MILOŠ ZDRAVKOVIĆ: ZAŠTO JE SRBIJI NEOPHODNA NUKLEARNA ELEKTRANA

MILOŠ ZDRAVKOVIĆ: ZAŠTO JE SRBIJI NEOPHODNA NUKLEARNA ELEKTRANA

utorak, 23 novembar 2010 11:26

 

(Reakcija na tekst - Dragoljub Antić: Zašto je nuklearna energija nezaobilazna u planiranju razvoja energetike Srbije)



Odgovor na ovo kompleksno pitanje nemoguće je dati a da se prvo ne podeli materija u najmanje četiri segmenta. Stoga, kako o ovakvim i sličnim pitanjima odlučuju ljudi koji su laici za ovu oblast (uglavnom su to političari), pokušaću da navedem koje su to koristi koje bi od nuklearne elektrane država imala, a sa državom i partije koje se zalažu za razrađivanje i implementaciju ove ideje. 

1. EKONOMSKI ASPEKT Izgradnja jednog nuklearnog kompleksa veličine koja bi zadovoljila potrebe zemlje kakva je naša koštao bi oko pet milijardi evra. To bi, naravno, bila grinfild investicija, čist novac iz fondova koji obezbeđuju proizvođači opreme. Napominjem da izbor proizvođača, isporučioca opreme i kreditora ne utiče na cenu (SAD, Rusija, Francuska, Nemačka, Velika Britanija, Kanada i Kina). 

Ako se uzme u obzir cena koštanja, trajanja, kao i asanacije terena po prestanku rada nuklearke, dolazi se do podataka da je to ekonomski najisplativiji način proizvodnje struje. 

Cena proizvodnje električne energije:  

- 1,8 centi kwh nuklearne energije; 

- 2,2 centa kwh dobijen sagorevanjem uglja; 

- 4,0 centi kwh dobijen u gasnim elektranama; 

Ne pominjem cenu proizvodnje struje u hidroelektranama jer u zavisnosti od koštanja izgradnje elektrane (nije isto da li se pravi centrala na Dunavu ili Drini, primera radi), varira od 2,0 do 2,8 centa kwh. Takođe sa strateške strane cena električne energije proizvedene u hidroelektranama nije od presudnog uticaja jer je tehnološki nemoguće obezbediti više od 25 odsto proizvodnje ovim putem. Primera radi, sve hidroelektrane u Srbiji, uključujući i one najveće Đerdap i Bajina Bašta, zajedno obezbeđuju manje od 20 odsto ukupne proizvodnje struje. 

Pošto se u regionu oseća veliki nedostatak struje posle zatvaranja dva bloka bugarske nuklearke Kozloduj, dok se na izgradnju četiri nova, koa je u toku, mora čekati minimalno pet godina, Srbija se uključuje u izgradnju značajnih kapaciteta. Procena EPS jeste da zemlji nedostaju dve elektrane ukupnog kapaciteta 700 megavata. Pored pregovora sa strancima, vode se pregovori i sa Elektrorivredom Republike Srpske o zajedničkom ulaganju u hidroelektranu Buk Bjela i o kupovini hidroelektrane Višegrad.

Uz navedeno, potrebno je reći i da, u slučaju da se zemlja vrati na industrijski nivo od 1989. godine i potrebe da se u svako domaćinstvo unese računar i klima uređaj (što je civilizacijska potreba), procenjuje se da bi se potrošnja električne energije povećala najmanje dva puta. 

Sledi racionalno objašnjenje da bi ekonomski najisplativije i najlakše (zato što bi najlakše bilo obezbediti kredite) bilo ući u projekat izgradnje nuklearne elektrane. Kako potrebe za proizvodnjom zbog povećane potrošnje rastu, ona bi obezbedila zemlji sigurne prihode na duže vreme. 

2. STRATEŠKI ASPEKT Najopre da razmotrimo globalni strateški aspekt. Ako znamo da se stanovništvo Zemlje uvećava dvostruko na svakih 30 godina, a danas nas ima približno sedam milijardi, normalno je da razmišljamo kako obezbediti uslove za život budućih stanovnika. Pored hrane i vode, tu je i energija. Svet se nalazi u fazi razmišljanja kako bez fatalnih posledica dalje trošiti resurse naše planete. Znači, iz potrošačke doktrine, gde je bio važan samo profit i gde su se resursi Zemlje trošili bez ostatka sa velikim odbicima i otpadom, prelazi se na eru sofistikovane industrije, gde će se težiti maksimalnom korišćenju resursa. 

Nuklearna energija u budućnosti ima primat zato što struktura ukupne proizvodnje električne energije u svetu izgleda ovako :  

- 40% ugalj (rezerve ovog fosilnog goriva trajaće još par stotina godina a dalja upotreba je ograničena sporazumom iz Kjota);  

- 25% nafta i gas (nafta za približno 30 godina odlazi u istoriju kao energent i postaje dragocena hemijska sirovina) 

- 20% nuklearno gorivo (trenutno jedino moguće rešenje koje nudi nauka. U perspektivi, kao atraktivno rešenje, postoji mogućnost fuzije čiji su rezervoari u morskim vodama praktično neistrošivi. Prema prognozama stručnjaka, nauka najranije za 50 godina može da ponudi rešenje za primenu fuzije); 

- 15% hidroenergija (voda ima krajnje ograničene kapacitete pošto se ne koristi samo za proizvodnju energije.  

Što se lokalnog strateškog aspekta tiče, u svetlu naftnog i gasnog aranžmana sa Ruskom Federacijom, svedoci smo da je Republika Bugarska dobila daleko bolje uslove od nas upravo zato što je energetski stabilnija zemlja. Iako raspolaže znatno slabijim prirodnim resursima, stabilnija je zbog postojanja nuklearke Kozloduj. Mišljenja sam da bi u slučaju iskorišćenja svih prirodnih kapaciteta, kao i izgradnje za početak prve (moguće je izgraditi dve nuklearke) nuklearne elektrane naša zemlja bila energetski lider regiona, samim tim bi bila nezavisnija od ruskog gasa i uvoza struje. 

Kroz celu istoriju, gospodari energije su bili i gospodari sveta. 

3. NAUČNI I RAZVOJNI ASPEKT Kada kažem nauka, tada mislim da je to nauka samo u jednom momentu, a već u narednom prelazi u sistem znanja, iz koga proističe tehnologija. Jedan od vidova toga je svakako nuklearna industrija. 

U Evropskoj Uniji kao mera važi da bi bilo najbolje da se energetske potrebe podmiruju za početak sa 30 odsto nuklearne proizvodnje. Za srednje razvijene evropske zemlje postavljen je standard da treba da imaju instalisanu snagu na nivou od dva kilovata električne snage po stanovniku.  

Nameće se pitanje: gde je tu Srbija ako se zna da su svaki napredak i dalja emancipacija društva vezani za energiju. Srbija je proteklih godina dosta zaostala u tehnološkom razvoju. Međutim, kada bi trećina ili milion porodica u našoj zemlji kupile po računar i klima uređaj, što je danas izdatak od 500 evra, naša zemlja bi se našla u problemu - odnosno manjku za 1.000 megavata ili za jednu novu termoelektranu kao što je Obrenovac. 

Danas je svima jasno da rešenje za opstanak i napredak na Zemlji leži u tehnologizaciji. Tu je okretanje nuklearnoj energiji neizbežno. Zbog toga zaostatak od par godina, da i ne govorimo o desetini godina, vodi u zaostatak koji je teško prevazići. Napredak leži u odsustvu improvizacije i oslanjanju na znanje. Još uvek pamtim reči mog prvog mentora koji je rekao da u nauci i gledanju u budućnost svako ko ume da sabira predstavlja mudrog čoveka. Ko ume da množi i izvlači iz toga zaključke taj je genije. 

Setimo se samo primera iz bliske prošlosti - kad je Zastava radila, radila je cela Srbija. Ovakav sistem bi povukao za sobom industriju gotovo cele zemlje: građevinsku, mašinsku, metalski kompleks, elektro... 

4. EKOLOŠKI ASPEKT Zemlje koje imaju ili su zainteresovane da izgrade nuklearne elektrane ubuduće će gorivo koje su iskoristile, odnosno nuklearni otpad, vraćati proizvođaču. Tako glasi ponuda koju je svetu nedavno uputio Klub 7, koji čine zemlje proizvođači nuklearnog goriva (SAD, Rusija, Francuska, Nemačka, Velika Britanija, Kanada i Kina). Ova ponuda rezultat je saradnje čiji cilj je da predupredi potencijalne krize energetskih resursa u svetu i borbu protiv terorista koji mogu da zloupotrebe nuklearni otpad u vojne svrhe. 

Najveći otpor izgradnji nuklearki bio je strah od otpada, što je i razumljivo. Skladištenje otpada koji će se razložiti za 100.000 godina zaista izaziva strah. Ali najnovija ponuda Kluba 7 o davanju goriva na lizing, odnosno vraćanju u zemlju proizvodnje nakon korišćenja, dovodi do preokreta. Nauka radi na projektu skraćenja vremena razlaganja nuklearnog otpada i na novim sigurnim reaktorima. Nesporazum sa javnošću napravljen je zbog nedovoljne informisanosti. Na primer, slovenačka nuklearka Krško godišnje proizvede desetak tona nuklearnog otpada, koji zauzima prostor od jednog kubnog metra. Nije greška, 10 tona stane u jedan kubni metar. U isto vreme, TE Obrenovac za godinu dana sagori tri miliona tona uglja, gde je za smeštanje sagorelog materijala potrebno tri miliona kubnih metara prostora. Proporcije narušavanja ekologije su jasne iz ovih podataka. Činjenica da nema nikakvog emitovanja sadržaja u vazduh još je jedan prilog za korišćenje nuklearne energije.  

Sledeća stvar je da u svetu postoji 440 reaktora, čiji je instalisani kapacitet 400.000 megavata. Morima kruži još sto-dvesta podmornica na nuklearni pogon. Upravo su iskustva sa podmornicama doprinela velikom proboju u stvaranju novih bezbednih reaktora takozvane četvrte generacije. Ti reaktori ne prelaze 300 megavata snage. Dizajnirani su na zahtevima da nema nikave liferacije goriva, principu održivosti (izbačena su kritična mesta sigurnosti i ekonomičnost rada). Na tržištu će se naći između 2013. i 2015. godine, a njihova važnost se ne ogleda samo u proizvodnji električne energije već i tečnog vodonika, koji će zameniti benzin kao pogonsko gorivo u saobraćaju.  


Mr Miloš  Zdravković, dipl.ing. elektrotehnike, je na doktorskim studijama na Elektrotehničkom fakultetu. Trenutno zaposlen u JP Putevi Srbije u sektoru za strategiju, razvoj i planiranje

 

http://www.standard.rs/vesti/37-ekonomija/5981-milo-zdravkovi-zato-je-srbiji-neophodna-nuklearna-elektrana-.html

ZAŠTO JE SRPSKO UČEŠĆE U NUKLEARNOJ ELEKTRANI BELANE - POGODAK

DRAGOLJUB ANTIĆ: ZAŠTO JE SRPSKO UČEŠĆE U NUKLEARNOJ ELEKTRANI BELANE - POGODAK

petak, 12 novembar 2010 22:22

Nuklearna energetika Srbije bi se uklopila u obiman energetski sistem, koji je trenutno na najekonomičniji način povezan sa Rusijom i delimično sa Nemačkom, Francuskom i Kinom



Ovih dana je objavljena vest da je bugarski premijer Bojko Borisov pozvao rukovodstva Srbije i Hrvatske da uzmu udeo u izgradnji nuklearne elektrane Belene (približno na sredini toka Dunava kroz Bugarsku). To je povod da se „ENEKONIT Centar", udruženje za negovanje energetsko-ekološke i tehnološke svesti iz Beograda, obrati javnosti po ovom pitanju kako bi doprineo boljem razumevanju ovog izuzetno važnog događaja. 

U okviru opšte političke akcije u svetu, čiji cilj je bio pretvaranje nuklearne tehnologije u monopol što manjeg broja država, u SFR Jugoslaviji je u leto 1989. godine uveden Moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana. Malo je poznato da se iza toga krio bitniji politički razlog: time je sprečeno započinjanje izgradnje druge jugoslovenske (hrvatsko-slovenačke) nuklearne elektrane u Prevlaci kod Zagreba, što bi bilo praćeno velikim pratećim investicijama zemlje izvođača radova, pa bi to bilo prejako vezivno tkivo za očuvanje SFRJ, čiji je raspad bio uveliko planiran. Vladajući vrh iz Srbije nije uvažavao nikakve stručne argumente naučnika iz Vinče i stručnjaka za energetiku, već je „po lepom srpskom običaju", oduševljeno prihvatio sve ideje iz „bratskih republika". Moratorijum je u Srbiji ostao i do danas kao mazohistička „uspomena" na taj period iako ga Hrvatska i Slovenija nisu zadržale. 

Posle višegodišnjeg baratanja podacima i svesno proturanim strahovima iz vremena usvajanja Moratorijuma, naša javnost je u poslednje vreme konačno mogla da čuje i stručna mišljenja, i ovo pitanje konačno je počelo da se tretira na ozbiljan način. Ovog leta je bilo trezvenih sučeljavanja mišljenja i jasno se pokazalo da za stručnjake gotovo da nema dileme o potrebi za ukidanjem famoznog Moratorijuma i za uključivanje nuklearne energetike u normalne procese planiranja. Relativno usamljeni glasovi protiv su bili u velikoj meri emotivno obojeni nerazumljivim strahom od ove tehnologije, koji uglavnom dolazi od nedovoljnog poznavanja činjenica o ovoj oblasti. 

Strah javnosti od potencijalne opasnosti od nukleare energije je razumljiv i bio je razlog da se u ovim tehnologijama uvedu rigorozne organizacione, kontrolne i tehničke mere za zaštitu zaposlenih, stanovništva i životne sredine. Zbog ovih rigoroznih mera kontrole nuklearna elektrana je danas tehnološki najsavršenije postrojenje i njen stepen bezbednosti je daleko viši nego kod sličnih postrojenja u drugim tehnološkim oblastima. Naravno, stalni zadatak nuklearnih stručnjaka je da, zajedno sa stručnjacima za druge tehnologije, preduzimaju sve raspoložive mere za obezbeđenje striktnog poštovanja propisa u svim fazama razvoja i primene nuklearnih tehnologija. 

JEDINI ISPLATIV PUT Rezultat tako dostignutog nivoa energetsko-ekološke i tehnološke svesti je veoma važan: samo tako se u narednim decenijama može obezbediti sigurno i ekonomski isplativo snabdevanje dovoljnim količinama energije, a da to ne bude na štetu zdravlja stanovništva, da ne dovodi do oštećenja životne sredine ili globalnog zagrevanja. U okruženju Srbije postoji dvadesetak nuklearnih elektrana u pogonu, na manje od 500 kilometara od granice. Srbija ne može nikako ostati „nenuklearno ostrvo", čak i da nikada ne razvija nuklearne tehnologije i ne gradi nuklearne elektrane.  

Srbija trenutno ima električne energije samo za nizak nivo privrede, pa svaki planirani razvoj zahteva nove elektrane. Hidropotencijal je redukovan na skupe ostatke, lignit niskog kvaliteta je sve teže vaditi za postojeće i planirane termoelektrane, uz veliku degradaciju poljoprivrednog zemljišta, i zagađenje vazduha i voda, Povećanjem energetske efikasnosti se samo umanjuje potreba za rastom kapaciteta, a veoma skupe, nestabilne i neefikasne vetrenjače i solarna energija se ne mogu opravdati ozbiljnim stručnim argumentima (ma koliko sve to svima zvučalo privlačno), pogotovu ne u elektroprivredi jedne slabo razvijene zemlje. Većina argumenata u korist nekakvih velikih i alternativnih energetskih potencijala u Srbiji, zasnovana su na birokratskim odlaganjima suočavanja sa istinom, zastarelim činjenicama, brojnim neargumentovanim pretpostavkama i izrazito „navijačkom" (često politiziranom) stavu i demagoškim nastupima nedovoljno stručnih diskutanata.  

Odnos prema nuklearnoj energiji u svetu, naročito u zemljama koje beleže ubrzani privredni razvoj, poslednjih godina je više nego „prijateljski". Razvijene zemlje, naročito SAD, ulažu veliki trud da se reše izuzetno komplikovanog birokratskog sistema zabrana, kojima je više od 20 godina ograničavan razvoj nuklearnih tehnologija u srednje razvijenim zemljama, ali je on najsloženiji stepen dostigao baš u zemljama-autorima takve politike. Trenutno se u svetu na tržištu uglavnom nude nuklearne elektrane čiji su graditelji iz Francuske, Japana i Rusije (manje tržište ima Kanada, a u poslednje vreme i Južna Koreja nudu izgradnju svojih elektrana). Ova tri glavna ponuđača nuklearne opreme imaju i u najvećoj meri prioritetne delove sveta za svoju ponudu: Japan podmiruje potrebe Dalekog Istoka i SAD (napomenimo da su SAD prodale Japanu proizvodnju nuklearnih elektrana Vestinghausa i Dženeral Elektrika, pa sad naručuje od Japanaca izgradnju svojih novih elektrana), Francuska je usmerena na Evropu (objedinila je veći deo nuklearnih tehnologija Nemačke, Španije, Belgije), a Rusija na Indiju, Kinu, Srednji Istok, Brazil, Venecuelu i istočne delove Evrope. 

Srbija danas raspolaže veoma smanjenim brojem nuklearno orijentisanih kadrova u zemlji, mahom u poodmaklim godinama. Situacija je napočku nešto bolja jer postoji više stručnjaka ovog profila koji aktivno rade u vodećim svetskim naučnim i univerzitetskim centrima. ENEKONIT Centar se trudi da poveže ove stručnjake na jedinoj realno zasnovanoj ideji: da se omogući i izvede obuka novih mladih nuklearno orijentisanih kadrova i da se obezbedi međunarodna naučna i stručna komunikacija i saradnja.  

Ideja o naučnoj i stručnoj saradnji u nuklearnim tehnologijama sa kolegama iz Slovenije ne predstavlja ništa novo i ona u realnoj meri oduvek i postojala. Saradnja sa Hrvatskom (koja ni sama ne može da se pohvali na tom planu) više je u domenu želja nekih pojedinaca i organizacija a manje rezultat realnih mogućnosti jer u podlozi te ideje stoji neophodnost prisustva neke treće zemlje sa razvijenijom nuklearnom tehnologijom (svi uglavnom u toj ulozi podrazumevaju Nemačku). Razvoj nuklearne energetike u Srbiji danas, a i u dogledno vreme, ne može biti zasnovan na saradnji sa Francuskom i Evropskom Unijom, jer za tako nešto ne postoji realni interes ponuđača takve tehnologije, a ni neki povoljni uslovi za finansiranje (te elektrane su za Srbiju skupe i praktično bi mogle da se plate samo jako skupim kreditima, bez gotovo ikakve šanse da se otplate kroz nekakvu ekonomsku saradnju u budućnosti). Čak se i Nemci u poslednje dve godine u planiranju svog razvoja okreću sve više prema Rusiji. 

RUSKI SISTEM Mogućnost da Srbija započne razvoj svoje nuklearne energetike kroz regionalnu saradnju i delimično učešće u izgradnji nuklearne elektrane u Bugarskoj predstavlja izvrsno rešenje a trenutak za započinjanje je verovatno najpovoljniji. Ta nuklearna elektrana nije u Srbiji, pa je besmislena i diskusija o Moratorijumu. Procenat učešća je u skladu sa ekonomskim mogućnostima i omogućava postepeno školovanje potrebnih kadrova za neke buduće nuklearne elektrane (u nekakvoj velikoj investiciji izgradnje elektrane u Srbiji u budućnosti, ekonomski moćnije zemlje bi „razgrabile" nekoliko kompletnih garnitura školovanih kadrova, pa bi taj deo investicije bio mnogo skuplji). Kasnije elektrane, u kojima bi Srbija mogla da učestvuje, mogu biti građene i na nekim od lokacija u Srbiji, koje se već više od 30 godina istražuju, ali i ne mora biti tako.  

Nuklearna energetika Srbije bi se tako uklopila u obiman energetski sistem, koji je trenutno na najekonomičniji način povezan sa Rusijom i delimično sa Nemačkom, Francuskom i Kinom. Ovakav „energetski paket" nudi trenutno najpovoljnije uslove za učešće u izgradnji nuklearne elektrane, što verovatno neće biti sasvim tako narednih godina u uslovima povećanja potražnje. Važno je istaći i da je ponuda ovakve saradnje i Srbiji i Hrvatskoj jako povoljna jer se time objedinjuju želje svih onih, koji bi put u razvoj nuklearne energije više voleli preko saradnje sa Hrvatskom, Slovenijom i Nemačkom. Nemačka je već ušla u delimičnu saradnju sa Rusijom i ima interes da tu saradnju povećava, pa se taj krug prirodno zatvara efikasnijom prečicom, preko predložene saradnje na elektrani u Bugarskoj.  

U ovakvoj saradnji sa Bugarskom, koja već tri decenije ima nuklearne elektrane u pogonu i sve druge nuklearne institucije, sve potrebne faze ulaženja u nuklearnu energetiku bi se obavile na veoma efikasan i racionalan način. Sa bugarskim kolegama postoji dobra naučna i stručna saradnja u oblasti nuklearnih tehnologija i dobra osnova da se sve to povoljno usmeri ka obrazovanju potrebnih kadrova u Srbiji. Osim toga, za sva druga potrebna tehnološka rešenja postoji konkretni obrazac u blizini, uz sva povoljna iskustva jedne zemlje sa dosta sličnosti. 

Nuklearna energija se pojavila na sceni na užasan način i praćena je uvek velikom dozom politike, kojom su sve odluke izrazito obojene. Stručno-tehnički i ekonomski razlozi za razvoj nuklearne energetike su veoma ubedljivi svuda u svetu, pa i u Srbiji. I stručnjacima i političarima je poslednjih godina postalo jasno da je nuklearna energetika neophodna u narednim decenijama. Takođe je svima jasno da to podrazumeva i obaveznu rigoroznu međunarodnu kontrolu protoka nuklearnih materijala i obezbeđenje radioaktivnog otpada. Sve potrebne mere su davno međunarodnim propisima regulisane, a i kroz formiranje brojnih međunarodnih organizacija. U budućnosti treba očekivati još veći obim tog međunarodnog prisustva, uz obavezu stavljanja sigurnosti rada i bezbednosti od uticaja na okolinu iznad parcijalnih i privremenih ekonomskih interesa energetskih sistema, kao i iznad usmerene i lokalne politike. 


Autor je nuklearni inženjer, član Petrovske akademije nauka i umetnosti i predsednik ENEKONIT Centar u Beograd

http://standard.rs/vesti/37-ekonomija/5897-dragoljub-anti-zato-je-srpsko-uee-u-nuklearnoj-elektrani-belane-pogodak-.html