Треба ли Србији нуклеарка – Драгољуб Антић

Треба ли Србији нуклеарка – Драгољуб Антић

Политички обојено

Нуклеарне електране могу бити грађене на неким местима у Србији, која се већ више од 30 година истражују

Мораторијум на изградњу нуклеарних електрана је уведен у СФР Југославији у оквиру опште политичке акције у свету, чији циљ је био претварање нуклеарне технологије у монопол што мањег броја држава. Код нас је уведен и уз додатни скривени разлог: тиме је спречено започињање изградње друге југословенске (хрватско-словеначке) нуклеарне електране у Превлаци код Загреба. Изградња ове електране била би праћена већим инвестицијама земље извођача радова, па би то било прејако везивно ткиво за очување СФРЈ, чији је распад био увелико планиран. По „лепом српском обичају" моћни људи из Србије нису уважавали никакве стручне аргументе већ су похрлили да прихвате све идеје из „братских република". Мораторијум је Србија наследила и није га још укинула, иако га Хрватска и Словенија нису задржале. Необична је појава да у Србији постоје стручњаци који се данас залажу за сарадњу са Словенијом и Хрватском у нуклеарним технологијама, а да су истовремено за очување мораторијума. Свакако треба мораторијум укинути, као једно од бесмислених наслеђа бивше југословенске заједнице.

Данас наша јавност још барата подацима и свесно протураним страховима из времена усвајања мораторијума. У међувремену се стање у свету јако изменило. Све јаке земље у развоју интензивно граде нуклеарке и планирају нове, Француска, Јапан и Русија никада нису ни смањивале тај развој, а неке европске земље постепено мењају раније донете одлуке о нуклеаркама (Шведска, Италија, Немачка). САД су своју производњу два комерцијална типа електрана препустиле Јапану, па сада интензивно раде на развоју нових типова реактора за будуће доба, док постепено модификују фантастично моћан бирократски систем и регулативу, који је настао са циљем да појача монопол у власти над нуклеарним технологијама, а сада је велика сметња за покретање развоја. Истовремено је у САД већ уочен велики недостатак нуклеарних стручњака.

У окружењу Србије постоји преко 20 нуклеарних електрана у погону на мање од 500 километара од границе. Србија не може никако остати „ненуклеарно острво", чак и да никада не развија нуклеарне технологије и не гради нуклеарне електране. Србија тренутно има електричне енергије за низак ниво привреде. Сваки планирани развој захтева нове електране. Хидропотенцијал је редукован на скупе остатке, лигнит ниског квалитета је све теже вадити за постојеће и планиране термоелектране (уз велику деградацију пољопривредног земљишта), а ослањања на веома скупе, нестабилне и неефикасне ветрењаче и соларну енергију се своде на приче за децу сваком иоле озбиљнијом анализом. Већина аргумената у корист некаквих великих и алтернативних енергетских потенцијала у Србији, заснована су на застарелим чињеницама, бројним неаргументованим претпоставкама и изразито „навијачком" (често политизираном) ставу.

Могућност да Србија започне развој своје нуклеарне енергетике кроз регионалну сарадњу и делимично учешће у изградњи нуклеарне електране у Бугарској представља изврсно решење, а тренутак за започињање је вероватно најповољнији. Проценат учешћа је у складу са економским могућностима и омогућава постепено школовање потребних кадрова за неке будуће нуклеарне електране (у некаквој великој инвестицији изградње електране у Србији у будућности, економски моћније земље би „разграбиле" неколико комплетних гарнитура школованих кадрова, па би тај део инвестиције био много скупљи). Те електране могу бити грађене на неким местима у Србији, која се већ више од 30 година истражују, али и не морају бити грађене у Србији.

Нуклеарна енергетика тако би се уклопила у обиман енергетски систем, који је тренутно на најекономичнији начин повезан са Русијом и делимично са Немачком, Француском и Кином. Тренутно на светском тржишту, као алтернатива, постоје само француске нуклеарне електране, које су за нас и скупље и практично би могле да се плате само јако скупим кредитима, без готово икакве шансе да се отплате кроз некакву економску сарадњу у будућности. Нуклеарна енергија се појавила на сцени на ужасан начин и праћена је увек великом дозом политике, којом су све одлуке изразито обојене.

Mр Драгољуб Антић, истраживач у Институту Винча

објављено: 13/08/2010

http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Politicki-obojeno.sr.html

Треба ли србији нуклеарка – „Да” сигурној енергетској будућности

Треба ли србији нуклеарка – Марија Милетић

„Да" сигурној енергетској будућности

Годишње се у свету из термоелектрана директно у атмосферу испусти више од 25 милијарди тона штетних гасова

Наравно! Мој одговор је једностран, без дилеме, без скривених интереса, али ипак базиран на знању које сам до сада стекла. Надам се, када прочитате овaj и друге текстове о овој теми, да ћете и ви рећи „да" како цепању атома тако и сигурној енергетској будућности Србије.

Многима ће вероватно прво пасти на памет да Србији не треба нови извор енергије, да ми имамо неискоришћене речне потенцијале, да можемо да градимо ветропаркове, да у недоглед можемо да спаљујемо нискокалорични лигнит. Нажалост, реална ситуација у Србији је ипак мало другачија.

У састав електроенергетског система Србије тренутно спадају електране инсталисане снаге 8.355 MW (5.171 MW у термоелектранама на лигнит, 2.831 MW хидроелектране и 353 MW термоелектране-топлане на мазут и гас), и 1.235MW инсталисане снаге у термоелектранама на Косову и Метохији. Значи, лаички речено око 60 одсто електричне енергије добијамо из термоелектрана, а остатак из хидроелектрана. Резерве и енергетски ресурси Србије су веома неповољни: резерве квалитетних енергената (нафта, гас) чине мање од један одсто укупних резерви Србије док преосталих 99 процената чини претежно лигнит веома ниског квалитета.

Да бисмо уопште имали представу каквом снагом располаже нуклеарка у односу на термоелектрану навешћу неколико бројева:

– Из једног килограма угља може се произвести 3 kWh, док из једног килограма уранијума можемо да добијемо чак 350.000 kWh.

– Термоелектрана снаге 1.000 MW годишње сагори четири милиона тона лигнита, а нуклеарна електрана само 35 тона обогаћеног уранијума (који након употребе може да се преради и поново користи).

– Годишње се у свету директно у атмосферу испусти више од 25 милијарди тона штетних гасова (сумпор-диоксид, SO₂, угљен-диоксид, CO₂, честице прашине итд.) из термоелектрана, док се отпад из нуклеарних електрана (око 12.000 тона годишње) брижно складишти и даноноћно чува и прати.

– У случају прераде отпада из нуклеарних електрана (што је техника већ проверена и верификована), само четири одсто од 12.000 тона отпада из нуклеарки стварно би чинило отпад, док би осталих 96 процената био уранијум и торијум који се могу рециклирати и поново користити у нуклеарним електранама.

Могуће је да вас ове информације нису навеле да се замислите па стога и даље верујете да Србија има друге изворе енергије осим термоелектрана. Покушаћу зато да сагледам ситуацију из друге перспективе. Речни токови Србије су искоришћени максимално, па се у будућности могу градити само мале хидроелектране снаге до 10 MW. Ветрењаче представљају зелени извор енергије, али као главни проблем наводи се пре свега несигурност у производњи енергије (ветар час дува, час не), затим цена градње с обзиром на то да једна ветрењача има снагу до 1 MW, па би у замену за један нуклеарни реактор било потребно изградити чак 1.000 ветрењача! Сунчева енергија може у Србији да буде довољна само за домаћинства појединачно али никако за целу државу (а постоји и ризик да у јесен и зиму сунце неће сијати, па шта ћемо онда?)

Када се сви бројеви саберу и одузму, Србији неминовно треба (или ће требати) нови извор енергије, па се сарадња у области нуклеарне технологије јавља као реална и практично једина могућност коју имамо. Истина је да Србија нема средства да сама изгради нуклеарну електрану, а упоредо се у протеклих 20 година десио велики одлив стручњака из области нуклеарне технике из земље, зато се као реално решење јавља управо сарадња са суседним државама. С обзиром на то да Бугарска планира изградњу једне такве нуклеарке било би, како за наше стручњаке (којих је у Србији мало), тако и за младе истраживаче, корисно да се укључе у пројекат таквих размера.

Једно од главних питања када се отвара дискусија на тему „Нуклеарка у Србији" јесте, пре свега, мораторијум на градњу нуклеарних централа, али, сложићете се, уколико желимо да градимо нуклеарку, нећемо је градити ни сутра ни прексутра, значи потребно је пре свега планирати едукацију младих људи и на факултетима отворити одсеке за нуклеарну технику како бисмо пре свега образовали стручњаке у том сектору. Неизоставно је формирање одговарајућег независног регулаторног тела које ће пратити и контролисати истраживаче реактора и нуклеарне централе у земљи, пратити утицаје на животну средину и бринути о заштити од јонизујућег зрачења и нуклеарној безбедности, управљање истрошеним горивом и менаџмент радиоактивног отпада итд.

Ако бисмо се укључили у изградњу „Белене" електране у Бугарској, и ако би се испоставило да је струја коју произведе електрана вишак у односу на наше домаће потребе и потрошњу, могла би се једноставно продати по скупљој цени и држава би само тако зарадила више милиона евра годишње.

*Студент докторских студија на Чешком техничком универзитету,

Факултет за нуклеарну физику и физички инжењеринг

Марија Милетић

објављено: 09/08/2010

.

http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Da-sigurnoj-energetskoj-buducnosti.sr.html

Ренесанса нуклеарне енергетике

Треба ли србији нуклеарка – Јасмина Вујић

Ренесанса нуклеарне енергетике

У овом моменту Кина гради 20 нуклеарки (преко 20.000 MW) и у следеће две године планира да започне градњу још десет нуклеарки. – Ако се плашимо глобалног загревања – одговор су нуклеарке

Јефтина и приступачна електрична енергија је један од основних стубова одрживог развоја сваког друштва. На томе се заснива економски просперитет једне државе, развој њене привреде и пољопривреде, науке и образовања, и то директно утиче на стандард становништва, националну сигурност и независност и политичку стабилност.

Оне земље које су успеле да усвоје дугорочне планове за развој свог енергетског сектора, обезбеде кроз законе континуирано буџетско издвајање у одржавање постојећих и изградњу нових капацитета, и то кроз уску сарадњу државног и приватног сектора, данас су просперитетне и стабилне. Њима је приоритет национална сигурност и енергетска независност, те улажу у изградњу нуклеарних електрана. Примери су Француска (са око 80 одсто удела нуклеарки), Швајцарска и Јужна Кореја (око 40 одсто), и Јапан (30 процената), а великим корацима им се приближавају Кина, Индија и Русија, које сматрају да не постоји ефикаснији и јефтинији начин да се замени угаљ.

Средином седамдесетих, веома погођена нафтним ембаргом, Француска је донела одлуку да крене у изградњу нуклеарки. За двадесетак година Француска је успела да повећа удео нуклеарки са 10 на 80 одсто (тренутно ради 58 реактора са 63.000 MW инсталиране снаге)! Данас Француска наставља са изградњом нуклеарки, и извози вишкове струје у скоро све европске земље. Француска такође прерађује истрошено гориво које делимично рециклира, и 2006. године је усвојила закон којим регулише дугорочно улагање у технологије прераде и одлагања истрошеног горива, укључујући изградњу брзих реактора и затварање горивног циклуса.

Убрзани економски развој Кине довео је до скоро експоненцијалног пораста њене енергетске потражње, што је уз огромну зависност од угља и страховит пораст загађења довело ову многољудну земљу у незавидну ситуацију. Кина је слично Француској донела пре неколико година свесну одлуку да крене у експоненцијално улагање у нуклеарну енергетику. Само пре две године удео нуклеарки је био мањи од два процента (76 одсто угаљ и 22 одсто вода), са око 9.000 MW инсталиране снаге. У овом моменту Кина гради 20 нуклеарки (преко 20.000 MW) и у следеће две године планира да започне градњу још десет нуклеарки. До 2020. Кина планира да повећа удео нуклеарки на четири до шест одсто, тј. да дода још 40–60 GW! Земље Блиског истока су такође веома заинтересоване за изградњу нуклеарки, јер су схватиле да тиме штеде своје ограничене резерве нафте и гаса.

Супротан пример су свакако САД. После убрзане изградње нуклеарки током седамдесетих и осамдесетих, када је изграђена већина од 104 нуклеарке које и сада перфектно раде (преко 110.000 МW), САД нису саградиле ниједну нову нуклеарку. Наравно, томе је допринела и хаварија на нуклеарној електрани „Три миље Исланд" која се десила 1979. године (без цурења зрачења и повреда радника), али је више томе допринело политичарење и пласирање нетачних информација у јавност. Данас је удео нуклеарки у САД 20 одсто, док је удео термоелектрана и даље јако велики – 50 процената. САД немају дугорочни план енергетског развоја, јер је свака нова влада или кретала од почетка или усвајала супротан правац развоја од претходне владе. Да би спречили ову неразумну политику, директори десет најзначајнијих националних лабораторија (представљајући више од 50.000 врхунских истраживача) пред изборе 2008. године написали су препоруку будућој влади у вези с енергетиком. Они су нагласили да је одрживу енергетску будућност најбоље остварити преко стратегијског државно-приватног партнерства које ће омогућити енергетску независност и еколошко оздрављење кроз пораст удела нуклеарне енергетике. Такође су нагласили да се мора убрзано улагати у „људски фактор", тј. у образовање нових генерација нуклеарних стручњака.

Ако се плашимо глобалног загревања – одговор су нуклеарке које не емитују штетне гасове, и могу ефикасно да замене термоелектране. У САД нуклеарке производе јефтинију струју од термоелектрана, а 10 до 20 пута јефтинију од соларних ћелија. Заборављају се још два битна фактора. Енергетска густина нуклеарног горива је фантастичних милион пута већа од енергетске густине угља! Један килограм нуклеарног горива је енергетски еквивалентан са 30.000 килограма угља, односно 4.000 ветрењача или 70 квадратних километара соларних ћелија. Нуклеарке производе изузетно малу количину истрошеног горива – око 20 тона годишње по нуклеарки, или око једног кубног метара. Друго, нуклеарке могу да раде без прекида годинама, не смета им ветар, зима, суша, тама (фактор капацитета нуклеарки је преко 90 одсто, термоелектрана 73, хидроелектрана 29, ветрењача 27, соларних ћелија 20 процената). Будући да струја мора да се троши чим се произведе, веома је тешко укључити ветрењаче и соларне ћелије у глобалну мрежу, због непредвидивости њиховог рада. Мада су почетне инвестиције у изградњу нуклеарки релативно високе, цена горива представља веома мали удео. Најновије модуларне технологије омогућавају брзу изградњу за мање од четири године. Веома су популарни и реактори мале снаге (испод 150 МW), који су преносиви и далеко јефтинији.

Свакако подржавам убрзани развој алтернативних енергетских извора. Али проћи ће још доста времена пре него што ови извори постану компетитивни и пређу два одсто у енергетском уделу у већини земаља. Тренутно једино богате земље могу то себи да приуште (Данска и Немачка граде ветрењаче, али уз огромне државне дотације).

Укратко, Србија нема пуно избора и не може себи да дозволи луксуз да улаже у енергетске капацитете чија је производна цена струје висока. Неопходно је да се што пре крене у ремонт и редовно одржавање постојећих термоелектрана и хидроелектрана. Уколико се жели очувати животна средина и спречити даље загађивање ваздуха и плодног земљишта, не треба градити нове термоелектране. Приоритет би требало да буде регионална и међународна сарадња на изградњи нових хидроелектрана и заједничко учешће у изградњи нуклеарних електрана са Бугарском и осталим суседима.

*Редовни професор и декан (2005–2009) на Факултету за нуклеарну технику Калифорнијског универзитета и оснивач Нуклеарног истраживачког центра у Берклију, дипломирала и магистрирала на Електротехничком факултету у Београду, магистрирала и докторирала из области нуклеарних наука на Мичигенском универзитету у Ан Арбору, САД

Јасмина Вујић

објављено: 06/08/2010

 

http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Renesansa-nuklearne-energetike.sr.html

SRPSKO-KINESKA GRADNJA NUKLEARNE ELEKTRANE

SRPSKO-KINESKA GRADNJA NUKLEARNE ELEKTRANE

utorak, 27 jul 2010 13:54 Jelica PUTNIKOVIĆ

 

Srbija bi kroz kredite od kineskih banaka mogla obezbediti učešće od čak 25 odsto u izgradnji bugarske nuklearne elektrane Belene, što ekonomisti smatraju za vrlo riskantan zajam jer se može dogoditi da vrednost juana značajno poraste.


Predstavnici Kineske razvojne banke (CDB) potvrdili su juče u Beogradu da su zainteresovani da komercijalnim kreditima u juanima finasiraju razvoj infrastrukture i međudržavne projekte Srbije i Kine, pre svega učešće Srbije u izgradnji nuklearne elektrane Belene u Bugarskoj, ali i druge energetske projekte, poput revitalizacije postojećih i izgradnje novih termokapaciteta u Kostolcu, o čemu se već vode pregovori i sa kineskom Eksim bankom.

Doduše, još nema precizno definisanog budućeg udela Srbije u izgradnji bugarske nuklerane elektrane Belane. Prof. dr Petar Škundrić, ministar rudarstva i energetike u Vladi Srbije, kaže za Balkanmagazin da bi nosilac posla mogla biti Elektroprivreda Srbije, koja je kao javno preduzeće pod direktnim ingerencijama Vlade Srbije.

„Nismo licitirali oko procenta našeg učešća. Bio bih prezadovoljan da Srbija ima finansijske mogućnosti i da u NE Belane učestvuje sa udelom od 25 odsto", otkriva Škundrić napominjući da je „dijapazon našeg učešća širok i da je ovaj projekat mnogo složeniji nego što se u prvi mah moglo videti".

SLEDE NOVI PREGOVORI Gao Jian, viceguverner CDB, je posle jučerašnjih pregovora sa ministrom Škundrićem rekao: "Razgovarali smo o tom projektu u Bugarskoj. Zainteresovani smo i postoji određeni napredak. CDB banka je, pored investicija u energetski sektor Srbije, zainteresovana i za finasiranje razvoja infastrukure i međudržavnih projekata Srbije i Kine."

"Banka bi želela na tržišnim principima da ostvari saradnju sa Srbijom i njenom Vladom. Bez obzora što se radi o saradnji na tržišnim principima, naši razgovori i želja za saradnjom sadrže i jednu jaku primesu političke volje", rekao je Jian i najavio da će u sledećim razgovorima biti precizirani projekti u koje će se ulagati.

CDB banka, inače, ima sopstveni kapital od 650 milijardi dolara. Tokom proteklih godinu dana je izvan Kine investirala više od 100 milijardi.

Dok Gao Jian naglašava "da je razgovarano i o kreditima u juanima", minister Škundrić napominje da bi se projekti finasirali komercijalnim kreditima CDB banke, "ali pod uslovima koji su povoljniji od većine banaka i ponuda koju je srpski energetski sektor dobijao".

Škunrić ističe da je reč o najpovoljnijim finansijskim aranžmanima i projektima za koje bi bile zainteresovane Srbija, kompanije iz Kine i CDB banka.

Zagovarajući učešće Srbije u izgradnji NE Belene, Škundrić kaže da je u Vladi Srbije ocenjeno „da je to moguć projekat. Bilo bi i poželjno i korisno da Srbija ubuduće raspolaže sa energetskim kapacitetima u nuklearnim centralama, pogotovo što mi u ovom momentu imamo zabranu za izgradnju nuklearki. Dobro je što ovaj projekat za nekoliko godina, realno, može da bude završen. Nije uslovljen procenat našeg učešća u NE Belane. Vlada Srbije treba o tome uskoro da donese odluku."

Kao prednost Škundrić navodi da bi na ime ulaganja u izgradnju NE Belene Srbija dobila čistu i jeftinu energiju. 

„Uz to, naši stručnjaci bi mogli da se, na konkretnom projektu, osposobljavaju za rad i rukovođenje na nukleranim elektranama. Srbija bi takođe dobila uvažavanje i poštovanje međunarodne zajednice, koja bi cenila da smo partneri u projektu evropskog značaja", kaže Škundrić.

BANKARSKO–POLITIČKA PODRŠKA Kako će se ovi energetsko–finansijski aranžmani odvijati, biće jasnije posle novih pregovora. Škundrić najavljuje da će do kraja godine biti održan još jedan sastanak sa predstavnicima CDB. 

Jian je ukazao da kineski partneri dobro poznaju tehnologiju koja se odnosi na proizvodnju struje, s obzirom da je u Kini u poslednje vreme došlo do velikog porasta proizvodnje električne energije.

Svakako nije za zanemarivanje ni politička dimenzija ove saradnje. Viceguverner CDB banke Gao Jian je istakao da su odnosi Kine i Srbije jako dugo prijateljski i ocenio da bi CDB zajedno sa kineskom vladom trebalo da pomogne Srbiji da se oporavi od ekonomske krize. 

"Želja sa saradnjom sadrži i jaku primesu političke volje", istakao je Jian a ambadsador Kine u Srbiji Vei Đinghua juče je podsetio da je prošle godine tokom posete srpskog predsednika Borisa Tadića Pekingu uspostavljeno strateško partnersko Kine i Srbije, a da je u julu predsednik Svekineskog narodnog kongresa posetio Beograd. 

"Viceguvernera CDB Gao Jian došao je da bi se konretizovalao strateško partnestvo Srbije i Kine i realizovalo ono što su dogovorila dva rukovodstva", rekao je ambasador.

UPOZORENJE EKONOMISTA Domaći stručnjaci, ipak, ne veruju u altruističke porive kineskih političara i bankara. Ekonomista Milan Kovačević smatra da je uzimanje kredita u juanima na komercijalnoj osnovi, pa još za izgradnju nuklearke u inostranstvu "prilično nerazumno".

"Već dugo su u svetu aktuelni pritisci na Kinu da poveća vrednost juana. Bilo bi za Srbiju vrlo rizično zaduživati se u toj valuti jer se može dogoditi da vrednost juana značajno poraste u odnosu na druge valute. Uz to, Srbija malo izvozi u Kinu, a taj iznos nije obračunat u juanima. Samo uzimanje kredita za izgradnju nuklearke može se pokazati kao skup poduhvat. To je kockanje sa parama poreskih obveznika", napominje Kovačević ističući da, lično, nije protiv ulaganja u nuklearke.Tvrdeći da se on lično zalaže za ukidanje moratorijuma na izgradnju nukleraki u Srbiji, Kovačević podseća: "Mi ništa ne znamo o nuklearkama. Mi smo sa znanjem, kadrovima i obrazovanjem u ovom sektoru siromašni. Institut Vinču smo zapustili. Treba učiti. Jer onaj ko ne zna najpre će ući u nešto što se potom može pokazati prevelika obaveza."


Balkanmagazin.com

http://standard.rs/vesti/37-ekonomija/5045-srpsko-kineska-gradnja-nuklearne-elektrane-.html

Научни радник

Жељка Бутуровић

 

Научни радник

 

 

И заиста – шта зна о науци неко ко се целог живота бавио науком?

 

Ентузијазам који министар за науку и технолошки развој Божидар Ђелић има за унапређење српске науке тешко да има равног. Мањак министровог знања и искуства ту није препрека, сматра, јер је ,,наука данас толико напредовала да нико не може претендовати на компетентност мимо своје уске научне дисциплине" (Интервју Б92, 19. јул 2010).

 

И заиста – шта зна о науци неко ко се целог живота бавио науком? То је ипак увек била само нека конкретна наука, заправо, ,,уска научна дисциплина", како је министар приметио. О науци као таквој и најпродуктивнији научник заправо не зна ништа, и због тога је најбоље да се крупне одлуке препусте искусним јавним радницима и визионарима опште праксе.

 

Међутим, чињенице показују да релевантно знање и искуство, иако није довољан итекако јесте потребан услов за доношење ваљаних судова и одлука.

Заправо, стиче се утисак да министар науке не прави јасну разлику између озбиљног научног рада и знања и играња лабораторијском опремом или експонатима из природњачког музеја.

 

Примера ради, министар чврсто верује да научног прогреса и добре науке нема док наука не постане популарна у широким народним масама. Тако то раде у развијеним земљама попут Финске и САД, тврди министар, где ,,видимо да су наука и технолошке иновације централна тема дискусија не само у уским круговима већ и на телевизији, у новинама, и у породицама. Наука мора да постане „mainstream".

 

А део кривице за то што се и насрпским пијацама и уаутобусима не дискутује, као нпр. у Финској, о квазарима или функцији хипокампуса, вероватно је у школи. Јер, ,,када загребете дубље испод површине видите да се у предшколском и основном образовању науци не приступа на интерактиван, већ веома традиционалан начин. Зато се мора порадити на томе да школа не угаси природну радозналост деце за свет који нас окружује".

 

Али то што се деца интересујуза свет који нас окружује не значи да се интересујуза научно знање, које представља екстремно сложену и неприступачну интерпретацију тог света. Разводњавање научних програма у циљу мотивације је врло ограниченог домета јер је сама природа научног знања таква да ће увек само мали број људи моћи и хтети да га савлада.

Срећом, историјско искуство показује да је и то више него довољно. Велики научни прогрес у 19. веку десио се упркос масовној неписмености. А и дан-данас, преко 50 одстоАмериканаца не верује у еволуцију, па то САД ипак не спречава да буду међу лидерима у генетици и еволуционој биологији.

 

Традиционално изучавање науке у Србији имало је својих мањкавости, али је макар производило техничкипотковане стручњаке који су могли да држе корак са оштром међународном конкуренцијом. Претварање наставе науке у забаву може само да успори напредак оно мало деце са одговарајућим предиспозицијама, док ће остали од науке ионако побећи први пут кад схвате шта све треба да схвате и науче.

 

У складу са својим доживљајем науке, министар Ђелић обећава озбиљна улагања у Центар за промоцију науке (преко десет милиона евра, према неким

вестима) и његове ,,мобилне јединице" које ће (а све ово у време паметних телефона и Интернета), по селима и градовима да разносе вести о најновијим научним достигнућима. Паралелно с тим, у општинама и градовима се ужурбано идентификују особе ,,које ће бити задужене да у тој локалној заједници промовишу економију знања".

 

Дакле, креира се још једна привилегована класа разних координатора, организатора и менаџера, који не само да нису научници, већ са својим стратегијама и плановима најчешће представљају директну препреку научној слободи и аутономији. Неједан научник је искусио главобоље које стварају бесконачни слојеви надмене администрације на мисији креирања привида корисности и рада.

 

Циник би можда приметио да све ово и нема много везе са науком, већпредставља најобичнији покушај увећања сопственог бирократског феуда.

Јавне трагове министрове вере у значај науке пре 2008. свакако није лако наћи.

 

А шта је са резултатима анкете на коју се министар позива да је показала да је две трећине научника задовољно спроведеним реформама? Па ништа, није научна. Анкета није извршена на случајном узорку научника, већ на учесницима скупа „Научна заједница за будућност Србије" где је, од очекиваних 3.500, њу попунило мање од 800 научника.

 

Доктор психологије, магистар статистике

 

Жељка Бутуровић

 

објављено: 21.07.2010.

 

 

 

http://www.politika.rs/pogledi/Zeljka-Buturovic/Naucni-radnik.sr.html

 

 

БИОГРАФИЈА

 

 

Description: Жељка Бутуровић

 

Жељка Бутуровић је дипломирала електротехнику на ЕТФ-у у Београду и психологију и статистику на универзитету Карнеги Мелон у Питсбургу. На Харварду је магистрирала статистику а на Колумбији магистрирала и докторирала психологију. Радила је за универизитет Колумбија и Zogby International а пише за Политику, Б92, НСПМ и Тржишно решење.

 

Остале колумне аутора

<http://www.politika.rs/pogledi/Zeljka-Buturovic/index.1.sr.html>

 

КОМЕНТАРИ:

 

Научни радник

objektivno o | 20.07.2010. 22:11

 

Kakva je svrha ulaganja u popularizaciju nauke ako ne postoje resursi za naucna istrazivanja i privreda kojoj su takva istrazivanja potrebna.

Jedino jacanje privrede i prelazak sa trange frange ekonomije na prave vrednosti moze da donese neku promenu. Hvala na odlicnom clanku, mada veoma blagom obzirom na povod i objektivne okolnosti.

 

Нина Нинић | 20.07.2010. 22:28

 

Пошто се министар за науку никада није бавио науком, он не разуме да постоји разлика измећу бављења популаризацијом науке и бављења науком. Он не разуме разлику измећу "научног рада" и "рада о науци". Он не разуме да се стратегија научно—истраживачког рада не може правити без претходно направљене стратегије привредног развоја, без направљених приоритета државног развоја. Наука не може да се развија ни на небу ни на земљи, невезана за остале гране друштвеног и привредног развоја. Примењене науке се не могу развијати ако то не користи директно или индиректно привреди (индустрији, пољопривреди,..) једне земље, а примењене науке не могу без базичних наука. Мале земље због ограничених могућности, морају врло пажљиво да бирају у које стратегијске области ће да улажу. Говорити о нано технологији у Србији је бацање и оно мало стредстава које минисар позајмљује из иностранства. Одрживи развој науке није у узимању дуговима.

 

V K | 20.07.2010. 22:44

 

Zeljka, tvoj sam fan!

 

jovana radovanovic | 20.07.2010. 22:49

 

svaka cast za ovaj clanak! veoma zanimljivo glediste, vredi procitati.

 

Milorad Kurajica | 21.07.2010. 00:38

 

Ljudi car je go !

 

Nada Katić | 21.07.2010. 01:36

 

Sjajan tekst od pravog naučnika! Valjanim argumentima potkrepljuje tezu o zloupotrebi priče o nauci u marketinške i dnevnopolitičke svrhe od strane ministra nauke.Podsetimo samo da se poslednjih 20 godina u naučno-istraživački rad ovde nije izdvajalo više od 0,3% GDP. U zemljama EU, gde se školovao naš cenjeni ministar, to se kreće od 3-7%. Srbiju je predsednik nedavno nazvao "naučnu zvezdu u usponu" (ako su mediji tačno preneli). Nova birokratija za koju se ministar zalaže sigurno će umanjiti i sjaj i uspon te zvezde.

 

Nenad B. | 21.07.2010. 02:19

 

Mozda bi g. Djelicu mogli ukazati na primer naucnika i profesora sa Columbia univerziteta, Eric Kandel-a, koji je pre nego sto je dobio Nobelovu nagradu za medicinu, u svojim harvardskim mladalackim danima proucavao istoriju i literaturu. Njegov siroki duh i zalaganje za interdisciplinarnost u pristupu naucnim problemima su ga nacinili ikonom i kompetentnim za mnogo siri niz pitanja nego sto je to usko polje neuronauke kojom se jos uvek aktivno bavi u svojoj osamdeset i drugoj godini. Ministru Djielicu bi smo mogli dalje preporuciti, da umesto sirenja birokratije, sledi put svog kolege ekonomiste sa Yale univerziteta, David Swensen-a, koji je u periodu od 1985 do 2009, uvecao finansijsku imovinu univerziteta sa jedne milijarde dolara na dvadeset i dve i tako omogucio dva miliona dolara po studentu. Time bi, ne samo dokazao da je kompetentan u oblasti za koju se skolovao, nego bi uvecao prosperitet nasih univerziteta kao niko pre njega.

 

Slavisa Borovic | 21.07.2010. 08:11

 

Bolno i istinito.

Birokratizacija je najbolja "privredna" grana u Srbiji. Sve ideje iz političkog miljea vode ka parazitskoj strukturi koja mediokritetski dotuče i ono malo preostalog što valja u duhu naprednog dela populacije.

Suvišno je autora obasipati komplimentima, kad je ovo "slamka među vihorove" našeg vremena, gde ne postoji front akademske elite koji će očuvati sistem vrednosti u svom okruženju.

 

Pavle I. Premovic | 21.07.2010. 08:28

 

Nema sumnje da g-din Djelic nema kvalifikacije niti iskustva za ministra za nauku u jadnoj i bednoj Srbijici a i, koliko je meni poznato, nema bas ni mnogo vremena za tu vrstu delatnosti baveci se drugim znacajnijim drzavnim poslovima. Imam utisak da se u toj svojoj ministarskoj aktivnosti pre oslanja mnogo na svoje savetnike i u njima "lezi zec" koje treba detaljno istraziti. Sto se tice nauke navedene Srbijice treba reci istinu da ona je onakva kakva je i ta jadna i bedna drzavica jos uvek nedemokratska i podlozna svemu svacemu. Recimo, u jadnoj i bednoj Srbijici ima "tusta i tma" redovnih profesora univerziteta koji nisu objavili nijedan naucni rad u nekom, iz svoje oblasti, znacajnijem medjunarodnom casopisu, a oni treba da budu nosioci srpske nauke. To vam je kao da imate nekog seljaka koji nije obradjivao svoje njive zadnjih dvadesetak godina!

Ili decenijama su razna ministarstva finansirala projekte za dobijanje nafte iz Aleksinackog skriljca a nafte "ni od korova".

 

Ceda Bradic | 21.07.2010. 09:50

 

ZB-1: ,,наука данас толико напредовала да нико не може претендовати на компетентност мимо своје уске научне дисциплине" CB-1: Nauka ili "alhemija"? ZB-2: заправо, ,,уска научна дисциплина", CB-2: Razumna klasifikacija cinjenica,Sv vl Nikolaj. ZB-3:О науци као таквој и најпродуктивнији научник заправо не зна ништа, и због тога је најбоље да се крупне одлуке препусте искусним јавним радницима и визионарима опште праксе. CB-3:

"tipican primer" Hirosima i Nagasaki. (kombinacija "al'hemicara" i "vizionara opste prakse"). "Divno resenje" :).

 

Ceda Bradic | 21.07.2010. 09:53

 

ZB-4:А део кривице за то што се и насрпским пијацама и уаутобусима не дискутује, као нпр. у Финској, о квазарима или функцији хипокампуса, вероватно је у школи. CB-4:Covek funkcionise tako sto: postoji: pokretacki motiv (u rasponu od instinkta gladi-tipicno za zivotinje, pa do ljubavi-kompletno okruzenje). Shodno tome, razum razdvaja sta je sta (aktivnsot u rasponu od bezumlja do dobrotoljublja, dobrocinstva). Shodno tome, covek u realnosti radi ili ne radi. Po rezultatu (u realnosti) toga,sta je uradio,stanje svesti razvija, ili, ako je greska nenamerna, vrsi se korekcija (i to vodi u +razvoj stanja svesti). Rasprava o kvazarima i sl, nije verifikacja URADJENOG, pa provereno u realnosti, nego je "provereno" (+/-) imaginacijom drugog coveka. Potvrda proizvodi :afirmaciju "zajednickog egoizma" ("mi smo u pravu" jednoumlje), Neslaganje daje "jalovu raspravu"-sve do bilo kog oblika konflikta ("sukob dva egoizma")..npr moji komentari :) CB.

 

Radomir Popović | 21.07.2010. 09:55

 

ODLIČAN ČLANAK!

 

Ceda Bradic | 21.07.2010. 09:57

 

ZB-5: А део кривице за то што се и насрпским пијацама и уаутобусима не дискутује, (..) Зато се мора порадити на томе да школа не угаси природну радозналост деце за свет који нас окружује".CB-5: ovo protivreci samo-sebi (primer "al'hemije;). Rasprava o kvazarma NIJE svet koji nas okruzuje-nas svet nam je dostupan jednovremeno svim culima.

Ako se ovo ne uoci, izjava je "kvazarno-tacna"- "generator alhemije" i "alhemicara". ZB-6:Јавне трагове министрове вере у значај науке пре 2008.

свакако није лако наћи. CB-6: sopstvena VERA (samo_uveravanje) Verzija fenomena t-4 (t-4 se odnosi na "verifikaciju"

u razgovoru istih, "jednoumlje bez osnova"). Ovde je "verzija"

SAMO-uveravanje" Kao u t-4, ova vrsta poremecaja, ne moze da se identifikuje, jer je nemoguca provera u realnsoti (apstraktan stav,koji ne znaci nista jer nastaje samo_uveravanjm).To se ne osporava niti potvrdjuje (nemoguca je odrednica u odnosu na nista) ZB-7:Па ништа, није научна. CB:-7:Tacno. Argumentacija u predhodnom.

 

Јован Илић | 21.07.2010. 10:00

 

Шта ли се ово са нама догађа. Један министаркаже: не требају нама кадрови са само сувим знањем већ они који имају још неке квалитете, погледе.

Други, у овој причи, на необичан начин пропагира науку. Елементарно је питање које је пре неки дан поставила једна девојка у уличној анкети:уписала сам технологију али је питање да ли ћу и кад ћу, наравно кад завршим факултет, моћи да пласирам односно материјализујем освојено знање. Наравно тамлада девојка при томе је на уму имала садшње стање у земљи, где привреде годово и да нема. Одличан је ово текст. Хвала ауторки Жељки!

 

pero čvoruga | 21.07.2010. 10:02

 

Bravo Željka! Tako Vam je to - kada o nauci počnu da govore ljudi opšteg profila. Đelića sad da neko stavi za direktora CERNA, on bi odmah imao ideju kako da unapredi i ubrza stvaranje "crne rupe"!

 

Ceda Bradic | 21.07.2010. 10:03

 

ZB-8:Анкета није извршена на случајном узорку (..) CB-8: Ponovo se vracamo na prvi komentar (t-3), a onda ponovo citamo sjajan tekst " Uocava se ogromna opasnost od deformacije nauke ("otklizavanje" u "alhemiju").U tom smislu je i direktna optuznica protiv Ministra-ne za negativne namere (cenim da su namere najbolje mguce, ali oslonjene na "alhemiju"). Nije svestan jedne "anomalije" u finansijama (relnost - tu vrsimo proveru i poptrebi korekciju),, pa sada postoji ogromna opasnsot,da to prenese (nenamerno)i u sferu apstrakcije (kompletna anarhja realnost+ apstrakcija)."Optuznica"

ima svrhu da :1-uoci fenomen monetarna destrukcija 2-inicijativa: kako monetarnu destrukciju PREOBRAZITI U NAPREDAK. Moguce je, jer SISTEM PLASMANA KREDITNOG NOVCA NIJE KOMPLETAN pa izaziva destrukciju.Treba da se doradi, kompletira i dobicemo napredak. Ovako idemo u kompletan sunovrat ("alhemija" dobja kvazi-verifikaciju u kvazi-realnsoti).Analogno vazi i za deformacije u crkvi (raskol->ekumenizam).CB.

 

Vladimir Glišin | 21.07.2010. 10:41

 

Ja se potpisujem punim imenom i prezimenom. Koleginica Željka je više nego uzdržana. Medjutim, da dodam nešto što stvarno predstavlja leglo intelektualnog beščašća u ministarstvu za nauku Srbije. Naime, od strane ministra Djelića (potpisao premijer Cvetković) imenovani su novi članovi upravnih odbora u naučnim institutima. Pogodite po kome ključu? Dva predstavnika iz DSa, jedan iz G17 i jedan iz SPSa! Bljak! Zato preporučujem mladima koji veruje u sebe a ne u lokalne političare, da što pre spakuju kofere i u beli svet. I u Tunguziji imaju veču šansu za pošteno bavljenje naukom! U jednom institutu napr. za predsednika Upravnog odbora imenovan je jedan bivši DS ministar koji će deo Instituta da privatizuje a onda pogodite ko če taj deo Instituta da otkupi? To je ujedno i kviz pitanje za čitaoce ove rubrike!

 

 

 

Распамећивање Србије

Одлив мозгова

 

Распамећивање Србије

У ве­ћим или ма­њим та­ла­си­ма, оти­ца­ла је „ре­ка без по­врат­ка" с фа­кул­тет­ском на­о­бра­збом, пре­те­жно мла­ђих љу­ди, због че­га је на­ша зе­мља по „од­ли­ву мо­зго­ва" на не­слав­ном 132. од 133 пре­ма по­да­ци­ма Свет­ског еко­ном­ског фо­ру­ма! А две тре­ћи­не ви­со­ко­шко­ла­ца је ових да­на на­ја­ви­ло да ће по­сле ди­пло­ми­ра­ња оти­ћи у ино­стран­ство

„Сед­мо­ри­ца ве­ли­чан­стве­них" су из­ја­ха­ли из Ср­би­је, уз уоби­ча­је­но осе­ћа­њи­ма на­то­пље­но обе­ћа­ње да ће се (уско­ро) вра­ти­ти. Али жи­вот је пре­ва­ран, ни­ма­ло не ли­чи на филм­ске при­че са срећ­ним кра­јем. Из ко­јих су се по­бу­да Лу­ка Ми­ли­ће­вић, Ду­шан Ми­ли­јан­че­вић, Ог­њен Ив­ко­вић, Ми­хај­ло Це­кић, Алек­сан­дар Ва­сиљ­ко­вић, Ни­ко­ла Мрк­шић и Ду­шан...

цео текст

 

Земунско-винчански клан

За­што мла­ди и да­ро­ви­ти ис­тра­жи­ва­чи, чак и свр­ше­ни сред­њо­школ­ци, од­ла­зе из Ср­би­је и ка­ко их мо­же­мо, ба­рем де­ли­мич­но, вра­ти­ти? Ни­ка­да ни­сам чуо озбиљ­ну ана­ли­зу пра­вих узро­ка за ова­кво ста­ње;уна­че­лусе при­ча, алире­зул­та­тиго­во­редасени­штаозбиљ­нонепред­у­зи­ма. Да ли се по­сле ску­па„На­уч­ни­ци за бу­дућ­ност Ср­би­је" не­што ме­ња? На­жа­лост –...

цео текст

 

ИН­ТЕР­ВЈУ: проф. др МИ­ЛАН РАС­ПО­ПО­ВИЋ

Београдски бисери

На­ше ра­стан­ке су пра­ти­ле ре­чи: од­ла­зи­мо да на­ста­ви­мо успе­шно то што смо за­по­че­ли у Ма­те­ма­тич­кој гим­на­зи­ји, она ће нам би­ти основ­на ре­фе­рен­ца у на­уч­ној би­о­гра­фи­ји и оче­куј­те наш по­вра­так

За уче­ни­ке проф. др Ми­ла­на Рас­по­по­ви­ћа мо­же­мо ре­ћи да су „би­се­ри ра­су­ти по це­лом све­ту". У вру­ћој сто­ли­ци ди­рек­то­ра он је про­вео нај­ду­же од свих – 31 го­ди­ну и за то вре­ме су га прет­по­ста­вље­ни 12 пу­та по­зи­ва­ли да, уме­сто та­бле с нат­пи­сом Ма­те­ма­тич­ка гим­на­зи­ја у Бе­о­гра­ду, ста­ви но­ву с дру­га­чи­јим на­зи­вом. Исто то­ли­ко пу­та их је од­био...

цео текст

http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Odliv-mozgova/index.1.sr.html

”Milosrdni Anđeo” izbrisao vekove

"Anđeo" izbrisao vekove

V. C. S. - D. Z. - I. M, 18.05.2010 21:00:25

 

 Sve mi se činilo da je reč o nečijem tuđem životu. Jednostavno, nisam mogao da verujem da mi se to dešava, baš kada sam mislio da su sve nedaće prošle. Razmišljao sam kako da organizujem život, nadajući se nekom premeštaju iz kolektivnog centra, a onda sam odjednom bio primoran da se borim sa opakom bolešću. Ovo je sudbina Bogdana Zavišića (56), koji se kao dvostruki izbeglica obreo u Kolektivnom centru "Selova", nadomak Kuršumlije. Tu je saznao da je, u međuvremenu, dobio rak debelog creva. U maju 2008. godine operisan je u prokupačkoj bolnici, da bi samo desetak dana kasnije, zbog neuspešne operacije, još jednom završio na operacionom stolu.
Stalno se, iznova i iznova, pita šta je prouzrokovalo bolest:
- Prostorije tehničke škole u kojima smo bili smešteni u Srbici, na Kosmetu, nalazile su se preko puta stanice policije koja je često bombardovana. Zato verujem da me je, pored stresa, satrlo i bombardovanje - objašnjava Bogdan.
Kako život ponekad ume surovo da se poigra, njega je posle dve operacije debelog creva zadesila i nova nesreća - rak jetre, koji ju operisao samo mesec dana posle drugog zahvata.

Udar po severu

Bogdanova priča je tipičan primer onoga sa čim se svakodnevno sreću kosovski lekari. Jedan od njih je i dr Nebojša Srbljak, predsednik nevladine organizacije "Milosrdni anđeo", koji je bio na čelu tima kosovskomitrovačkog zdravstvenog centra koji je pratio posledice bombardovanja. Srbljak tvrdi da je porast malignih oboljenja na ovom području u odnosu na 1999. toliko porastao da se može govoriti o pravoj epidemiji:
- Do rata smo imali 10 obolelih na 300.000 stanovnika, a sada imamo 20 na 60.000 - kaže Srbljak. - Posledice su najčešće kod muškaraca, posebno onih koji su direktno bili izloženi dejstvu uranijuma, a to su pripadnici 21. mehanizovane jedinice, koja se kretala na potezu Peć - Đakovica, odnosno bila na Košarama. Ova jedinica je bila sastavljena od stanovnika severa KiM, i oni su prvi počeli masovno da obolevaju.
Od raka obolevaju svi, pa i deca. Tako je jednom dvanaestogodišnjaku nedavno odstranjen tumor na štitastoj žlezdi. Za prvih šest meseci prošle godine, u Kosovskoj Mitrovici dijagnostifikovano je više od 2.000 novootkrivenih slučajeva.
Prema podacima Ministarstva zdravlja, muškarci u centralnoj Srbiji pre bombardovanja najviše su obolevali od raka pluća, kolona i rektuma, prostate, mokraćne bešike, želuca i pankreasa. Između 1999. i 2005. sve je više bolesnih od svih ovih vrsta kancera, osim raka želuca. Tako je, recimo, stopa učestalosti raka prostate porasla za neverovatnih 60,3 odsto, raka bešike za 36,6 odsto, debelog creva i rektuma za 28,6 odsto i pluća za 15,5.
Kod žena najčešći su maligni tumori na dojci, kolonu i rektumu, grliću materice, plućima, telu materice i želucu. Od bombardovanja naovamo porastao je i procenat žena obolelih od ovih vrsta tumora, izuzev raka grlića materice, gde je stopa učestalosti smanjena za 3,5 odsto. Tako su stope učestalosti raka debelog creva i rektuma porasle za 24,6 odsto, pluća za 23,7 odsto, tela materice za 17,1 odsto i dojke za 6,8 odsto.
Posle rata, ali tek posle tri godine, srpski timovi počeli su da rade dekontaminacije terena na pet lokacija (od 12 gađanih), od kojih nijedna nije bila na Kosmetu. Ne zna se prava istina čime je sve, i koliko, kontaminirano Kosovo.
Po rečima dr Milojka Kovačevića, direktora laboratorije za zaštitu od zračenja i zaštitu životne sredine Instituta "Vinča", koji je na dve lokacije bio vođa tima, čišćenje terena od projektila sa osiromašenim uranijumom trajalo je od 2002. do 2007. godine. Osim stručnjaka "Vinče", učestvovali su i pripadnici Vojske, jedinice za atomsko-biološko-hemijsku odbranu, i dr Radomir Kovačević iz Instituta za medicinu

rada i radiološku zaštitu.

Tajna na Kosovu

Prva lokacija bila je u Crnoj Gori, a potom su pretraživani Reljan u opštini Preševo, Pljačkovica kraj Vranja, Bratoselce i Borovac na teritoriji opštine Bujanovac.
- Ove lokacije su detaljno očišćene, ali nije isključeno da je na terenu ostalo još projektila ili košuljica. Vreme njihovog poluraspada je do 4,5 milijardi godina, pa ako su ostali, neće skoro prestati da zrače - upozorava Kovačević.
On dodaje da su saznanja da se koristi osiromašeni uranijum u "Vinči" imali još pre kraja bombardovanja. U Institut su već tada na analizu stigli prvi projektili, kakve su dobijali i tokom rata u Bosni. Uranijumska punjenja bila su dimenzija 196 sa 16 milimetara i teška 300 grama.
Lokacije su obeležili prema informacijama koje su dobili od NATO, mada se ispostavilo da njihovi podaci nisu sasvim pouzdani, pa su na nekim mestima pronašli osiromašeni uranijum, iako koordinata nije bilo na mapi.
Zanimljivo je i da nijedan od projektila nije pogodio pravi cilj. Milojko Kovačević naglašava da su bombarderi gađali releje i predajnike, ali su ih promašivali i pogađali lažne mete.
- Avioni, koji ispaljuju 4.000 metaka u minuti, služe kao pratnja pešadiji, pa su dejstvovali tamo gde je OVK napadao na zemlji. Problem je što je čišćenje terena počelo kasno, tri godine posle bombardovanja, a u međuvremenu su padale kiše, snegovi, duvali vetrovi i to razneli - naglašava ovaj stručnjak.

Bomba ispod zemlje

Kada su počeli da rade, dekontamineri gotovo ništa nisu pronašli na površini, već ispod zemlje. Ali, kako tvrde stručnjaci, nije bilo dovoljno samo pokupiti penetratore koji nisu eksplodirali, već i podići i stručno odložiti ceo jedan sloj zemljišta, a za to nije bilo para. Takođe, problem je što posle tog čišćenja nikada nije rađen naknadni monitoring.
Inače, uranijum prvo ide u vodu, koja na suncu isparava, pa onda u vazduhu stvara uranijumske okside. Tako se pravi aerosol koji se raznosi okolo i taloži. Veoma je opasno ako je neko u direktnom kontaktu sa ovim elementom, jer je samo jedan miligram toliko otrovan da potpuno razori bubrege. Ako se udahne mala doza, u plućima se stvara pravi izvor radioaktivnog zračenja. Ukoliko je čovek otporan i zdrav, ove čestice ne prodiru dalje od sluzi koja štiti ćelije pluća. Ali, ako je neko načetog zdravlja ili osetljiv, uranijum lako stiže do pluća i to je začetak raka.
Dr Ana Jovićević, direktor Službe epidemiologije Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, podseća da u svetu svake godine od neke forme raka oboli 12 miliona ljudi, a oko sedam miliona umre. Taj broj se stalno povećava, i predviđanja su da će se do 2020. godine cifra udvostručiti. Ona dodaje i da se iz godine u godinu sve više zahuktava i epidemija kancera u zemljama u razvoju, u koje spadamo i mi, a pošto se 80 odsto slučajeva otkrije tek u uznapredovaloj fazi, smrtnost je visoka.
- Svake godine imamo oko 32.000 novoobolelih od kancera, a oko 20.000 umre. Muškarci boluju najviše od raka pluća, debelog creva i prostate, a žene od raka dojke, debelog creva, grlića materice i pluća. Svake godine registruje se i 300 novoobolele dece.
Mnoga od njih su sa Kosova i Metohije. Prema podacima koje smo dobili iz gračaničke bolnice, najveći je porast raka pluća, pa debelog creva, dojke, jetre, tumora mozga, reproduktivnih organa, kostiju, bubrega i mokraćne bešike. Samo, u Gračanici, faktore rizika ne traže u pušenju, kao u svetu, već u - radijaciji.

OTROV GUTA KRV, RAZARA KOSTI
Prema rečima dr Radomira Kovačevića uranijum je duplo otrovniji od olova i žive, a njegovo radijaciono dejstvo je direktno kancerogeno. Kroz telo ga prenosi krvni sistem, odnosno eritrociti i proteini plazme:
- Vezuje se za skelet i zauzima tačno mesto gde se nalazi kalcijum. Da li će se posledice pojaviti brzo ili posle nekoliko decenija, zavisi od individualnih svojstava organizma. Kada pogodi somatsku ćeliju, najopasnija posledica su maligna oboljenja. Ali, ako promena pogodi ćeliju germinativnog epitela (jajnu), posledice se prenose na potomstvo.

SAMO RUSI POŠTUJU KONVENCIJU
Bio sam predsednik Društva za zaštitu od zračenja i još tada smo apelovali da se zabrani upotreba municije sa osiromašenim uranijumom, pozivajući se na Ženevsku konvenciju - kaže Milojko Kovačević iz Instituta "Vinča". - Ali vojske, dodaje, ne mare za to. Sve velike sile imaju uranijumsku municiju, jer je efikasna i jeftinija od takozvanih srebrnih metaka, koji košuljice pune volframom. Jedino Rusija koristi volfram, dok Amerika, Francuska, Engleska, Brazil i Pakistan prave uranijumske bojeve glave

 

http://tinyurl.com/3744zbp