Институт Винча није поштовао мере заштите од зрачења

izmedjusnaijave.rs

Институт Винча није поштовао мере заштите од зрачења - Између сна и јаве

Prenosimo

8–10 minutes

---

Радијациона и нуклеарна несигурност Србије

• Неутемељене оптужбе на рачун ЦИНС-а
• Радници Института оставили су раднике Завода за заваривање да се даље сами сналазе са јаким радиоактивним извором. Колега Димовић мисли да је то „добра пракса" а ја мислим да је непрофесионално и неодговорно.
• У случају акцидента, тј. ванредног догађаја, док год траје, неопходно је обезбедити професионалну заштиту од зрачења. То су основни принципи

Пре две године, 4. јуна 2021. на траси нафтовода у близини Иђоша, општина Кикинда, током рутинских операција изгубљен је радиоактивни извор. Радове је изводио Завод за заваривање, чији су радници о томе обавестили Директорат и Лабораторију за заштиту од зрачења Института за нуклеарне науке Винча. Радници Лабораторије нису успели да са ручним дозиметрима лоцирају извор, па Институт Винча након два дана повлачи своје људе, због „прекомерно високих доза зрачења" које су примили њихови дозиметристи. На терену су, међутим, остали радници Завода за заваривање, који су, у сарадњи са Директоратом, успели да заврше посао али су примили изузетно високе дозе зрачења, реда величине са дозама добијеним приликом акцидента на реактору РБ у Винчи 1958. О овоме су писали ЦИНС и др Јагош Раичевић, а блог Измеђуснаијаве објавио информације у тексту од 23. јуна о.г. који је објављен у НиН-у под насловом "Анатомија једног акцидента". Тек након објављивања текста у НиН-у огласио се Институт Винча тврдећи да у објављеним информацијама постоји "низ неистина" изречених без професионалних и стручних критеријума. Након прозивки ЦИНС је одговорио да је тиме "покушана дискредитација рада новинарке ЦИНС-а, као и сам текст без указивања на то шта је у њему нетачно." Осим тога ЦИНС је саопштио и да је новинарка безуспешно покушавала да добије мишљење "Винче" о акциденту, али да су надлежни из института то избегли. Тек кад је прича доспела у јавност посредством недељника НИН, ЦИНС и др Јагоша Раичевића, Институт Винча је преко својих запослених, доста неубедљиво покушао да се искобеља из ове вруће ситуације.

На одговор Института Винча реаговао је др Јагош Раичевић, експерт Међународне агенције за атомску енергију, бивши директор Лабораторије за Заштита од зрачења Института за нуклеарне науке Винча и в.д. директора ЈП Нуклеарни објекти Србије, чији одговор преносимо у целини:

Поводом мог чланка „Анатомија једног акцидента" (НИН, 22.06.2023) у прошлом броју НИН-а је у име Института Винча реаговао помоћник директора др Славко Димовић, тврдећи да у мом чланку постоји „низ неистина" које су „без икаквих професионалних и стручних критеријума". А затим ниједну од тих „неистина" није демантовао, већ је правдајући (своје) поступке изнео, по мом мишљењу пар проблематичних ставова, о којима ће бити речи у овом тексту.

Ја сам написао да су радници Института отишли са места акцидента у Иђошу, знајући да неће бити адекватне замене и тако оставили раднике Завода за заваривање (Завод) да се даље сами сналазе са јаким радиоактивним извором који није био стављен под регулаторну контролу. Колега Димовић мисли да је то „добра пракса" а ја мислим да је непрофесионално и неодговорно.

У санацији акцидента је учествовао Завод, Институт Винча и Директорат за нуклеарну и радијациону сигурност и безбедност Србије (Директорат). Колега Димовић сада тврди да им је задатак био да изолују „одређену количину земље која у себи садржи извор зрачења, што је и урађено". Мало је то нејасно, јер је извор и пре него што су дошли био у некој „одређеној количини" земље. Са друге стране, у извештају Директората из 2021. пише да је Институт ангажован од стране Завода „за санирање ванредног догађаја, проналажење извора" и посебно – „његово стављање под контролу" – што није урађено!

У случају акцидента, тј. ванредног догађаја, док год траје, неопходно је обезбедити професионалну заштиту од зрачења. То су основни принципи који никако нису смели да промакну истоименој Лабораторији Института. Ова примедба нема везе са тиме што се колега Димовић није никада бавио заштитом од зрачења (иако је био директор Лабораторије Института, и то баш у време поменутог акцидента у Иђошу).

Да се случај Иђош десио у време када сам ја био директор Лабораторије Заштита Института Винча, био бих у јако великом проблему, јер тада нисмо имали Регулаторно тело, које данас постоји у облику Директората. И то је у суштини једина танка нит која би донекле могла да релативизује одговорност Института, јер би на неком замишљеном суђењу представник Института могао да изјави да је напустио место акцидента у вери да је Директорат обезбедио одговарајућу замену; другим речима, да пребаци одговорност на њих. Зато и нисам написао да би озрачени радници Завода могли да размисле да туже Институт. Поменуо сам само Завод и Директорат.

Институт за акцидент оптужује Завод за заваривање, зато што су његови радници били „нестручни и несавесни". Та изјава у најмању руку није коректна, јер да Завод тако ради, губио би изворе сваког дана. За неупућене, треба рећи да се дешава, истина не често, да се радиографски извори изгубе током рада. Управо због тога се и праве унапред планови мера у случају „ванредних догађаја" – али не у Програму заштите од зрачења већ недостајућој Анализи сигурности, због чега сам и ставио под сумњу лиценцу коју је Заводу дао Директорат. Што се тиче интерних процедура Завода, верујем да је међу првима била – хитно позвати Лабораторију Заштита, што су радници Завода и урадили. А шта су урадили радници Института? Дошли и отишли, иако је извор још увек био негде у блату, остављајући свој лиценцирани комби „нестручним и несавесним" радницима Завода.

Институт тврди да су радници Завода примили енормне дозе зрачења јер су „извесно време провели у непосредној близини", јаког извора при чему код себе „нису имали ни један инструмент којим би регистровали повишен ниво зрачења". То су нове информације које после две године сада први пут чујемо – а на основу којих је неко већ требало да одговара. Али, о томе у Извештају Директората нема ни речи (као уосталом ни у њиховом годишњем извештају за 2021. годину). Према тој верзији, одлазак Института са локације нема везе са огромним дозама које су примили радници Завода.

Ово се не поклапа са извештајем Директората, али ни са изјавама сведока, који описује како се та „одређена количина земље" коју је оставио Институт, морала сводити на још „одређенију" – уз неконтролисано озрачивање радника Завода/Конвара(?). Цитирам ЦИНС: „Из тог блата се по 200 грама земље вадило и стављало у кофе у којима се носи бетон", објашњава Радослав. „Пратило се на апаратима који очитавају зрачење. 'У овој није, у овој није… у овој јесте, склањај се.' (…)".

Узгред, морам рећи да је инспектор Јањић написао детаљан и у суштини врло добар извештај; који је на жалост Директората могао да прочита и неко други осим новинара.

Институт тврди да „Ниједног момента акцидент није због деловања Института Винча био остављен без дозиметријске контроле, јер је управо Завод за заваривање … имао услове за константно вршење и контролу дозиметрије". Исти онај „нестручни" и „несавесни" Завод? Не само да знају да варе, него раде и „контролу" дозиметрије.

Пре него што завршим, да расправимо питање о „нивоу прописаног парцијалног ограничења дозе … у оквиру одобрене праксе" јер ми се спочитава као да прижељкујем да дозиметристи Лабораторије Института приме „дозу зрачења изнад оне прописане Законом". На Енглеском се тај термин кратко зове "dose constraints" и нема никакве везе са Законским границама доза већ са проценом официра за радијациону сигурност, који за конкретну праксу процењује граничну вредност која може бити премашена уколико то ситуација на терену захтева – што је управо било у случају Иђош. Према Извештају, дозе дозиметриста су варирале од 0.03 до 2.33 хиљадитих делова Sv (Сиверта), па питам зашто 8 од 12 дозиметриста, који су примили релативно мале дозе зрачења, није остало да помогне у санирању акцидента који се дешава једном или ниједном у току неколико година? Тако би спречили да радник Завода прими око 960 истих тих хиљадитих делова Sv. Писцима Институтског дописа бих саветовао да погледају пажљивије дефиницију појма "dose constraints" која је детаљно изложена у добро познатој публикацији GSR Part 3, IAEA 2014.

Подели:

 

Profesor Danica Grujičić o bombardovanju osiromašenim uranijumom

jugpress.com

Profesor Danica Grujičić o bombardovanju osiromašenim uranijumom - JUGPRESS

Postavio: Jugpress

5-6 minutes

---

NIŠ

Profesor dr Danica Grujićić dvadeset godina nakon bombardovanja Srbije osiromašenim uranijom insistira na naučnom pristupu i dokazu o svim štetnim posledicama bombardovanja Srbije 1999. godine

Ona ne prihvata tvrđenja nekih da osiromašeni uranijum kojim su gađani ciljevi u Srbiji nisu opasnost niti da utiču na pojavu kancera.

 " Svi oni koji govore kako nema nikakve opasnosti, kako nema zračenja oni ne shvataju šta je kancerogenza.. Ako Svetska zdravstvena organizacija, iz određenih političkih razloga nije stavila osiromašen uranijum na listu, zašto je onda stavila na listu kancerogena sve raspadne produkte tog osiromašenog uranijuma, tih istih penetratora koji su koji su pali ina našu zemlju. Neka mi neko  to objasni. Mi očigledno govorimo o različitim stvarima", rekla je dr Danica Grujičić.

I dodala " Kad je u pitanju kancerogeneza jedna naučnica iz Italije uspela je da to poveže. Te nano čestice  mogu da stignu i do Mađarske i do Subotice. U onom trenutku kada dođe do eksploziije oslobađa se ne samo ogromna toplota nego se oslobađaju te čestice koje idu dalje vazduhom. One su udahnu. One mogu da završe i u bubregu. Imate jednu nano česticu uranijuma koja čuči u organizmu U jednom određenom trenutku iz tog jezgra uranijuma izlazi alfa čestica. Alg ćestica ne može da pređe papir ali može membranu i uđe u ćeliju  i da odjednom , ako postoji bilo kakav poremećaj imuniteta, kreće ciklus stvaranja a ne uništavanja malignih ćelija. Šta je donelo hemijsko i nuklerano ratovanje protiv Srbije. Upravo to. Hemijsko i nuklearno ratovanje protiv Srbije 1999.godine donelo je porast velikog broja autoimunih i malignih bolesti, rekla je profesor dr Danica Grujičić.

Kako je rekla ne može da kaže da li su podaci Batuta sa kojima institute raspolaže, tačni ili ne, ali ne može se epidemiološka situacija u zemlji posmatrati samo sveukupno. Mora se ići od regiona do regiona.  Tvrdnju da se nešto zaista loše dogodili dr Grujičić argumentovala je opštepoznatim da je osam radnika vranjskod Vodovoda rasčišćavalo Pljačkavicu neposredno posle bombardovanja a da je  sedam od njih je umrlo od raka, a osmi se leči.

"Ovo pokazuje da tu nešto nije u redu", kazala je Grujičić.

Grujičić kaže da nije cela Srbija zagađena –i mora se ići od regiona do regiona

 "Mora se napraviti naučni pristup. Postoje matematički modeli koji su prisutni svuda u svetu i na osnovu kojih vi tačno znate kolika se količina hemijskih ili radioaktivnih meterija izlilo u jednom određenom trenutku. Na osnovu toga se može izračunati koliko je toga bilo, koliko je ostalo, gde je to završilo  kolika će koncentracija u životnoj sredini biti posle pet, deset ili 15 godina. Ali to ne može da uradi prlamentarna komisija niti bilo ko osim ljudi koji se bave životnom sredinom, fiziko hemičari, fizičari, molekularni biolozi, veterinari. Čitav opus svega toga može da postoji i takvu analizu mi tražimo da se uradi.  Naša ideja je bila da iskusniji istraživači i naučnici rade kao volonteri i da postoji jedan uzan kruh ljudi koji će sakupljati podatke",objašnjava Grujičić, koja kaže da možda još uvek postoje teritorije sa povišenom koncetracijom hemije.

"Dajte da napravimo remedijaciju, da ostavimo ovoj deci životnu sredinu kakva ona treba da bude"

Grujičić je podsetila da je 12. juna proške godine Ministarstvo životne sredine imenovano za rukododioca tog istraživanja. Tu je trebalo da učestvuje Ministarstvo zdravlja, Ministarstvo za nauku i Minisarstvo odbrane. Predlog je bio da mi stariji radimo volonterski a da postoji tim koji će skupljati podatke .

" Mi godinu dana nismo uradili ništa zahvaljujući tome što Ministarstvo životne sredine nije moglo da nam nađe prostorije a mi smo do sada mogli da uradimo analizu podataka koji već postoje. To nije prošlo Vladu i mi pravno ne postojimo".

Danica Greujićić poziva nadležne u Srbiji da joj odgovore da li će im dozvoliti naučni pristup ispitivanja jer je to jedini validni rezultat.

"Možda će se ispostaviti da smo mi zdraviji od cele ostale Evrope. Neka njih malo izbombarduju da im daju da budu više zdravi"

Predlog je i da studenti na doktorskim studijama rade doktorate sa ovom temom. Svako iz svoje oblasti, psiholozi sa svog aspekta, fizičari sa svog , toksikolozi svoje.

"Znamo da sada za doktora u državnim ustanovama mora da se objavi rad i naučnom časopisu koji ima recenziju. Sada zamislite da se slije 500 radova na tu temu. Vi tada imate dokaz. Možda je to dokaz da je sve super, a možda i da nije sve tako super. Zašto se sakupljanje dokaza na ovaj način koči. Možada zato što neko zna do kakvih ćemo podataka doći, a zna i kako će Evropa na to reagovati. Osim toga, masa dece koja će se baviti ovim istraživanjima pratiće i šta se dalje događa sa životnom sredinom, za nekoh dest, dvadest godina, ali su oni generacija mladih koji treba da ostavi generacijama Srbiju bar malo čistiju", istakla je Grujičić i dodala da će se broj malignih bolesti, ako se to ne učini samo povećavati.

Ona još jednom naglašava da je zadatak naučnika da nađu i da daju dokaze o tome šta se dogodilo te 1999.godine, a šta će država sa tim dalje dešavati odlučiće država i politika.

 

Simpoziju o posledicama osiromašenog uranijuma

jugpress.com

Simpoziju o posledicama osiromašenog uranijuma - JUGPRESS

Postavio: Jugpress

5-6 minutes

---

NIŠ

Stručnjaci iz više od 10 država učestvuju na drugom Međunarodnom simpozijumu o posledicama bombardovanja 1999. godine koji se održava u Nišu.  Prijavljeno je oko 35 naučnih radova koji treba da dokumentuju razorno dejstvo osiromašenog uranijuma bačenog na četiri lokacije na jugu Srbije, po živote i zdravlje ljudi i po životnu sredinu.

Ima naučnih dokaza  o tome da su vojnici iz Italije koji su bili izloženi osiromašenim uranijumom zbog ovoga oboleli od raka.

"Pre mesec i po dana doktorka Rita Celli  pronašla je osiromašeni uranijum u telu jednog vojnika i za to postoje dokazi. Oni vode postupke, dokazuju prisustvo teških metala i osiromašenog uranijuma u telima vojnika koji su boravili na Kosovu i Metohiji i traže od italijanske države, od članica NATO pakta da priznaju štetu koju su pričinili tim vojnicima i civilima koji su boravili na Kosovu i Metohiji  i Bosni i Hercegovini i on to radi vrlo uspešno. On je  spreman da našim advokatima, našem pravosuđu pomogne i dostavi svu potrebnu dokumentaciju, sva ta veštačenja i da zajedničkim snagama uspemo da mi naše građane zastupamo – rekao je Aleksić.

To je  potvrdila Jark i međunarodna medicinska ustanova.
O tome kakva je uloga Rusije bila tokom NATO bombardovanja govorila je akademik iz Rusije Jelena Guskova.  Guskova.

"Rusija je naučila lekcije iz 1999.godine i ako bi se desila slična pretnja Srbiji ne biste ostali sami protiv celog sveta jer bi Rusija bila sa vama. Rusija je promenila spoljnu politiku, stala na noge, postala je jaka i ona dobro sada zna ko je njen najbolji prijatelj i sada je Rusija možda i jedina u svetu koja brani istinu o Srbiji" rekla je

Jedna od organizatorki simpozijuma Olga Zorić rekla da je cilj ucesnika ovog simpozijuma da se istinom bore za pravdu.

" Zašto kažem da se borimo. Zato što i 20 godina od NATO bombardovanja, jedan medijski i politički rat uperen protiv naše države i dalje traje. Ovo je jedan vid otpora i naše borbe i način da se izborimo za istinu i pravdu, šta se to nama dešaval i zbog čega i na šta sve imamo ptavo – rekla je  Zorić

Ona je istakla da je između dva simpozijuma pokrenuta stručna javnost i da je veliko interesovanje i domaćih ali i stranih učesnika za ono što se danas dešava u Noši-.

Kako kaže, plan im je da urgiraju da država donde potrebne zaključke kako bi se pokrenule tužbe, da se osiromašeni uranijum izbasssci sa naših prostora, i da se utvrdi kakve su realne posledice po građane danas, kao i da pomognu obolelima od kancera.

Jedan od gostiju Domeniko Leđaro iz Italije, autor knjige Uranijumski vojnik, potvrdio je da ima naučnih dokaza o štetnim posledicama osiromašenog uranijuma.

Osim simpozijuma na kome stručnjaci iznose svoje zaključke, Leđaro kaže da je važna i uloga države, koja treba da pomogne da se pređu sve prepreke.

Nekada vojni pilot Domeniko Leđero, jedan od osnivača i odgovornih u organizaciji Vojna opservatorija, Odeljenja italijanske odbrane, godinama se bori da dokaže istinu o katastroofalnim posledicama osiromašenog uranijuma po zdravlje, pre svega italijanskih vojnika koji su učestvovali u svetskim misijama. Rezultat te njegove aktivnosti je knjiga "Uranijumski vojnici" koja je prevedena na srpski jezik i predstavljena je sinoć  u Nišu.

"Prošlo je tri godine od kada sam napisao knjigu Uranijumski vojnici. Ali ona je uvek aktuelna. Jedina stvar koja se menja je broj umrlih i broj obolelih. Ja se iskreno nadam da nikada više neću pisati takve knjige. Nemamo dovoljno papira da napišemo koliki je broj umrlih. Trudimo se da napišemo jednu stranicu slobode i mira. Mislim da je jako bitno i da moramo da uradimo sve i svi zajedno da istina o posledicama osiromašenog uranijuma izađe na videlo. Završeno je to etiketiranje "Evropa, NATO pakt, Varšavski pakt. Potrebni su ljudi i da zabeležena priča sama po sebi govori o dejstvu osiromašenom uranijumu" rekao je autor Domeniko Leđero.

 Leđero je u svojoj knjizi, koju je napisao sa novinarkom Mari Taljazuči, po prvi put otkriva pozadinu dešavanja iz svedočenja, dokumentacije i fotografije. Objavio je mnogo priča koje svedoče o povezanosti municije sa osiromašenim uranijumom koje su korišćene u NATO agresijama  i velikog broja obolelih i preminulih italijanskih vojnika. Dokaze koje navodi autor nedavno je potvrdila četvrta Italijanska parlamentarna komisija upravo zahvaljujući Leđerovoj upornosti.

 Ova knjiga nastoji da predstavi " tihi rat" između onih koji drže istinu tihom i onih koji glasno vuču.

Skup prate i inostrani novinari što govori u prilog tome da je sve više onih koji smatraju da istina o osiromašenom uranijumu treba konačno da bude utvrđena. Najavljeno je da će nemačka i francuska televizija snimati dokumentarni film o posledicama NATO agresije na jugu Srbije.

Najavljen je dolazak italijanskog advokata Tataljija koji  ima više od 80 pravosnažnih presuda i koji zastupa šreko 300 italijanskih vojnika, obolelih od raka , koji su učestvovali u NATO operacijama na Balkanu.

Na današnjem skupu, na kome je bilo preko 200 ljudi iz Srbije i sveta , nije bilo predstavnika zvanične vlasti.

 

Јасмина Вујић: Студенти из Србије и Српске освајају Беркли

Јасмина Вујић: Студенти из Србије и Српске освајају Беркли

12.01.2013 09:04 | Сандра Кљајић

Орден заставе Републике Српске са златним венцем који ми је доделио председник РС Милорад Додик, велико је признање, које ће само бити још већи подстрек за мене да упорно радим на промовисању српског народа у свету, на промовисању његове културе, језика, писма, историје и духовности.

Рекла је то у интервјуу "Гласу Српске" шеф катедре за нуклеарни инжењеринг на америчком универзитету Беркли Јасмина Вујић, један од најутицајнијих српских научника у свијету.

* ГЛАС: Предсједник РС Милорад Додик одликовао Вас је поводом 9. јануара, Дана и крсне славе РС орденом заставе Републике Српске са златним вијенцем?

ВУЈИЋ: То је заиста велико изненађење за мене и велика част. Веома захваљујем председнику РС Милораду Додику на огромној почасти коју ми је указао. Посебно ми је драго што се моје име нашло поред имена амбасадора Руске Федерације Александра Боцан Харченка, великог пријатеља српског народа, и Новака Ђоковића, првог тенисера света, и најбољег амбасадора српског народа у свету! Ово велико признање ће само бити још већи подстрек за мене да упорно радим на промовисању српског народа у свету, на промовисању његове културе, језика, писма, историје и духовности. Наставићу да радим на повезивању наших младих људи широм света, на омогућавању да се најбољи студенти образују у свету, али и да не забораве одакле су потекли и да кад тада врате тај дуг свом народу. Такође ћу наставити да радим на повезивању и сарадњи Бањалучког универзитета са Калифорнијским универзитетом у Берклију, на размени студената и професора, као и на побољшању квалитета образовног система и истраживачког рада.

* ГЛАС: Како изгледа рад на Берклију?

ВУЈИЋ: Беркли је универзитет пун живота, енергије, хиљаду ствари се дешава у исто време: курсеви, предавања, семинари, испити, конференције, радионице, врхунски истраживачки пројекти у свим областима. Квалитет је најбитнији: само се најбољи студенти примају, курсеви су прве класе, најбољи уџбеници, а истраживачки рад је на првом месту. Професори су главни носиоци и квалитета наставе, и квалитета научно-истраживачког рада. Сарадња са другим универзитетима, домаћим и страним лабораторијама и институтима, са индустријом, владиним установама и научним фондацијама је приоритет. Сасвим је уобичајено да на Берклију видите и слушате власнике великих компјутерских компанија (Гугл, Мајкрософт, Епл, Интел, ..) Силицијумска долина је такође у Сан Франциско заливу као и Беркли, тако да је на око сат времена вожње. Много студената који су дипломирали на Берклију не само да раде у Силицијумској долини, већ су и међу главним носиоцима иновација, патената, развоја. На Берклију можете у сваком моменту да се "сударите" са државницима и дипломатама из целог света, са познатим књижевницима и новинарима, режисерима, Нобеловцима и врхунским научницима. Један од основних задатака који се постављају пред професоре, поред образовног рада, је и доношење истраживачких пројеката. На техничким факултетима просек по професору се креће од пола милиона долара до неколико милиона долара годишње. Из тих средстава се финансирају постдипломци који раде на истраживачким пројектима, односно њихове школарине и стипендије, купује се модерна лабораторијска опрема, инструментација, кластери компјутера. Квалитет истраживачког рада се наравно цени и великим бројем објављених истраживачких радова и публикација, који су такође основа даљег напредовања професора.

* ГЛАС: Какве шансе студенти са ових простора имају за упис на престижне универзитете попут Берклија?

ВУЈИЋ: Као Калифорнијски државни универзитет, Беркли је до пре две године морао да даје приоритет домаћим студентима из Калифорније на редовним студијама, јер су школарине биле знатно ниже него на приватним америчким универзитетима. Ситуација се променила, тако да је проценат страних студената који се примају на прву годину редовних студија повећан на 10 одсто са један одсто. На жалост, истовремено је повећана и школарина, тако да за стране студенте износи близу 40 хиљада долара за годину. Последипломске студије су још скупље, али су постдипломци на техничким наукама финансирани из истраживачких пројеката професора, тако да најбољи студенти свакако да имају шансу да буду примљени.

* ГЛАС: Колико је на Берклију српских студената и колико су успјешни?

ВУЈИЋ: Има и оних који су дошли директно из Србије и Републике Српске (то су углавном постдипломци), као и оних који су рођени у САД. Број се разликује од године до године. Наравно да су то јако добри студенти, јер су критеријуми за упис на Беркли изузетно високи. Има и одређени број студената који су добили "спортске" стипендије као изузетни спортисти, а који су Србији донели много медаља на европским и светским такмичењима. На Берклију су, на пример,  дипломирали српски репрезентативци Милорад Чавић (пливање), Ђорђе Вишацки (веслање), Иван Рацков и Лука Шапоњић (ватерполо), Ива Обрадовић (веслање) и Милица Вукадиновић (кошарка), а овде су сада веслачи Лука Ћорђевић, Игор Лучић, Јован Јовановић, Иван Остојић, Сава Поповић, и ватерполисти Алекса Шапоњић, Лука Ивановић, и Никола Липовац, док је његов старији брат Лука Шапоњић остао у својству помоћника тренера. Српски четверац  – Лука, Игор, Јован уз Александар Филиповића, је 2012. освојио златну медаљу за Србију на Светском првенству за сениоре до 23 године у Литванији, док је Алекса Шапоњић као српски репрезентативац у ватерполу освојио златну медаљу на Европском првенству и бронзу на Олимпијади у Лондону 2012. године. Наши студенти на Берклију имају своју студентску организацију ( Berkeley Organization of Serbian Students - BOSS ), која је веома активна у организовању културних и  спортских догађаја, предавања, као и осталих видова дружења. Прошлог семестра су довели младог режисера Бориса Малагурског, који је приказао свој филм "Тежина ланаца", а у фебруару су организовали српско културно вече, тј. Светосавску академију.  Шапоњић се тада управо вратио са Европског првенства, те је на крају програма цела сала од преко 200 људи могла да се диви новоосвојеној златној медаљи за српску репрезентацију. Желим да поменем и остале српске студенте који су врло активни у студентској организацији: Катарину Вајт из Чачка, која је прошле године била председник организације српских студената на Берклију (иначе студира славистику и историју), Лазара Супића из Гацка (завршава докторат из нуклеарне технике), Марка Ристића који управо дипломирао, Милутина Јањића из Прњавора, који завршава докторат на Православном институту и ради као предавач за српски језик, Милоша Јорговановића, Небојшу Милосављевића и Душана Степановића из Београда (који раде докторате из електронике), Душана Ћосу (који завршава докторат на Машинском факултету), као и Игора Марића, Николу Радновића и Сандру Ђекић, који су сви веома активни у студентској организацији. У јануару стиже код мене на докторске студије још један студент пореклом из РС. Његово име је Мирослав Поповић, он је из Бањалуке и летос је добио и стипендију Министарства науке и технологије РС.  И ове године се припрема много догађаја, укључујући и Светосавску академију и српске културне вечери. Наши студенти се надају да ће чувени режисер Емир Кустурица прихватити њихов позив да у фебруару буде главни гост на Светосавској академији на Берклију.

* ГЛАС: Од 1. јула 2009. године налазили сте се на челу удружења декана свих нуклеарних факултета у САД?

ВУЈИЋ: Била сам на челу овог удружења годину и настојали смо да утичемо на амерички Конгрес и Сенат, да се настави са даљим развојем у нуклеарној енергетици. Ту смо били успешни, тако да се наставља развој реактора мале снаге који ће имати много боље сигурносне и економске предности. Избор на ову функцију од стране мојих колега је представљало велико признање и част за мене.

* ГЛАС: Стручњаци годинама воде дискусије о предностима и манама нуклеарне енергије?

ВУЈИЋ: Свет се суочава са великим изазовима у настојањима да истовремено очува животну средину и обезбеди довољно енергије, имајући у виду да скоро трећина становништва нема приступ електричној енергији, и да неразвијене земље као и земље у развоју углавном користе фосилна горива као главне енергенте. Идеални енергетски извори не постоје: можемо увек да дискутујемо о ризицима по становништво и околину од којих ни један енергетски извор није имун, о њиховој ефикасности, о производној цени, о штетним емисијама или о количини произведеног штетног отпада. Многољудне земље које желе енергетску сигурност и мању зависност од фосилних горива окрећу се нуклеарној енергетици. Нуклеарна електрана, при нормалном раду, не емитује никакве штетне емисије у околину. Чак ни несрећа на три реактора електране Фукушима, која је проузрокована страховитим земљотресом и цунамијем, није проузроковала ниједан смрти случај. Кина тренутно гради близу 30 нових нуклеарних реактора. У САД тренутно ради 104 нуклеарна реактора, који производе око 20 одсто електричне струје у САД и производна цена је међу најнижим. Приоритет истраживања у области нових генерација нуклеарних реактора, нарочито после нуклеарне несреће у Фукушими, су побољшање сигурности и безбедности реактора, уграђивање пасивних сигурносних мера у модерне реакторске дизајне, повећавање њихове ефикасности, продужавање животног века, смањивање укупне количине произведеног отпада, прераде и рециклирања истрошеног нуклеарног горива, и проналажења решења за дугорочно одлагање радиоактивног отпада. Француска, где 59 нуклеарних реактора производе близу 80 одсто електричне енергије, је већ развила систем прераде и рециклирана истрошеног нуклеарног горива, и планирају да до 2020. године имају такозвани "затворени" горивни циклус, са веома малом количином отпада који ће се складиштити под земљом.

* ГЛАС: Шта су тренутне  активности струковног удружења електроинжењера којег чине људи са простора бивше Југославије, који живе у САД? Каква је сарадња са Србијом и Републиком Српском?

ВУЈИЋ: Процена је да има више од 2.000 електроинжењера расутих по свету који су завршили електротехничке факултете у Србији и РС. У овој групи ћете наћи професоре водећих светских универзитета, научнике и стручњаке који раде у врхунским истраживачким лабораторијама у свету, у компанијама у Силицијумској долини, многи су власници патената у областима телекомуникација и развојних софтверских програма, аутори уџбеника и књига, власници компанија. Да бисмо их окупили, пре десетак година нас троје колега (др Света Ђурић, Мита Поштић и ја) смо основали америчко непрофитно стручно Удружење електроинжењера (ЕТФ–БАФА), и ја сам неколико година била први председник овог удружења, које сада броји неколико стотина чланова. Успели смо у више наврата да пошаљемо компјутере и опрему за школе, факултете и болнице. Иван и Јелена Рашовић из Лос Анђелеса својом великом донацијом преко нашег Удружења су омогућили изградњу лабораторијског блока за студенте између Машинског и Електротехничког факултета у Београду, који данас носи њихово име. И пре три године смо организовали и превоз најмодерније опреме у области ласерске технологије (вредне преко пола милиона долара) коју је поклонио др Бранислав Симић Главашки из Кливленда. Опрема је отишла Институту за физику и Електротехничком факултету у Београду. Такође смо набавили компјутере за информатички кабинет Основне школе "Свети Сава" из Прњавора. Ово су само неки примери. Сада је у току акција прикупљања средстава да би се набавили компјутери за Вишу електротехничку школи у Гњилану, као и за Основну школу Свети Сава у Косовској Митровици.

* ГЛАС: Који су Ваши даљи планови?

ВУЈИЋ: Поред редовних предавања које држим на Берклију, носилац сам два велика научно-истраживачка пројекта у које је укључено неколико америчких универзитета и четири америчке нуклеарне лабораторије. Пројекти су везани за нуклеарну безбједност и дизајне нових нуклеарних енергетских система. То су милионска средства, из којих сам организовала два научно-истраживачка центра на Берклију. Имам и веома развијену научну сарадњу са колегама из целог света. У ближој будућности не видим да ће се ишта мењати на том плану.  У Србију долазим сваког лета, а и до Бањалуке ћу такође да свратим. Настојим да успоставим сарадњу и са Београдски универзитетом, као и са Бањалучким универзитетом. Радим на томе да се потпише споразум о сарадњи измећу Универзитета у Бањалуци и Беркилија. У сваком случају сам спремна да помогнем својим знањем и искуством, нарочито у областима високог образовања и науке.

Тесла заслужује више

* ГЛАС: Свијет обиљежава 70 година од смрти Николе Тесле. Да ли се Теслино име данас достојно слави?

ВУЈИЋ: Ове године се обележава 70 године од Теслине смрти низом манифестација - од конференције у Њујорку, до отварања Центра за космолошке студије "Никола Тесла" у Београду, чији је оснивач др Велимир Абрамовић. Такође је ревитализовано Друштво и фондација "Никола Тесла" у Београду, чији је дугогодишњи председник био професор Александар Маринчић. Брачни пар Роберт и Симонида Јут из Вашингтона планирају да заврше други део чувеног документарног филма "Тесла – господар муња" који је у протеклих десет година приказан на америчкој телевизији велики број пута и веома допринео томе да се о Тесли много више зна у САД. Ја ипак сматрам да Тесла заслужује далеко више и надам се да ће ова година бити искоришћена за промовисање Теслиног имена и проналазака који су променили свет.

Биографија

* ГЛАС: Предајете на престижном америчком факултету, прва сте жена декан Факултета за нуклеарну технику, при Берклију. Како је изгледао Ваш пут?

ВУЈИЋ: Увек наглашавам да сам своје образовање стекла на Електротехничком факултету у Београду, где сам дипломирала и магистрирала. Зато ми је веома драго што је ове године и Београдски универзитета ушао на Шангајску листу 500 најбољих универзитета на свету. После завршетка студија сам добила посао у Институту за нуклеарне науке у Винчи, где сам радила осам година. На Мичигенском универзитету сам докторирала у области нуклеарних наука. Прво сам добила посао истраживача у америчком нуклеарном институту Аргон код Чикага, а после неколико година понуду за место професора на Берклију. На чувеној Шангајској листи од 500 најбољих универзитета на свету, Беркли је био на другом месту 2010. године, а 2012. је укупно четврти, док је на другом месту у природним наукама и хемији, на трећем месту у техничким наукама, математици, физици, и компјутерским наукама, на четвртом у економији. Имајући у виду то да је број Нобеловаца један од главних критеријума по којима Шангајска листа вреднује светске универзитете, напоменућу да је укупно 22 професора на Берклију добило Нобелове награде, и данас их је на Берклију девет, а да је укупно 28 Нобеловаца завршило студије на Берклију.

http://www.glassrpske.com/plus/intervju/Jasmina-Vujic-Studenti-iz-Srbije-i-Srpske-osvajaju-Berkli/105982.html

Fukushima

Моје предавање из 2008. овде на Берклију.

 

http://www.youtube.com/watch?v=kReOtXZLOek

 

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/329282/Naucnici-traze-smenu-direktora-Instituta-za-nuklearne-nauke-u-Vinci

 

Naučnici traže smenu direktora Instituta za nuklearne nauke u Vinči

FoNet, Tanjug | 20. 06. 2012. - 15:12h 18:28h | Komentara: 1

Naučnici i istraživači Laboratorije za materijale iz Instituta za nuklearne nauke Vinča traže od Upravnog odbora Instituta da odmah smeni direktora Jovana Nedeljkovića, zbog toga što nije preduzeo ništa u vezi nepravilno uskladištenog materijala u zgradi i prostoru u kojem oni rade.

Prošlo je nekoliko meseci od kada se desio akcident u podrumu, kad su prostorije sa žutim kolačom i plutonijumom bile potopljene vodom, navodi se u saopštenju.

Situacija je zbog prisutnog radioaktivnog materiala, koji nije uskladišten kako treba, i dalje opasna po zdravlje, tako da se traži da direktor Nedeljković bude smenjen i imenovan novi, koji će brinuti o zdravlju i bezbednosti svojih kolega, stoji u saopštenju naučnika i istraživača iz Vinče.

U saopštenju se ističe da je ovo javni apel ne samo Upravnom odboru instituta, već i Vladi Srbije, Ministarstvu unutrašnjih poslova i Upravi za vanredne situacije da se hitno uključe u otklanjanje ovog problema sa novim direktorom instituta.

Ukoliko Upravni odbor hitno ne smeni direktora, smatraće se da će i članovi uprave Instituta biti odgovorni za ugrožavanje javne bezbednosti i zdravlja stanovništva u okolini instituta, a ne samo zdravlja i bezbednosti zaposlenih u Institutu Vinča, navodi se u saopštenju.

Ministarstvo: Nije bilo akcidenta u Nuklearnim objektima

Ministarstvo prosvete i nauke zaključilo je na osnovu svih stručnih mišljenja da se u "Nuklearnim objektima Srbije" (NOS) 19. aprila nije dogodio nuklearni akcident i da samim tim nije moglo da dođe do ugrožavanja zdravlja onih koji su učestvovali u izvođenju eksperimenta, izjavio je danas državni sekretar Radivoje Mitrović.

On je Tanjugu rekao da je Ministarstvo prosvete i nauke sagledalo stavove predstavnika tog preduzeća, Agencije za zaštitu od jonizujućeg zračenja i nuklearnu sigurnost Srbije i Izveštaj stručne komisije, koju je Ministarstvo formiralo kako bi utvrdila šta se zaista dogodilo tokom sprovođenja eksperimenta 19. aprila.

Mitrović je rekao da se dogodila takozvana "anomalija" budući da se učesnici eksperimenta, kako je kazao, nisu striktno pridržavali svih postojećih procedura, ali da nije bilo posledica.

- Zato ima razloga da rukovodstvo Nuklearnih objekata Srbije proanalizira način sprovođenja svojih postojećih procedura, njihovu inovaciju i eventualno donošenje novih procedura. Posebno, vrlo je naglašena obaveza svih nivoa upravljanja i rukovođenja i v.d. direktora za stalnim i pojačanim nadzorom na striktnom proceduralnom poštovanju mera organizacione i tehnološke discipline - rekao je Mitrović.

On je dodao da su reagovanja javnosti, a naročito sredstava javnog informisanja, bila od velikog značaja za sagledavanje celine konteksta ovog događaja.

Kako je rekao, time je ukazano i da bi Ministarstvo trebalo bolje da sagleda "svoju pozicioniranost u ukupnoj problematici nuklearnih aktivnosti, organizovanost i isprepletanu odgovornost drugih brojnih, značajnih subjekata prema ovoj oblasti, podrazumevajući i potrebu studioznog interdisciplinarnog dogradjivanja postojeće pravne regulative".

On je podsetio da u budžetu za 2012. godinu ne postoji stavka finansiranja NOS-a, a da se razmišljalo i o uzimanju komercijalnog kredita da bi preduzeće opstalo.

- Vlada Srbije treba da nam odobri sredstva za zapošljavanje inspektora za nuklearnu sigurnost i upravljanje radioaktivnim otpadom i poslove nadzora nad radom Agencije u delu koji se odnosi na nuklearnu sigurnost i upravljanje radioaktivnim otpadom i nadzorom u radu i poslovanju preduzeća - rekao je Mitrović.

Podsetio je i da je rešenjem od 5. juna, Agencija za zaštitu od jonizujućeg zračenja i nuklearnu sigurnost Srbije, dozvolila NOS-u obavljanje nuklearnih aktivnosti na nuklearnim objektima koji su im dati na upravljanje.

Ministarstvo je zaključilo da je Komisija svojom analizom ukazala na niz budućih neophodnih aktivnosti, koje bi trebalo preduzeti u JP NOS, u Institutu Vinča, ministarstvima, Agenciji i Vladi Srbije, rekao je Mitrović.

Komisija koju je formiralo Ministarstvo prosvete i nauke zaključila je krajem maja da su "Nuklearni objekti Srbije" prilikom eksperimenta u Vinči prekršili proceduru, naveo je tada predsednik tog tela profesor Fizičkog fakulteta Jovan Puzović.

Izveštaj je 28. maja prosleđen nadležnom regulatornom telu - Agenciji za zaštitu od jonizujućeg zračenja i nuklearnu sigurnost, kao i "Nuklearnim objektima".

Povod za formiranje stručne komisije bilo je pismo resornim ministarstvima direktorke sektora za radijacionu sigurnost Snežane Pavlović od kraja aprila, u kome se navodi da su zaposleni ozračeni višestruko iznad planskih i odobrenih vrednosti i da su boravili u radijacionim poljima ekstremno visokih intenziteta.

V.D. direktora JP "Nuklearni objekti Srbije" Jagoš Raičević tada je objasnio da je reč o rutinskom eksperimentu, u kome je ispitivan sadržaj određenih kanala i da da su tada otkrivena dva manja izvora zračenja za koje se nije znalo i da su doze bile tek nešto više od uobičajenih. 

SLUCAJ "JP NOS"

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/teme/teme.97.html:tema-308-Slucaj-Vinca
SLUCAJ "JP NOS"


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.290.html:381148-Vinca-Eksperim
ent-sa-radioaktivnim-materijalom-mimo-procedure
DRUŠTVO | 23. maj 2012. 20:58
Vinča: Eksperiment sa radioaktivnim materijalom mimo procedure Komisija
Ministarstva prosvete i nauke završila izveštaj o akcidentu u "Nuklearnim
objektima Srbije". Ko je kriv odgovaraće -kaže Mitrović


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.290.html:379059-Vinca-Otrov-zr
aci-na-sve-strane
DRUŠTVO | 09. maj 2012. 20:55
Vinča: Otrov zrači na sve strane
U "Nuklearnim objektima", u Vinči u sredu stvoreni novi problemi u vezi sa
čuvanjem otpada. Niko ne kontroliše skladištenje radioaktivnog materijala,
niti gde ga sve ima po Srbiji


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.290.html:378872-Vinca-Posle-is
trage-bez-licence
DRUŠTVO | 08. maj 2012. 20:55
Vinča: Posle istrage bez licence?
U "Nuklearnim objektima" u sredu će, posle pisanja "Novosti", početi istraga
o događaju od 19. aprila. Inspekcija koja treba da utvrdi koliko je zračenje
bilo povećano još nije formirana


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.290.html:377666-Vinca-mozda-be
z-licence
DRUŠTVO | 28. april 2012. 20:58
Vinča možda bez licence
Direktorka Agencije za zaštitu od jonizujućeg zračenja Mirjana Radenković
kaže da će razmotriti mogućnost oduzimanja licence JP "Nuklearni objekti
Srbije"


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.290.html:377547-Opasne-otrove-
niko-ne-cuva
DRUŠTVO | 27. april 2012. 20:55

Opasne otrove niko ne čuva

Posle pisanja "Novosti" o incidentu u kojem su ozračeni radnici, hitna
istraga u Nuklearnim objektima. Dulić: Krivci da odgovaraju.
Radenković: Inspektori na terenu. Raičević: Nisu mnogo ozračeni

Atomska princeza iz Šapca

Udruženje "Azbuka" iz Pariza dodelilo nagradu dr Jasmini Vujić, profesoru nuklearne fizike sa univerziteta Berkli
Atomska princeza iz Šapca
Piše: Piše: R. S.

       U petak, 22. oktobra, u Vukovoj zadužbini u Beogradu, udruženje „Azbuka" iz Pariza, koje predvodi stalni dopisnik „Svedoka" iz Francuske, profesor književnosti Jovanka đorđević, dodelilo je nagradu prof. dr Jasmini Vujić, dekanu univerziteta Berkli u Kaliforniji.
       - Biografija profesora Jasmine Vujić objektivno rečeno vredi bar tri života. Sasvim je bilo prirodno da prepoznamo značaj velikog rada, talenta i zasluga profesora Jasmine Vujić sa kalifornijskog Univerziteta Berkli. Kada pogledamo životni i profesionalni put naše Jasmine, njeni brilijantni uspesi, poštovanje i priznanje koje ima u tom dalekom svetu nama su bliski, i ma kako ovo zvučalo već viđeno, ponosni smo na ovu plemenitu Srpkinju, „atomsku princezu", kako je zovu naši ugledni Srbi u Americi, kazala je profesor Jovanka đorđević, predsenik Udruženja „Azbuka" koja je i dodelila nagradu Jasmini Vujić.
       - Veoma sam zahvalna na ovoj nagradi. Moj roditelji su prosvetni radnici. Kada je došlo vreme za studije, moja mama je htela da idem na medicinu, a ja sam htela na matematiku. Međutim, ona je tada rekla da ni kuče neće više dati u prosvetu, zato me je odgovarala od matematike. Ipak, upisala sam ETF, a potom sam imala sreće da odem na Berkli i da doktoriram. Pošto nisam znala jezik, čak ni pisanje, onda sam engleski pisala po Vuku, ćirilicom, tako da je ona uz mene od prvih dana tamo i zato mi ova nagrada veoma znači, rekla je Jasmina Vujić.
       Ceremoniji dodele nagrade „Azbuka" prisustvovala je i Milanka Karić, predsednk „Karić fondacije", koja je ukazala na značaj podržavanja srpskih naučnika koji promovišu naš jezik i kulturu.
       Govoreći o značaju nagrade „Azbuka", Milanka Karić je istakla da je očuvanje ćiriličnog pisma naša dužnost i naš ponos.
       - Ćirilično slovo je krvna grupa po kojoj se određuje naše očinstvo. Ne smemo dozvoliti da ćirilično pismo postane suvenir. Ljudi poput Jasmine Vujić i Jovanke đorđević čine nas ponosnim što smemo da stanemo pred svoje potomke. Misija svakog od nas mora biti da sačuvamo naše pismo.
       Državni sekretar u ministarstvu dijaspore, Predrag Tojić, podsetivši prisutne na velika imena koja su uzdigla Srbiju i njen ugled, kazao je da je dr Jasmina Vujić „najveća Šapčanka rođena u 20. veku", uvela Srbiju i Srbe u svet poznatih i priznatih i da joj na tome treba biti zahvalan.
       Dodeli nagrade „Azbuka" prisustvovao je veliki broj prijatelja i poštovalaca rada profesora Jasmine Vujić, a u umetničkom delu programa učestvovale su istaknute srspke umetnice Madam Piano, violinistkinja Tatjana Olujić i Milica Bakić.
       Pored čestitki i zahvalnica, skup ipak nije mogao da prođe bez kritika koje su prisutni, pa i sama Jasmina Vujić, uputili državnom rukovodstvu, prvenstveno Ministarstvu prosvete i nauke, zato što ne slušaju dovoljno vapaje i poruke koje šalje naš učeni svet iz inostranstva i što se gnušaju na svaku kritiku.
       - Nama se, nažalost, uništavaju nauka i prosveta. Bolonjska konvencija je uništila ono dobro što smo imali u obrazovanju, jer sam ja zahvaljujući našem obrazovanju došla dotle gde jesam. Nauka je dovedena ovde na prosjački štap, a ministri za nauku su ljudi koji nikada veze sa naukom nisu imali, istakla je Jasmina Vujić, dekan Fakulteta za nuklearnu tehniku na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju.

"Azbuka" - dom ćirilice i srpskog jezika u Francuskoj        Asocijacija "Azbuka", osnovana 2005. godine u Francuskoj, sa sedištem u Parizu, organizuje pripremnu nastavu srpskog jezika za maturante i studente koji polažu srpski jezik kao izborni predmet na francuskoj maturi.        Jedan od njenih osnivača je profesor srpskog jezika Jovanka đorđević-Lazarov, dugogodišnji dopisnik nedeljnika "Svedok" iz Pariza.        Asocijacija "Azbuka" se povezuje sa srodnim udruženjima u zemlji i inostranstvu na kulturnom i obrazovnom planu.        Od izuzetnog značaja je njeno angažovanje na negovanju srpskog jezika i ćirilice za već treću generaciju mladih Srba u inostranstvu. "Azbuka" u okviru svojih mogućnosti se trudi da pruži đacima maksimum, a profesori u okviru ove asocijacije i ispituju na francuskoj maturi.

 

Biografija Jasmine Vujić Žena - institucija        Jasmina Vujić je rođena u Loznici, a osnovnu i srednju školu završila je u Šapcu. Sa odličnim obrazovanjem Beogradskog univerziteta odlazi najpre u Čikago (Mičigenski Univerzitet) gde stiče drugu magistraturu i doktorat iz nuklearnih nauka. Na Kalifornijskom univerzitetu Berkli staje na čelo Nuklearnog istraživačkog centra. Kao prva žena - dekan koja je imala ovu dužnost na jednom od fakultetu za nuklearnu tehniku u SAD, profesor Vujić je naučnik i istraživač svetskog glasa, autor preko 250 naučnih radova.        Drži predavanja širom sveta. Član je Upravnog odbora Američkog nuklearnog društva koji broji preko 10.000 članova. Zahvaljujući njoj potpisan je ugovor o akademskoj saradnji između Univerziteta u Beogradu i svih tehničkih fakulteta Kalifornijskog univerziteta u Berkliju. Nesebično se angažuje po svim pitanjima u radu srpske dijaspore. Povezuje nespojivo, jedna je od osnivača Srpsko-američkog kongresa. U planu je strukovno povezivanje profesora i studenata iz Pariza sa Slavističkom katedrom na Berkliju.

 

Svetosavski dani na Berkliju        - Mi smo na Berkliju napravili organizaciju koja okuplja srpske studente, sa ciljem da očuvamo svoj identitet i da ga promovišemo. Sada se spremamo za obeležavanje Sveog Save tako što ćemo na Berkliju da napravimo Svetosavsku akademiju na kojoj ćemo da promovišemo našu kulturu, jezik, pismo i istoriju.        Osnovali smo i udruženje srpskih inženjera u Silicijumskoj dolini u Kaliforniji. Oni rade u kompanijama kao što su „Cisko sistems", „Gugl", „Fejsbuk". Zahvaljujući njima imamo i odličan prevodilac sa srpskog na engleski na „Guglu".        Mi ćemo i dalje raditi na promociji ćirilice i nastavićemo da tražimo da se svi kompjuterski informacioni sistemi lokalizuju na ćirilicu, kazala je dr Jasmina Vujić, dekan Fakulteta za nuklearnu tehniku na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju.

 

\ http://www.svedok.rs/index.asp?show=79701

Goran Milašinović: Prohujalo vreme humanosti

Goran Milašinović: Prohujalo vreme humanosti

Dragan BOGUTOVIĆ | 02. septembar 2011. 20:59 | Komentara: 2

Milašinović o romanu "Rascepi": Pre više od pola veka petoro Parižana poklonilo kosnu srž ozračenim naučnicima iz Vinče. U današnjem vremenu tu i takvu dobrotu ne mogu da prepoznam

Goran Milašinović

DA život piše romane, ma koliko to ponekad zvučalo stereotipno, odlično je pokazao Goran Milašinović (1958) u novom romanu "Rascepi" koji se, u izdanju "Stubova kulture", pojavio iz štampe pre tri-četiri dana. Šta je suština priče, za "Novosti" pisac objašnjava:

- Radi se o istinitom događaju, prvoj transplantaciji kostne srži kod ljudi u svetu, i to kod pet mladih, jugoslovenskih naučnika, stručnih saradnika Instituta za nuklearne nauke u Vinči, koji su zadesno ozračeni veoma visokom, po život opasnom dozom neutronskog i gama zračenja tokom eksperimentalnog rada 15. oktobra 1958. Kostna srž, kao potencijalno jedini lek za spasavanje života, presađena im je od pet dobrovoljnih davalaca, Francuza, u Institutu "Kiri" u Parizu, i to od strane doktora Anrija Žamea i profesora Žorža Matea. Iz nepoznatih razloga, ovaj ekskluzivni događaj kao spomenik jednog neobično važnog i neponovljivog poduhvata u novijoj istoriji medicine, a koji se tiče naših građana i Francuza, nikada nije detaljno predstavljen u javnosti na bilo koji način, napose literarni.

Po profesiji kardiolog, profesor Medicinskog fakulteta i direktor Pejsmejker centra u Kliničkom centru Srbije, Milašinović se najpre oglasio kao pesnik, zbirkom "Neistraženi bolovi" posle koje su usledili zapaženi romani "Voltin luk" (zajedno sa Živojinom Pavlovićem), "Heraklov greh", "Posmatrač mora", "Camera obscura", "Apsint", "Maske Sofije de Montenj" i "Trougao, kvadrat". Sa suprugom Ljiljanom ginekologom ima sinove Dejana (27), lekara i Arsena (23) koji je diplomirao na Filozofskom fakultetu, a sada studira matematiku i finansije.

NERASKIDIVE VEZE SVI donatori su umrli. Poslednja, Odet Dragi minula je iz sveta februara prošle godine u 93. godini. Njena ćerka, govoreći nad odrom uputila je poslednje pozdrave majci i u ime još uvek žive Rosande Ristić - Dangubić, sa kojom je ostala u neraskidivoj prijateljskoj vezi tokom celog života. Sedamdesetsedmogodišnji dr Radojko Maksić, prvi čovek kome je u svetu transplantirana kostna srž, i dalje održava vezu sa porodicom svog preminulog davaoca Marsel Pabiona. Pre dve godine, u Parizu proslavili su 50 godina od transplantacije, a svečanosti je prisustvovao i profesor Žorž Mate, koji je umro 15. oktobra prošle godine, baš na dan kada se dogodila nesreća u Vinči.

* Zadivljujuće sa kojom su hrabrošću i skromnošću, petoro porodičnih ljudi pristali da budu donatori kostne srži, iako su time reskirali svoje živote?

- To je jedan od mojih najvažnijih motiva za pisanje: pet francuskih građana odazvalo se pozivu bolnice "Kiri" da daju jugoslovenskim naučnicima kostnu srž, iako su prethodno upozoreni da možda neće preživeti vađenje jer se tada o posledicama transplantacije kostne srži, kako po primaoca, tako i po davaoca, nije znalo ništa. I pet Francuza, običnih, normalnih Parižana - domaćica, majka troje dece, automehaničar, bivši mornar, službenik - bez ikakvog drugog motiva, osim vrhunske humanosti, zarad poslednje nade za pomoć nasmrt bolesnim, ali nepoznatim mladim ljudima iz jedne komunističke zemlje, ležu na operacioni sto da se, možda, nikada ne probude iz opšte anestezije. Ali da spase nečije druge živote. To nije isto kao kada neko skoči da spase davljenika iz vode jer on sam ima nadu - ume da pliva. Kada sam ovo pročitao, proučavajući detalje, pomislio sam da je vreme takvih ljudi nepovratno nestalo ili da ja sam nisam u stanju da u današnje vreme vidim i prepoznam tu i takvu dobrotu koja vlada među ljudima. Osim toga, osetio sam sramotu jer mi se učinilo da nedovoljnim obeležavanjem te nezamislive samožrtve od strane francuskih građana za naše građane kao da smo se pokazali nedostojnima da nam milost poput takve uopšte bude učinjena. Između ostalog, ovaj roman namenjen je i večnoj slavi i hvali hrabrim Parižanima, dobrovoljnim davaocima.

* Da li ste možda razgovarali sa nekim od učesnika u ovim zbivanjima?

- Nisam. I to iz moralnih razloga. Iako je od tada prošlo pedeset godina, želeo sam da sačuvam čast aktera događaja - onih koji su još uvek živi i onih koji više nisu - tako što literarna priča u romanu neće imati nikakve veze sa njihovim ličnostima, kako u vreme bolesti i lečenja, tako i posle. Time je događaj mogao da ostane neoskrnavljen poetskom slobodom, a intriga iz romana izmeštena je iz okvira samog događaja.

* Na jednom mestu napominjete da su oboleli atomisti bili i heroji, i žrtve medicine. Možda drugačije i nije moglo da bude?

- Suočavanje sa neizlečivom bolešću i očajem bliskog kraja u vezi je sa pristajanjem na lečenje, za koje se ponekad ne zna kako deluje. Nažalost, ponekad medicina nije u stanju da da odgovore i rešenja bez eksperimenata. A kada neko eksperimentalno lečenje uspe, pacijenti se sa pravom mogu smatrati herojima jer su otvorili vrata za buduće lečenje ogromnom broju obolelih. Uspeh transplantacije kostne srži u slučaju naših atomista 1958. značio je prvu u svetu pobedu medicine nad jednom do tada neizlečivom bolešću, radijacionom, čime su i oni postali heroji novije medicinske nauke.

PLEMENITI DONATORI NA poziv iz bolnice "Kiri" javila se majka četvoro dece Odet Dragi, koja je dala kostnu srž Rosandi Dangubić, Remon Kastanje studentu Životi Vraniću, Marsel Pabijon studentu Radojku Maksiću, Alber Biron Drašku Grujiću i lekar bolnice "Kiri" dr Leon Švarcenberg Stijepi Hajdukoviću. Svi ozračeni jugoslovenski atomisti, osim, nažalost, Vranića, preživeli su do tada nezapamćeno zračenje. Po povratku u zemlju svi atomisti nastavili su sa radom u Vinči ili u naučnim ustanovama u Beogradu. Rosanda Ristić-Dangubić se štaviše nekoliko godina posle lečenja porodila i na svet donela zdravu žensku bebu, piše Milašinović.

* U gotovo dokumentarnu prozu veoma vešto ste utkali izuzetno intrigantnu ljubavno-porodičnu priču (sa efektnim krajem) koja je, čini se, piščeva fikcija?

- Pri izboru postupka nisam želeo da koristim neke od uobičajenih, poput, ekstrapolacije fiktivnog iz dokumentarnog, nego da ova dva plana potpuno odvojim, i to pre svega iz obzira prema akterima stvarnog događaja. Čitaocima ostaje da saznaju koliko je to urađeno vešto i zanimljivo ili nije.

* Na kraju knjige ste dali i veoma zanimljive napomene o tome šta je dalje bilo sa vašim junacima, lekarima, donatorima i žrtvama radijacije?

- Da. Sam događaj imao je mnogobrojne i višeznačne refleksije na živote onih koji su u njemu sudelovali, i to kada je reč o neposrednim sudionicima transplantacije, tako i o francuskim lekarima, kao i nekim našim važnim ličnostima iz tog vremena, poput Pavla Savića i partijskih rukovodilaca, Rankovića, Nakićenovića i drugih. Jedan od francuskih lekara, Žorž Mate, postao je nakon tog događaja trajni prijatelj Beograda i Jugoslavije i naš čest gost kao lekar konsultatant za teške onokološke slučajeve.

* Poslednjih decenija medicina i nauka grabe krupnim koracima, ali kao da nema napretka u nekim drugim, takođe važnim, sferama života, koji se sve više komercijalizuju i banalizuju?

- Tehnička znanja u medicini zaista srećom brzo napreduju, ali bolesno telo ranjava i dušu te je isto tako važno i lečenje dobrom voljom, samilošću, razumevanjem, utehom i prijateljstvom. A da li smo i u tome napredovali? Ne bih rekao. A o onim sferama života koji se tiču isključivo ljudskog duha, poput kulture i umetnosti, da i ne govorimo. Kultura je danas banalizovana do statusa robe i može se kupiti, što je nezamislivo, a na pojedinačnom ljudskom planu vladaju egoizam i pohlepa. Kako stvari stoje, uskoro će čovečanstvo morati da podigne jedan veliki SOS ("spasite naše duše"), ukoliko ne bude želelo da liči na "Životinjsku farmu" ili junake De Lilovih romana.

* Šta vam najviše smeta u našoj aktuelnoj društvenoj i kulturnoj sceni?

- S jedne strane nesposobnost definisanja i negovanja autentičnih kulturnih vrednosti, koje kao narod imamo, a sa druge nerazumljiva nonšalantnost i površnost u istinskom prihvatanju evropskih standarda i normi. Zamišljam Vuka kako se pre sto pedeset godina penje u Vajmaru velikom Geteu koji prvi put u istoriji prihvata da simbolično uvrsti srpski narod u porodicu evropskih. E, ovo danas, to je naša druga šansa. I pitanje je da li će biti treće. Alternativa je ovo što imamo sada: borbu izolovanih interesnih grupa, kako u kulturi, tako i na široj društvenoj sceni, koje razgrađuju, rastaču i sramote i ono malo sredstava, talenata i preživelih istorijskih dela koje imamo.

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:343708-Goran-Milasinovic-Prohujalo-vreme-humanosti

Јасмина Вујић: Сагласна с Теслом, делимично

Наука

ИНТЕРВЈУ

Сагласна с Теслом, делимично

„Енрико Ферми јеу дубокој тајности остварио прву контролисану нуклеарну ланчану реакцију 2. децембра 1942. у Чикагу, само месец дана пре него што ће Никола Тесла умрети (7. јануар 1943). Не верујем да је наш великан знао много о могућностима нуклеарне енергије", наглашава проф. др Јасмина Вујић са Универзитета Беркли, из најужег круга нуклеарних научника и стручњака светског гласа

Јасмина Вујић

Јасмина Вујић је из најужег круга нуклеарних научника и стручњака светског гласа. Поједини овдашњи новинари назвали су је „Српска Марија Кири", чему се она противи (изјава у оквиру).

Прва жена декан на Факултету за нуклеарну технику угледног Калифорнијског универзитета у Берклију (САД), и то из Србије, брале (рођена у Лозници)! Изабрана тајним гласањем својих колега, на том положају провела је неколико година. Објавила је две књиге, више од 250 научних радова, од којих преко 70 у водећим светским научним часописима, а неколико их је награђено. Дичи се и једним признатим патентом.

Има ли боље саговорнице за тумачење најновијих збивања у Јапану и у свету?

Зашто из Фукушиме стижу противречни извештаји? Колико су стручњаци изван Јапана у току збивања?

На Факултету за нуклеарну технику у Берклију били смо изненађени недостатком правовремених и тачних података. Зато ће све што је приватна компанија „Тепко" покушала да поправи детаљно анализирати стручни тимови да би извукли битне поуке за будућност. Јапанска влада је с правом наложила превентивно исељење становништва, првенствено због могућег загађења подручја око Фукушиме. У сличним незгодама одмах ваља позвати међународне тимове оспособљене за брзо реаговање.

Ми смо у сталној вези с колегама на неколико универзитета у Токију. Почев од 18. марта у Берклију смо мерили присуство изотопа радиоактивног јода и цезијума у ваздуху и кишници и утврдили смо да су потичу из реакторског језгра блокова 1, 2 или 3, а не из базена са истрошеним горивом, како се сумњало. На основу оскудних чињеница установили смо када је оштећена кошуљица горивних елемената и да ли су се и када истопиле горивне шипке у реакторским језгрима.

Да ли су се истопиле и када?

Јесу, делимично. После 23 часа дошло је до оштећења горивних кошуљица и испуштања јода и цезијума. Након шест дана, колико је радиоактивном материјалу требало да стигне до Калифорније, ми смо измерили присуство оба. Претпоставили смо да је већ тада морало доћи до делимичног топљења горивних шипки, што је и потврђено.

Може ли се Фукушима назвати „нови Чернобиљом"?

Никако, то су два различита догађаја, и по томе шта се десило и по последицама. Моја процена је да ће последице по становништво и околину у случају Фукушиме бити минималне.

Какве су већ сада поуке из ове несреће? Хоће ли лоше вести зауставити градњу започетих нуклеарки?

У САД ће се, свакако, преиспитати сигурносне мере у нуклеарним електранама, као што је то урађено после терористичког напада 2001. Због бојазни да терористи искористе авионе за ударе, изнова су прочешљане сигурносне мере и разрађени сценарији слични ономе што се десило у Фукушими: губитак примарног и секундарног напајања електричном енергијом на дужи рок. Наставља се продужавање дозвола за рад са 40 на 60 година, а Нуклеарна регулаторна агенција је изјавила да не постоји разлог за промену устаљене, изузетно строге праксе.

Изградња нуклеарних електрана ће се наставити, низ земаља, укључујући Кину, Русију, Индију, Јужну Кореју и Француску, схвата да за сада нема алтернативе. Иако као физичар подржава нуклеарну енергетику, Ангела Меркел морала је из политичких разлога нагло да промени став и да наложи да се најстарије нуклеарне електране зауставе ради провере.

Када се очекују потпуно безбедни реактори који искључују сваку људску грешку? Да ли је тако нешто технолошки изводљиво, имајући у виду природну стихију?

Годинама се осмишљавају (дизајн) реактори четврте генерације који треба да испуне неколико најважнијих захтева: (1) економски (снижење почетних улагања, коришћење нуклеарних електрана за загревање насеља...); (2) одрживост (одлагање истрошеног горива кроз прераду постојећег и смањење стварања новог); (3) сигурност (побољшање постојећих и увођење тзв. пасивних мера) и (4) спречавање ширења нуклеарног материјала и технологије.

Ми на Берклију радимо на неколико, укључујући реакторе мале снаге (тзв. нуклеарне батерије), с дугим горивним циклусом (више од 20 година без додавања горива), преносиве, с минималним остатком истрошеног горива, без икаквих цеви, пумпи, вентила (на којима најчешће долази до кварова) и с пасивним хлађењем.

Веома је тешко избећи људске грешке, што је очигледно у многим несрећама.

Како трајно збринути тоне радиоактивног отпада? Постоји ли поуздан поступак?

Одувек је радиоактивни отпад био више политичко него техничко питање. Најподесније је да се истрошено гориво прерађује, да се издвоје корисне количине уранијума и плутонијума и поново употребе као гориво (што раде Французи), а да се у подземна складишта смештају само краткоживећи изотопи. Имамо двоструку корист: прерађујемо то што је употребљиво знатно смањујући количину онога што можемо да назовемо правим отпадом. Мој предлог је да се следећих 100 година истрошено гориво у САД одлаже у подземно одлагалиште у планини Јука (Невада), где ће бити на сигурном. Када се усаврше делотворни и јефтини поступци прераде, истрошено гориво ће се прерадити, а прави отпад вратити у подземно складиште.

Откуда толики страх од нуклеарки? Какво објашњење нуде научници?

Готово свако човеково делање повезано је с неким ризиком. Нећемо се одрећи аутомобила, иако знамо колико се гине на путевима Србије; ни летења авионом, упркос томе што сваке године настрадају стотине путника.Ни топлих станова и расхладних (и других) уређаја, а знамо да повећавају потрошњу електричне енергије. Налазимо се пред избором: да ли да смањимо животни стандард и потрошњу енергије или да наставимо истим темпом?

Људи се плаше онога што мало познају, поготово што су нуклеарну енергију упознали преко атомских бомби бачених на Хирошиму и Нагасаки. Разговарала сам с Патриком Мором, једним од оснивача „Гринписа", који је после више од 20 година отишао и основао нови покрет „Гринспирит". У америчком Конгресу 2005. он је рекао да је нуклеарна енергетика једини извор електричне енергије који не испушта гасове „стаклене баште" и може успешно да замени термоелектране. А бившим саборцима је поручио да се упозорења више заснивају на научним чињеницама, а мање на емоцијама.

Може ли човечанство да се одрекне атомских киловата? Чиме их надоместити?

Термоелектране и нуклеарне електране представљају основу индустрије електричне енергије (дуго раде без заустављања, а производни учинак достиже 90 одсто; за разлику од ветрењача и соларних панела који је испод 25). Алтернативни извори који могу потпуно да их истисну још не постоје.

Колико нуклеарни лоби утиче на политичаре, стручњаке и новинаре, јер се у овој индустрији окрећу милијарде долара?

Мени је несхватљиво да се стално помиње некакав нуклеарни лоби. У свету данас постоји неколико земаља с технологијом за изградњу нуклеарних електрана, ниједна није претерано заинтересована за Србију због политичке нестабилности и тешке економске ситуације!

Сматрате ли да су физичари пропустили прилику да 1945. године, после ужаса у Хирошими и Нагасакију, да људски (б)род усмере на ненуклеарну стазу? Зар се Никола Тесла није томе успротивио пре више од једног века?

Светом, нажалост, не управљају физичари. Не треба мешати мирнодопско коришћење нуклеарне енергије с војним. То је исто као када бисте захтевали да се ништа не ради у хемији, због постојања и употребе бојних отрова.Сваки напредак у технологији који побољша живот може се искористи за супротне циљеве.

Енрико Ферми је у дубокој тајности остварио прву контролисану нуклеарну ланчану реакцију 2. децембра 1942. у Чикагу, само месец дана пре него што ће Никола Тесла умрети (7. јануар 1943). Не верујем да је наш великан знао много о могућностима нуклеарне енергије. Он је упозорио да енергију из атома не треба користити у ратне сврхе, с чим сам потпуно сагласна.

-------------------------------------------------

Цени Милеву Марић

„Марија Кири је свакако једна од научница којој сам се увек дивила. Сматрам да нема места поређењу, јер је она живела у другачијем времену. Једна је од ретких научника, поготово жена,с две Нобелове награде, и једина у две дисциплине: за физику (1903) и за хемију (1911). Веома ценим нашу Милеву Марић и сматрам да је дала допринос чувеним радовима Алберта Ајнштајнаиз 1905, а за теорију изнету у једном од њих (фотоелектрични ефект) добио је Нобелову награду за физику 1921.

Вида Огњеновић је режирала позоришну представу „Милева Ајнштајн", коју сам имала прилике да погледам. Изашла сам разочарана, јер то није била прича о Милеви, већ о Алберту. Милева је приказана као мрачна и депресивна особа, а сем једне кратке сцене с факултета, ни из чега није могло да се закључи да је та млада жена била тек пета која је положила пријемни испит и уписала се на студије математике и физике на чувеном циришком Политехничком универзитету кад и Алберт. Пореклом са заосталог и брдовитог Балкана! Осим последњег испита из математике који није положила (тада већ у вези са Албертом), била је веома добар студент, с добрим просеком оцена. Чак је у математици била боља од Ајнштајна. Зато не сумњам да су заједно радили на теоријама и радовима који су објављени 1905.Драго ми је да је она, макар накратко, била ђак шабачке Гимназије коју сам завршила.

Моји јунаци су, такође, Никола Тесла, Михајло Пупин и Милутин Миланковић. На Берклију сам увела предмет о Николи Тесли.Уместо да се на овим светлим примерима васпитава наша омладина, она је приморана да гледа „Великог брата"!

-------------------------------------------------------

Србија је најлепша

„Србија је најлепша земља на свету, има све услове да буде прави рај на Земљи: дивна природа, реке и извори, планине и пашњаци, плодна земља, добра клима. Али морамо да се вратимо нашим традиционалним и породичним вредностима, свему ономе што смо имали и на шта смо заборавили. Треба поново да научимо да ценимо себе, своје националне, духовне и историјске вредности, своје митове, своју културу, језик, писмо и обичаје. Ако ми не ценимо себе, како онда да нас други цене?"

Станко Стојиљковић

објављено: 23.04.2011.

http://www.politika.rs/rubrike/spektar/Nauka/Saglasna-s-Teslom-delimicno.sr.html

Interview with dr. Jasmina Vujic on Fukushima Nuclear Accident (7 April 2011) / Poboljšava se situacija u Fukušimi

Vujić: Poboljšava se situacija u Fukušimi

 

 

From: OtvoreniStudio  | Apr 8, 2011  | 2 views

 

O neposrednim i dugoročnijim posledicama nesreće u nuklearnoj elektrani Fukušima u Japanu razgovarali smo sa profesorkom na fakultetu za nuklearnu tehniku Univerziteta Kalifornije u Berkliju, Jasminom Vujić.

 

http://www.youtube.com/otvorenistudio#p/a/FC3EEB1459A71A7D/0/1rEDce2skl0

 

 

 

 

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=Wgg9Uywdkks#at=154

 

Jasmina Vujic" Pred novim merilima sigurnosti

Јасмина Вујић

Пред новим мерилима сигурности

Поводом серије текстова ,,Поуке јапанске катастрофе"

У петак 11. марта у Јапану се десило неколико изузетно ретких природних феномена, са катастрофалним последицама. Процењује се да је погинуло више од 20.000 људи, а многа села и мањи градови су збрисани. Цунами са страховитом разорном снагом проузроковао је више погибија и уништавања него страховити земљотрес јачине девет степени. Процењује се да је од последица земљотреса и цунамија у земљама Индијског океана 2004. године погинуло више од 230.000 особа. Јапанска острва се налазе на додиру три тектонске плоче, и кроз историју су их погађали јаки земљотреси праћени цунамијима. Ипак, нико при здравој памети неће предложити да Јапанци напусте своја острва. У Индији у области Бопал због испуштања отровних хемикалија у фабрици за производњу пестицида отровано је неколико стотина хиљада људи, а од последица тровања умрло је између осам хиљада и петнаест хиљада људи. Нико није предложио да се одмах престане са производњом пестицида.

Кад је нуклеарна енергетика у питању, управо се дешава супротно. Ако изузмемо Чернобиљ, подаци показују да ниједан радник на некој другој нуклеарној електрани није погинуо нити је иједан становник умро од последица озрачивања због акцидента на нуклеарној електрани. А сведоци смо хистерије и позива да се нуклеарне електране одмах угасе и замене термоелектранама на угаљ (пример Немачке), што сматрам изузетно неразумном политичком одлуком са далекосежним последицама. Познато је да термоелектране на угаљ, поред емитовања гасова стаклене баште, емитују у непосредној близини око 100 пута веће нивое зрачења у току године него нуклеарна електрана сличне величине у својој непосредној близини, и то због присуства природних радиоелемената у угљу. Термоелектране на угаљ производе токсични отпад и пепео који садрже отровне хемикалије, тешке метале, радиоактивне материје, опасне патогене материје, који се лако шире по околини и загађују плодно земљиште и воде (пример загађења око термоелектране код Обреновца). У САД, где термоелектране на угаљ производе око 50 одсто електричне енергије, процењено је да годишње око 24.000 Американаца прерано умире од разних обољења дисајних органа, укључујући и рак плућа, којa се директно повезују са емитовањем токсичног отпада са термоелектрана.

Један од разлога неразумне хистерије кад су у питању нуклеарне електране је свакако огромна количина незнања, постојање разних невладиних организације које једино могу да оправдају своје постојање и скупе средства за свој опстанак на константном застрашивању јавности, као и тенденциозно извештавање медија, и то из катастрофалног непознавања основних чињеница о нуклеарној енергетици, а и из борбе за профит, где је брзина важнија од тачности.

Постоји и низ земаља које схватају да алтернативе у овом моменту једноставно нема, па су многе од њих већ изјавиле да настављају с градњом нуклеарних електрана, укључујући Кину, Русију, Индију, Јужну Кореју и Француску. У САД ће се свакако поново преиспитати сигурносне мере на нуклеарним електранама, као што је и урађено после терористичког напада 2001. Тада су, због бојазни да терористи могу да искористе авионе за ударе на нуклеарне електране, преиспитане све сигурносне мере, и разрађени сценарији слични ономе што се десило у Фукушими, тј. губитак примарног и секундарног напајања електричном енергијом у току дужег периода. Из акцидента на реакторима Фукушиме нуклеарна индустрија свуда у свету ће да извуче доста поука, а сигурносне мере ће бити драстично повећане, као и вишеслојни сигурносни системи. После акцидента на нуклеарној електрани Острво три миље, у САД је основан Институт за истраживање рада и контроле нуклеарних постројења, који врши дневни независан надзор и анализу рада нуклеарних електрана у САД. Овај институт шаље своје извештаје, анализе и предлоге за побољшање сигурности свим нуклеарним електранама на бази заједничке размене података.

Истраживачки рад у овој области ће се наставити. Наш истраживачки тим на Берклију одавно ради на дизајну реактора мале снаге, који су преносиви, са поједностављеним системом управљања и природном циркулацијом хладиоца, која не захтева пумпе, вентиле и велику количину цеви.

Према подацима које су ми послале колеге из Београда, грађани Србије су такође могли да се наслушају изјава којекаквих ,,стручњака" који, нажалост, нису имали ни основна предзнања из области нуклеарне физике и нуклеарне енергетике, а ни етике ни морала да у јавност износе своја мишљења о стварима о којима апсолутно ништа не знају.

Јасмина Вујић, професор на Факултету за нуклеарну технику Калифорнијског универзитета на Берклију

објављено: 02.04.2011