ja sam htela na matematiku. Međutim, ona je tada rekla da ni kuče neće više dati u prosvetu, zato me je odgovarala od matematike. Ipak, upisala sam ETF, a potom sam imala sreće da odem na Berkli i da doktoriram. Pošto nisam znala jezik, čak ni pisanje, onda sam engleski pisala po Vuku, ćirilicom, tako da je ona uz mene od prvih dana tamo i zato mi ova nagrada veoma znači, rekla je Jasmina Vujić.
       Ceremoniji dodele nagrade „Azbuka" prisustvovala je i Milanka Karić, predsednk „Karić fondacije", koja je ukazala na značaj podržavanja srpskih naučnika koji promovišu naš jezik i kulturu.
       Govoreći o značaju nagrade „Azbuka", Milanka Karić je istakla da je očuvanje ćiriličnog pisma naša dužnost i naš ponos.
       - Ćirilično slovo je krvna grupa po kojoj se određuje naše očinstvo. Ne smemo dozvoliti da ćirilično pismo postane suvenir. Ljudi poput Jasmine Vujić i Jovanke đorđević čine nas ponosnim što smemo da stanemo pred svoje potomke. Misija svakog od nas mora biti da sačuvamo naše pismo.
       Državni sekretar u ministarstvu dijaspore, Predrag Tojić, podsetivši prisutne na velika imena koja su uzdigla Srbiju i njen ugled, kazao je da je dr Jasmina Vujić „najveća Šapčanka rođena u 20. veku", uvela Srbiju i Srbe u svet poznatih i priznatih i da joj na tome treba biti zahvalan.
       Dodeli nagrade „Azbuka" prisustvovao je veliki broj prijatelja i poštovalaca rada profesora Jasmine Vujić, a u umetničkom delu programa učestvovale su istaknute srspke umetnice Madam Piano, violinistkinja Tatjana Olujić i Milica Bakić.
       Pored čestitki i zahvalnica, skup ipak nije mogao da prođe bez kritika koje su prisutni, pa i sama Jasmina Vujić, uputili državnom rukovodstvu, prvenstveno Ministarstvu prosvete i nauke, zato što ne slušaju dovoljno vapaje i poruke koje šalje naš učeni svet iz inostranstva i što se gnušaju na svaku kritiku.
       - Nama se, nažalost, uništavaju nauka i prosveta. Bolonjska konvencija je uništila ono dobro što smo imali u obrazovanju, jer sam ja zahvaljujući našem obrazovanju došla dotle gde jesam. Nauka je dovedena ovde na prosjački štap, a ministri za nauku su ljudi koji nikada veze sa naukom nisu imali, istakla je Jasmina Vujić, dekan Fakulteta za nuklearnu tehniku na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju.

"Azbuka" - dom ćirilice i srpskog jezika u Francuskoj        Asocijacija "Azbuka", osnovana 2005. godine u Francuskoj, sa sedištem u Parizu, organizuje pripremnu nastavu srpskog jezika za maturante i studente koji polažu srpski jezik kao izborni predmet na francuskoj maturi.        Jedan od njenih osnivača je profesor srpskog jezika Jovanka đorđević-Lazarov, dugogodišnji dopisnik nedeljnika "Svedok" iz Pariza.        Asocijacija "Azbuka" se povezuje sa srodnim udruženjima u zemlji i inostranstvu na kulturnom i obrazovnom planu.        Od izuzetnog značaja je njeno angažovanje na negovanju srpskog jezika i ćirilice za već treću generaciju mladih Srba u inostranstvu. "Azbuka" u okviru svojih mogućnosti se trudi da pruži đacima maksimum, a profesori u okviru ove asocijacije i ispituju na francuskoj maturi.

 

Biografija Jasmine Vujić Žena - institucija        Jasmina Vujić je rođena u Loznici, a osnovnu i srednju školu završila je u Šapcu. Sa odličnim obrazovanjem Beogradskog univerziteta odlazi najpre u Čikago (Mičigenski Univerzitet) gde stiče drugu magistraturu i doktorat iz nuklearnih nauka. Na Kalifornijskom univerzitetu Berkli staje na čelo Nuklearnog istraživačkog centra. Kao prva žena - dekan koja je imala ovu dužnost na jednom od fakultetu za nuklearnu tehniku u SAD, profesor Vujić je naučnik i istraživač svetskog glasa, autor preko 250 naučnih radova.        Drži predavanja širom sveta. Član je Upravnog odbora Američkog nuklearnog društva koji broji preko 10.000 članova. Zahvaljujući njoj potpisan je ugovor o akademskoj saradnji između Univerziteta u Beogradu i svih tehničkih fakulteta Kalifornijskog univerziteta u Berkliju. Nesebično se angažuje po svim pitanjima u radu srpske dijaspore. Povezuje nespojivo, jedna je od osnivača Srpsko-američkog kongresa. U planu je strukovno povezivanje profesora i studenata iz Pariza sa Slavističkom katedrom na Berkliju.

 

Svetosavski dani na Berkliju        - Mi smo na Berkliju napravili organizaciju koja okuplja srpske studente, sa ciljem da očuvamo svoj identitet i da ga promovišemo. Sada se spremamo za obeležavanje Sveog Save tako što ćemo na Berkliju da napravimo Svetosavsku akademiju na kojoj ćemo da promovišemo našu kulturu, jezik, pismo i istoriju.        Osnovali smo i udruženje srpskih inženjera u Silicijumskoj dolini u Kaliforniji. Oni rade u kompanijama kao što su „Cisko sistems", „Gugl", „Fejsbuk". Zahvaljujući njima imamo i odličan prevodilac sa srpskog na engleski na „Guglu".        Mi ćemo i dalje raditi na promociji ćirilice i nastavićemo da tražimo da se svi kompjuterski informacioni sistemi lokalizuju na ćirilicu, kazala je dr Jasmina Vujić, dekan Fakulteta za nuklearnu tehniku na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju.

 

\ http://www.svedok.rs/index.asp?show=79701

Goran Milašinović: Prohujalo vreme humanosti

Goran Milašinović: Prohujalo vreme humanosti

Dragan BOGUTOVIĆ | 02. septembar 2011. 20:59 | Komentara: 2

Milašinović o romanu "Rascepi": Pre više od pola veka petoro Parižana poklonilo kosnu srž ozračenim naučnicima iz Vinče. U današnjem vremenu tu i takvu dobrotu ne mogu da prepoznam

Goran Milašinović

DA život piše romane, ma koliko to ponekad zvučalo stereotipno, odlično je pokazao Goran Milašinović (1958) u novom romanu "Rascepi" koji se, u izdanju "Stubova kulture", pojavio iz štampe pre tri-četiri dana. Šta je suština priče, za "Novosti" pisac objašnjava:

- Radi se o istinitom događaju, prvoj transplantaciji kostne srži kod ljudi u svetu, i to kod pet mladih, jugoslovenskih naučnika, stručnih saradnika Instituta za nuklearne nauke u Vinči, koji su zadesno ozračeni veoma visokom, po život opasnom dozom neutronskog i gama zračenja tokom eksperimentalnog rada 15. oktobra 1958. Kostna srž, kao potencijalno jedini lek za spasavanje života, presađena im je od pet dobrovoljnih davalaca, Francuza, u Institutu "Kiri" u Parizu, i to od strane doktora Anrija Žamea i profesora Žorža Matea. Iz nepoznatih razloga, ovaj ekskluzivni događaj kao spomenik jednog neobično važnog i neponovljivog poduhvata u novijoj istoriji medicine, a koji se tiče naših građana i Francuza, nikada nije detaljno predstavljen u javnosti na bilo koji način, napose literarni.

Po profesiji kardiolog, profesor Medicinskog fakulteta i direktor Pejsmejker centra u Kliničkom centru Srbije, Milašinović se najpre oglasio kao pesnik, zbirkom "Neistraženi bolovi" posle koje su usledili zapaženi romani "Voltin luk" (zajedno sa Živojinom Pavlovićem), "Heraklov greh", "Posmatrač mora", "Camera obscura", "Apsint", "Maske Sofije de Montenj" i "Trougao, kvadrat". Sa suprugom Ljiljanom ginekologom ima sinove Dejana (27), lekara i Arsena (23) koji je diplomirao na Filozofskom fakultetu, a sada studira matematiku i finansije.

NERASKIDIVE VEZE SVI donatori su umrli. Poslednja, Odet Dragi minula je iz sveta februara prošle godine u 93. godini. Njena ćerka, govoreći nad odrom uputila je poslednje pozdrave majci i u ime još uvek žive Rosande Ristić - Dangubić, sa kojom je ostala u neraskidivoj prijateljskoj vezi tokom celog života. Sedamdesetsedmogodišnji dr Radojko Maksić, prvi čovek kome je u svetu transplantirana kostna srž, i dalje održava vezu sa porodicom svog preminulog davaoca Marsel Pabiona. Pre dve godine, u Parizu proslavili su 50 godina od transplantacije, a svečanosti je prisustvovao i profesor Žorž Mate, koji je umro 15. oktobra prošle godine, baš na dan kada se dogodila nesreća u Vinči.

* Zadivljujuće sa kojom su hrabrošću i skromnošću, petoro porodičnih ljudi pristali da budu donatori kostne srži, iako su time reskirali svoje živote?

- To je jedan od mojih najvažnijih motiva za pisanje: pet francuskih građana odazvalo se pozivu bolnice "Kiri" da daju jugoslovenskim naučnicima kostnu srž, iako su prethodno upozoreni da možda neće preživeti vađenje jer se tada o posledicama transplantacije kostne srži, kako po primaoca, tako i po davaoca, nije znalo ništa. I pet Francuza, običnih, normalnih Parižana - domaćica, majka troje dece, automehaničar, bivši mornar, službenik - bez ikakvog drugog motiva, osim vrhunske humanosti, zarad poslednje nade za pomoć nasmrt bolesnim, ali nepoznatim mladim ljudima iz jedne komunističke zemlje, ležu na operacioni sto da se, možda, nikada ne probude iz opšte anestezije. Ali da spase nečije druge živote. To nije isto kao kada neko skoči da spase davljenika iz vode jer on sam ima nadu - ume da pliva. Kada sam ovo pročitao, proučavajući detalje, pomislio sam da je vreme takvih ljudi nepovratno nestalo ili da ja sam nisam u stanju da u današnje vreme vidim i prepoznam tu i takvu dobrotu koja vlada među ljudima. Osim toga, osetio sam sramotu jer mi se učinilo da nedovoljnim obeležavanjem te nezamislive samožrtve od strane francuskih građana za naše građane kao da smo se pokazali nedostojnima da nam milost poput takve uopšte bude učinjena. Između ostalog, ovaj roman namenjen je i večnoj slavi i hvali hrabrim Parižanima, dobrovoljnim davaocima.

* Da li ste možda razgovarali sa nekim od učesnika u ovim zbivanjima?

- Nisam. I to iz moralnih razloga. Iako je od tada prošlo pedeset godina, želeo sam da sačuvam čast aktera događaja - onih koji su još uvek živi i onih koji više nisu - tako što literarna priča u romanu neće imati nikakve veze sa njihovim ličnostima, kako u vreme bolesti i lečenja, tako i posle. Time je događaj mogao da ostane neoskrnavljen poetskom slobodom, a intriga iz romana izmeštena je iz okvira samog događaja.

* Na jednom mestu napominjete da su oboleli atomisti bili i heroji, i žrtve medicine. Možda drugačije i nije moglo da bude?

- Suočavanje sa neizlečivom bolešću i očajem bliskog kraja u vezi je sa pristajanjem na lečenje, za koje se ponekad ne zna kako deluje. Nažalost, ponekad medicina nije u stanju da da odgovore i rešenja bez eksperimenata. A kada neko eksperimentalno lečenje uspe, pacijenti se sa pravom mogu smatrati herojima jer su otvorili vrata za buduće lečenje ogromnom broju obolelih. Uspeh transplantacije kostne srži u slučaju naših atomista 1958. značio je prvu u svetu pobedu medicine nad jednom do tada neizlečivom bolešću, radijacionom, čime su i oni postali heroji novije medicinske nauke.

PLEMENITI DONATORI NA poziv iz bolnice "Kiri" javila se majka četvoro dece Odet Dragi, koja je dala kostnu srž Rosandi Dangubić, Remon Kastanje studentu Životi Vraniću, Marsel Pabijon studentu Radojku Maksiću, Alber Biron Drašku Grujiću i lekar bolnice "Kiri" dr Leon Švarcenberg Stijepi Hajdukoviću. Svi ozračeni jugoslovenski atomisti, osim, nažalost, Vranića, preživeli su do tada nezapamćeno zračenje. Po povratku u zemlju svi atomisti nastavili su sa radom u Vinči ili u naučnim ustanovama u Beogradu. Rosanda Ristić-Dangubić se štaviše nekoliko godina posle lečenja porodila i na svet donela zdravu žensku bebu, piše Milašinović.

* U gotovo dokumentarnu prozu veoma vešto ste utkali izuzetno intrigantnu ljubavno-porodičnu priču (sa efektnim krajem) koja je, čini se, piščeva fikcija?

- Pri izboru postupka nisam želeo da koristim neke od uobičajenih, poput, ekstrapolacije fiktivnog iz dokumentarnog, nego da ova dva plana potpuno odvojim, i to pre svega iz obzira prema akterima stvarnog događaja. Čitaocima ostaje da saznaju koliko je to urađeno vešto i zanimljivo ili nije.

* Na kraju knjige ste dali i veoma zanimljive napomene o tome šta je dalje bilo sa vašim junacima, lekarima, donatorima i žrtvama radijacije?

- Da. Sam događaj imao je mnogobrojne i višeznačne refleksije na živote onih koji su u njemu sudelovali, i to kada je reč o neposrednim sudionicima transplantacije, tako i o francuskim lekarima, kao i nekim našim važnim ličnostima iz tog vremena, poput Pavla Savića i partijskih rukovodilaca, Rankovića, Nakićenovića i drugih. Jedan od francuskih lekara, Žorž Mate, postao je nakon tog događaja trajni prijatelj Beograda i Jugoslavije i naš čest gost kao lekar konsultatant za teške onokološke slučajeve.

* Poslednjih decenija medicina i nauka grabe krupnim koracima, ali kao da nema napretka u nekim drugim, takođe važnim, sferama života, koji se sve više komercijalizuju i banalizuju?

- Tehnička znanja u medicini zaista srećom brzo napreduju, ali bolesno telo ranjava i dušu te je isto tako važno i lečenje dobrom voljom, samilošću, razumevanjem, utehom i prijateljstvom. A da li smo i u tome napredovali? Ne bih rekao. A o onim sferama života koji se tiču isključivo ljudskog duha, poput kulture i umetnosti, da i ne govorimo. Kultura je danas banalizovana do statusa robe i može se kupiti, što je nezamislivo, a na pojedinačnom ljudskom planu vladaju egoizam i pohlepa. Kako stvari stoje, uskoro će čovečanstvo morati da podigne jedan veliki SOS ("spasite naše duše"), ukoliko ne bude želelo da liči na "Životinjsku farmu" ili junake De Lilovih romana.

* Šta vam najviše smeta u našoj aktuelnoj društvenoj i kulturnoj sceni?

- S jedne strane nesposobnost definisanja i negovanja autentičnih kulturnih vrednosti, koje kao narod imamo, a sa druge nerazumljiva nonšalantnost i površnost u istinskom prihvatanju evropskih standarda i normi. Zamišljam Vuka kako se pre sto pedeset godina penje u Vajmaru velikom Geteu koji prvi put u istoriji prihvata da simbolično uvrsti srpski narod u porodicu evropskih. E, ovo danas, to je naša druga šansa. I pitanje je da li će biti treće. Alternativa je ovo što imamo sada: borbu izolovanih interesnih grupa, kako u kulturi, tako i na široj društvenoj sceni, koje razgrađuju, rastaču i sramote i ono malo sredstava, talenata i preživelih istorijskih dela koje imamo.

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:343708-Goran-Milasinovic-Prohujalo-vreme-humanosti

Јасмина Вујић: Сагласна с Теслом, делимично

Наука

ИНТЕРВЈУ

Сагласна с Теслом, делимично

„Енрико Ферми јеу дубокој тајности остварио прву контролисану нуклеарну ланчану реакцију 2. децембра 1942. у Чикагу, само месец дана пре него што ће Никола Тесла умрети (7. јануар 1943). Не верујем да је наш великан знао много о могућностима нуклеарне енергије", наглашава проф. др Јасмина Вујић са Универзитета Беркли, из најужег круга нуклеарних научника и стручњака светског гласа

Јасмина Вујић

Јасмина Вујић је из најужег круга нуклеарних научника и стручњака светског гласа. Поједини овдашњи новинари назвали су је „Српска Марија Кири", чему се она противи (изјава у оквиру).

Прва жена декан на Факултету за нуклеарну технику угледног Калифорнијског универзитета у Берклију (САД), и то из Србије, брале (рођена у Лозници)! Изабрана тајним гласањем својих колега, на том положају провела је неколико година. Објавила је две књиге, више од 250 научних радова, од којих преко 70 у водећим светским научним часописима, а неколико их је награђено. Дичи се и једним признатим патентом.

Има ли боље саговорнице за тумачење најновијих збивања у Јапану и у свету?

Зашто из Фукушиме стижу противречни извештаји? Колико су стручњаци изван Јапана у току збивања?

На Факултету за нуклеарну технику у Берклију били смо изненађени недостатком правовремених и тачних података. Зато ће све што је приватна компанија „Тепко" покушала да поправи детаљно анализирати стручни тимови да би извукли битне поуке за будућност. Јапанска влада је с правом наложила превентивно исељење становништва, првенствено због могућег загађења подручја око Фукушиме. У сличним незгодама одмах ваља позвати међународне тимове оспособљене за брзо реаговање.

Ми смо у сталној вези с колегама на неколико универзитета у Токију. Почев од 18. марта у Берклију смо мерили присуство изотопа радиоактивног јода и цезијума у ваздуху и кишници и утврдили смо да су потичу из реакторског језгра блокова 1, 2 или 3, а не из базена са истрошеним горивом, како се сумњало. На основу оскудних чињеница установили смо када је оштећена кошуљица горивних елемената и да ли су се и када истопиле горивне шипке у реакторским језгрима.

Да ли су се истопиле и када?

Јесу, делимично. После 23 часа дошло је до оштећења горивних кошуљица и испуштања јода и цезијума. Након шест дана, колико је радиоактивном материјалу требало да стигне до Калифорније, ми смо измерили присуство оба. Претпоставили смо да је већ тада морало доћи до делимичног топљења горивних шипки, што је и потврђено.

Може ли се Фукушима назвати „нови Чернобиљом"?

Никако, то су два различита догађаја, и по томе шта се десило и по последицама. Моја процена је да ће последице по становништво и околину у случају Фукушиме бити минималне.

Какве су већ сада поуке из ове несреће? Хоће ли лоше вести зауставити градњу започетих нуклеарки?

У САД ће се, свакако, преиспитати сигурносне мере у нуклеарним електранама, као што је то урађено после терористичког напада 2001. Због бојазни да терористи искористе авионе за ударе, изнова су прочешљане сигурносне мере и разрађени сценарији слични ономе што се десило у Фукушими: губитак примарног и секундарног напајања електричном енергијом на дужи рок. Наставља се продужавање дозвола за рад са 40 на 60 година, а Нуклеарна регулаторна агенција је изјавила да не постоји разлог за промену устаљене, изузетно строге праксе.

Изградња нуклеарних електрана ће се наставити, низ земаља, укључујући Кину, Русију, Индију, Јужну Кореју и Француску, схвата да за сада нема алтернативе. Иако као физичар подржава нуклеарну енергетику, Ангела Меркел морала је из политичких разлога нагло да промени став и да наложи да се најстарије нуклеарне електране зауставе ради провере.

Када се очекују потпуно безбедни реактори који искључују сваку људску грешку? Да ли је тако нешто технолошки изводљиво, имајући у виду природну стихију?

Годинама се осмишљавају (дизајн) реактори четврте генерације који треба да испуне неколико најважнијих захтева: (1) економски (снижење почетних улагања, коришћење нуклеарних електрана за загревање насеља...); (2) одрживост (одлагање истрошеног горива кроз прераду постојећег и смањење стварања новог); (3) сигурност (побољшање постојећих и увођење тзв. пасивних мера) и (4) спречавање ширења нуклеарног материјала и технологије.

Ми на Берклију радимо на неколико, укључујући реакторе мале снаге (тзв. нуклеарне батерије), с дугим горивним циклусом (више од 20 година без додавања горива), преносиве, с минималним остатком истрошеног горива, без икаквих цеви, пумпи, вентила (на којима најчешће долази до кварова) и с пасивним хлађењем.

Веома је тешко избећи људске грешке, што је очигледно у многим несрећама.

Како трајно збринути тоне радиоактивног отпада? Постоји ли поуздан поступак?

Одувек је радиоактивни отпад био више политичко него техничко питање. Најподесније је да се истрошено гориво прерађује, да се издвоје корисне количине уранијума и плутонијума и поново употребе као гориво (што раде Французи), а да се у подземна складишта смештају само краткоживећи изотопи. Имамо двоструку корист: прерађујемо то што је употребљиво знатно смањујући количину онога што можемо да назовемо правим отпадом. Мој предлог је да се следећих 100 година истрошено гориво у САД одлаже у подземно одлагалиште у планини Јука (Невада), где ће бити на сигурном. Када се усаврше делотворни и јефтини поступци прераде, истрошено гориво ће се прерадити, а прави отпад вратити у подземно складиште.

Откуда толики страх од нуклеарки? Какво објашњење нуде научници?

Готово свако човеково делање повезано је с неким ризиком. Нећемо се одрећи аутомобила, иако знамо колико се гине на путевима Србије; ни летења авионом, упркос томе што сваке године настрадају стотине путника.Ни топлих станова и расхладних (и других) уређаја, а знамо да повећавају потрошњу електричне енергије. Налазимо се пред избором: да ли да смањимо животни стандард и потрошњу енергије или да наставимо истим темпом?

Људи се плаше онога што мало познају, поготово што су нуклеарну енергију упознали преко атомских бомби бачених на Хирошиму и Нагасаки. Разговарала сам с Патриком Мором, једним од оснивача „Гринписа", који је после више од 20 година отишао и основао нови покрет „Гринспирит". У америчком Конгресу 2005. он је рекао да је нуклеарна енергетика једини извор електричне енергије који не испушта гасове „стаклене баште" и може успешно да замени термоелектране. А бившим саборцима је поручио да се упозорења више заснивају на научним чињеницама, а мање на емоцијама.

Може ли човечанство да се одрекне атомских киловата? Чиме их надоместити?

Термоелектране и нуклеарне електране представљају основу индустрије електричне енергије (дуго раде без заустављања, а производни учинак достиже 90 одсто; за разлику од ветрењача и соларних панела који је испод 25). Алтернативни извори који могу потпуно да их истисну још не постоје.

Колико нуклеарни лоби утиче на политичаре, стручњаке и новинаре, јер се у овој индустрији окрећу милијарде долара?

Мени је несхватљиво да се стално помиње некакав нуклеарни лоби. У свету данас постоји неколико земаља с технологијом за изградњу нуклеарних електрана, ниједна није претерано заинтересована за Србију због политичке нестабилности и тешке економске ситуације!

Сматрате ли да су физичари пропустили прилику да 1945. године, после ужаса у Хирошими и Нагасакију, да људски (б)род усмере на ненуклеарну стазу? Зар се Никола Тесла није томе успротивио пре више од једног века?

Светом, нажалост, не управљају физичари. Не треба мешати мирнодопско коришћење нуклеарне енергије с војним. То је исто као када бисте захтевали да се ништа не ради у хемији, због постојања и употребе бојних отрова.Сваки напредак у технологији који побољша живот може се искористи за супротне циљеве.

Енрико Ферми је у дубокој тајности остварио прву контролисану нуклеарну ланчану реакцију 2. децембра 1942. у Чикагу, само месец дана пре него што ће Никола Тесла умрети (7. јануар 1943). Не верујем да је наш великан знао много о могућностима нуклеарне енергије. Он је упозорио да енергију из атома не треба користити у ратне сврхе, с чим сам потпуно сагласна.

-------------------------------------------------

Цени Милеву Марић

„Марија Кири је свакако једна од научница којој сам се увек дивила. Сматрам да нема места поређењу, јер је она живела у другачијем времену. Једна је од ретких научника, поготово жена,с две Нобелове награде, и једина у две дисциплине: за физику (1903) и за хемију (1911). Веома ценим нашу Милеву Марић и сматрам да је дала допринос чувеним радовима Алберта Ајнштајнаиз 1905, а за теорију изнету у једном од њих (фотоелектрични ефект) добио је Нобелову награду за физику 1921.

Вида Огњеновић је режирала позоришну представу „Милева Ајнштајн", коју сам имала прилике да погледам. Изашла сам разочарана, јер то није била прича о Милеви, већ о Алберту. Милева је приказана као мрачна и депресивна особа, а сем једне кратке сцене с факултета, ни из чега није могло да се закључи да је та млада жена била тек пета која је положила пријемни испит и уписала се на студије математике и физике на чувеном циришком Политехничком универзитету кад и Алберт. Пореклом са заосталог и брдовитог Балкана! Осим последњег испита из математике који није положила (тада већ у вези са Албертом), била је веома добар студент, с добрим просеком оцена. Чак је у математици била боља од Ајнштајна. Зато не сумњам да су заједно радили на теоријама и радовима који су објављени 1905.Драго ми је да је она, макар накратко, била ђак шабачке Гимназије коју сам завршила.

Моји јунаци су, такође, Никола Тесла, Михајло Пупин и Милутин Миланковић. На Берклију сам увела предмет о Николи Тесли.Уместо да се на овим светлим примерима васпитава наша омладина, она је приморана да гледа „Великог брата"!

-------------------------------------------------------

Србија је најлепша

„Србија је најлепша земља на свету, има све услове да буде прави рај на Земљи: дивна природа, реке и извори, планине и пашњаци, плодна земља, добра клима. Али морамо да се вратимо нашим традиционалним и породичним вредностима, свему ономе што смо имали и на шта смо заборавили. Треба поново да научимо да ценимо себе, своје националне, духовне и историјске вредности, своје митове, своју културу, језик, писмо и обичаје. Ако ми не ценимо себе, како онда да нас други цене?"

Станко Стојиљковић

објављено: 23.04.2011.

http://www.politika.rs/rubrike/spektar/Nauka/Saglasna-s-Teslom-delimicno.sr.html