Треба ли Србији нуклеарка – др Момчило Б. Ђорђевић

Треба ли Србији нуклеарка – др Момчило Б. Ђорђевић

Господин Сиверт

Када би мене питали заложио бих се за нуклеарку коју бих сваког јутра могао посматрати са свог прозора

Нуклеарне електране су нам неопходне као и свима осталима у свету. Када бисмо били против њих из страха од неке несреће коју би могле направити морали бисмо бити и против авиона, јер кад се сруше уместо да слете, у смрт однесу на стотине људи. Упознавање јавности о опасностима од јонизујућег зрачења (ЈЗ) за случај опасног квара у некој нуклеарној централи, посао је зналаца из струке, а не ексцентричних аматера с добрим намерама, али лошем знањем.

Покушаћу да примерима из медицинске праксе покажем како је страх од ЈЗ претеран и у највећој мери плод слабе информисаности. Такво зрачење потиче из различитих радиоактивних извора, попут рендгенских цеви које је свако видео и зна чему служе. Као и већина страхова, тако је и страх од ЈЗ у обрнутој сразмери са знањем, пре свега, елементарне физике. На том страху граде се темељи тврђаве скептика, непомирљивих бораца против идеје о изградњи нуклеарних централа. Срећом, здрав разум нам говори да претеране мере предострожности примењујемо увек када нам је знање недовољно и када преовладају емоције.

И сам разумем да је страх од ЈЗ заснован на историјској истини, да је реалан и дубоко укорењен у свести људи. Зар двострука нобеловка Марија Склодовска Кири није откривши радијум, касније (1934) умрла од леукемије проузроковане зрачењем. Савременици трагедије после бачених нуклеарних бомби на Хирошиму и Нагасаки, августа 1945. још нису заборавили страшне слике разарања, а већ су се суочили са могућношћу поновне употребе нуклеарног оружја током „хладног рата". Последње две генерације људи добро се сећају 26. априла 1986. и катастрофе у Чернобиљу. Пре неколико деценија није било много епидемиолошких података о дугорочним ефектима зрачења и наука није могла дати неке поуздане информације које би деловале умирујуће на јавност. Зато су наметнуте строге мере за заштиту људи од штетног дејства зрачења. Од 1950. дозвољене дозе зрачења смањене су у поређењу са ранијим прописима за 150 пута. Данас, међутим, прописи су релаксирани, јер постоји међународна препорука којом се дозвољено зрачење ограничава на један милисиверт изнад природног зрачења које износи 2,5 милисиверта годишње. (Епоним „сиверт", Sv,изражава биолошки ефект зрачења и настао је у част Ролфа Сиверта, шведског медицинског физичара. 1 Sv еквивалентан је дози од 100 рада).

Типични ЦТ-скенер емитује зрачење спрам прегледане особе еквивалентно пет милисиверта, а обичан рендгенски снимак зуба или прелома кости, емитује икс (рендгенске) зраке удози еквивалентној стотом делу сиверта. Нема сумње да су само високе појединачне дозе ЈЗ фаталне за људе, што је, уосталом, показала судбина првих 237 ватрогасаца у Чернобиљу, за само неколико недеља 28 је умрло.

Међутим, многи болесни људи изложени су знатно већим дозама зрачења од оног у Чернобиљу. Кад болесника са малигним тумором мозга после операције пошаљемо на додатно лечење зрачењем, он у неком центру за радиотерапију добије еквивалент од 40 сиверта, што, наравно, убија туморско ткиво. За време третмана, здрав мозак око тумора трпи апсорпцију од 20 сиверта, што је 20.000 пута више од дозвољене годишње границе, а пет пута више од ЈЗ које је после експлозије у Чернобиљу погодило присутне ватрогасце.

Али критична ствар је што огромно зрачење не делује одједанпут него током шест недеља, тако да се здрава ћелија обично опорави. Да би се утврдиле последице јонизујућег зрачења најбоље је упоредити озрачене и неозрачене особе током дугог временског периода. На пример, после експлозије нуклеарних бомби бачених на јапанске градове Хирошиму и Нагасаки, око 66 одсто становника у та два града преживело је наредних пет година, односно 1950. годину. Закључно с 2000. годином, 7,9 одсто тих људи умрло је од рака, упоређено са 7,5 одсто умрлих становника из истог разлога, али у делу Јапана у коме нису били изложени радиоактивном зрачењу. Те бомбе, права су играчка у поређењу са климатском катастрофом која се непрекидно одвија пред нашим дремљивим очима, а која је добрим делом плод коришћења фосилних горива. Гигантски пројект као што је нуклеарка буди из интелектуалног дремежа и локомотива је општег напретка. Погледајмо свет око нас, избројмо те стотине реактора и утврдимо где их има, а где нема. Видећемо се смо у лошем друштву. Када би мене питали, заложио бих се за нуклеарку коју бих сваког јутра могао посматрати са свог прозора.

Професор универзитета

Др Момчило Б. Ђорђевић*

објављено: 18/08/2010

 

http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Gospodin-Sivert.sr.html

Треба ли Србији нуклеарка – Илија Плећаш

Треба ли Србији нуклеарка – Илија Плећаш

Окружени атомима

Због отежане енергетске ситуације у свету и предвиђања да у наредним декадама неће бити довољно енергената да подмире потребе човечанства, мишљења сам да је укидање мораторијума којим се забрањује изградња нуклеарне електране у Србији прва мера коју би наша влада требало да учини без обзира на каснију одлуку хоће ли или неће градити нуклеарку. Познато је да су бивше републике Словенија и Хрватска врло елегантно решиле проблем мораторијума јер су се одавно определиле за нуклеарни програм. Мораторијум који је донесен 1989. као последица Чернобиља, имао је веома тешке последице на развој нуклеарних наука у Србији, тако да се већ двадесетак година на нашим факултетима не одвијају предавања из нуклеарних технологија и остајемо сиромашни за младе стручњаке из те области. Остао је веома мали број нас који о нуклеарним технологијама нешто зна и може да помогне. Одмах треба рећи да није само градња нуклеарних електрана тема ових предавања већ је ту и област заштите од зрачења која је неопходна као мера у односу на евентуалне акциденте које би се десили у нашем окружењу а треба знати да на 500 км од наше границе постоји 19 активних нуклеарних електрана.

Познато је да се у свету гради или је већ наручено око 40 нових нуклеарних електрана и да је нуклеарно енергетски програм у експанзији.

Тренутно, енергија из 438 нуклеарних електрана учествује у светској производњи електричне енергије са 17 одсто. Европска унија планира да из својих капацитета произведе 30 одсто потребне енергије, а најбољи пример је Француска, која из својих 55 нуклеарних електрана добија чак 80 одсто електричне струје. Ако додамо да Чешка, Словачка, Мађарска, Словенија, Румунија , Бугарска, (интензивно се на томе ради и у Словенији и Хрватској) а које се налазе у нашем окружењу, или су са нама повезане воденим токовима, имају значајне и подижу нове капацитете у нуклеарним електранама, можемо закључити који програм треба да изабере Србија или бар да размишља о њему.

Мислим да је изванредна идеја уласка Србије у нуклеарни програм кроз симболично учешће у градњи бугарске нуклеарке, којим би обезбедили известан проценат електричне струје у наредних неколико година. Уосталом, увелико се говори о градњи нуклеарки у Албанији средствима Италије што ће обема земљама донети вишеструку корист. Дакле, та идеја није нова.

Још једну ствар треба рашчистити због „погледа јавности" а то је питање радиоактивног отпада који се ствара приликом рада нуклеарне електране. Као стручњак који се проблемима технологије обраде и његовог одлагања, интензивно бави преко 30 година, одговорно тврдим да се створени радиоактивни отпад може безбедно и трајно одложити на посебној локацији како то раде све земље које имају нуклеарни програм. Ова технологија је одавно позната у свету и експериментално потврђена и код нас у Институту Винча, тако да једном за свагда треба искључити проблем „рао" материјала као оправдање за стопирање нуклеарно-енергетског програма у Србији.

На крају мог закључка о подршци нуклеарно-енергетског правца Србије, морам да наведем и познату чињеницу да су нуклеарке својим радом биле узрок много мањег броја жртава него други извори енергије. Подсетимо се само на страшне катастрофе рушења хидроелектрана у Индији (1979), Бразилу (1960) и Италији (1963), када је тренутно настрадало, укупно у све три хидроелектране, преко 20.000 људи. Поређења ради, нуклеарка снаге 1.000 мегавата потроши годишње 50 тона урана као горива и произведе око 500 кубних метара „рао", док Термоелектрана исте снаге потроши 2,5 милиона тона угља (који се може и паметније искористити, а не сагорети) и произведе осам милиона тона угљен-диоксида, 40.000 тона сумпор-диоксида, 6.000 тона прашине и 400.000 тона летећег пепела. А све то пада на огромне плодне површине око термоелектрана.

Све ове чињенице иду и те како у прилог подршци најновијим информацијама о ангажовању Србије у партиципацији градње нуклеарке у Бугарској.

Научни саветники бивши генерални директор Института „Винча"

Др Илија Плећаш

објављено: 14/08/2010

http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Okruzeni-atomima.sr.html

Треба ли Србији нуклеарка – Драгољуб Антић

Треба ли Србији нуклеарка – Драгољуб Антић

Политички обојено

Нуклеарне електране могу бити грађене на неким местима у Србији, која се већ више од 30 година истражују

Мораторијум на изградњу нуклеарних електрана је уведен у СФР Југославији у оквиру опште политичке акције у свету, чији циљ је био претварање нуклеарне технологије у монопол што мањег броја држава. Код нас је уведен и уз додатни скривени разлог: тиме је спречено започињање изградње друге југословенске (хрватско-словеначке) нуклеарне електране у Превлаци код Загреба. Изградња ове електране била би праћена већим инвестицијама земље извођача радова, па би то било прејако везивно ткиво за очување СФРЈ, чији је распад био увелико планиран. По „лепом српском обичају" моћни људи из Србије нису уважавали никакве стручне аргументе већ су похрлили да прихвате све идеје из „братских република". Мораторијум је Србија наследила и није га још укинула, иако га Хрватска и Словенија нису задржале. Необична је појава да у Србији постоје стручњаци који се данас залажу за сарадњу са Словенијом и Хрватском у нуклеарним технологијама, а да су истовремено за очување мораторијума. Свакако треба мораторијум укинути, као једно од бесмислених наслеђа бивше југословенске заједнице.

Данас наша јавност још барата подацима и свесно протураним страховима из времена усвајања мораторијума. У међувремену се стање у свету јако изменило. Све јаке земље у развоју интензивно граде нуклеарке и планирају нове, Француска, Јапан и Русија никада нису ни смањивале тај развој, а неке европске земље постепено мењају раније донете одлуке о нуклеаркама (Шведска, Италија, Немачка). САД су своју производњу два комерцијална типа електрана препустиле Јапану, па сада интензивно раде на развоју нових типова реактора за будуће доба, док постепено модификују фантастично моћан бирократски систем и регулативу, који је настао са циљем да појача монопол у власти над нуклеарним технологијама, а сада је велика сметња за покретање развоја. Истовремено је у САД већ уочен велики недостатак нуклеарних стручњака.

У окружењу Србије постоји преко 20 нуклеарних електрана у погону на мање од 500 километара од границе. Србија не може никако остати „ненуклеарно острво", чак и да никада не развија нуклеарне технологије и не гради нуклеарне електране. Србија тренутно има електричне енергије за низак ниво привреде. Сваки планирани развој захтева нове електране. Хидропотенцијал је редукован на скупе остатке, лигнит ниског квалитета је све теже вадити за постојеће и планиране термоелектране (уз велику деградацију пољопривредног земљишта), а ослањања на веома скупе, нестабилне и неефикасне ветрењаче и соларну енергију се своде на приче за децу сваком иоле озбиљнијом анализом. Већина аргумената у корист некаквих великих и алтернативних енергетских потенцијала у Србији, заснована су на застарелим чињеницама, бројним неаргументованим претпоставкама и изразито „навијачком" (често политизираном) ставу.

Могућност да Србија започне развој своје нуклеарне енергетике кроз регионалну сарадњу и делимично учешће у изградњи нуклеарне електране у Бугарској представља изврсно решење, а тренутак за започињање је вероватно најповољнији. Проценат учешћа је у складу са економским могућностима и омогућава постепено школовање потребних кадрова за неке будуће нуклеарне електране (у некаквој великој инвестицији изградње електране у Србији у будућности, економски моћније земље би „разграбиле" неколико комплетних гарнитура школованих кадрова, па би тај део инвестиције био много скупљи). Те електране могу бити грађене на неким местима у Србији, која се већ више од 30 година истражују, али и не морају бити грађене у Србији.

Нуклеарна енергетика тако би се уклопила у обиман енергетски систем, који је тренутно на најекономичнији начин повезан са Русијом и делимично са Немачком, Француском и Кином. Тренутно на светском тржишту, као алтернатива, постоје само француске нуклеарне електране, које су за нас и скупље и практично би могле да се плате само јако скупим кредитима, без готово икакве шансе да се отплате кроз некакву економску сарадњу у будућности. Нуклеарна енергија се појавила на сцени на ужасан начин и праћена је увек великом дозом политике, којом су све одлуке изразито обојене.

Mр Драгољуб Антић, истраживач у Институту Винча

објављено: 13/08/2010

http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Politicki-obojeno.sr.html

Треба ли србији нуклеарка – „Да” сигурној енергетској будућности

Треба ли србији нуклеарка – Марија Милетић

„Да" сигурној енергетској будућности

Годишње се у свету из термоелектрана директно у атмосферу испусти више од 25 милијарди тона штетних гасова

Наравно! Мој одговор је једностран, без дилеме, без скривених интереса, али ипак базиран на знању које сам до сада стекла. Надам се, када прочитате овaj и друге текстове о овој теми, да ћете и ви рећи „да" како цепању атома тако и сигурној енергетској будућности Србије.

Многима ће вероватно прво пасти на памет да Србији не треба нови извор енергије, да ми имамо неискоришћене речне потенцијале, да можемо да градимо ветропаркове, да у недоглед можемо да спаљујемо нискокалорични лигнит. Нажалост, реална ситуација у Србији је ипак мало другачија.

У састав електроенергетског система Србије тренутно спадају електране инсталисане снаге 8.355 MW (5.171 MW у термоелектранама на лигнит, 2.831 MW хидроелектране и 353 MW термоелектране-топлане на мазут и гас), и 1.235MW инсталисане снаге у термоелектранама на Косову и Метохији. Значи, лаички речено око 60 одсто електричне енергије добијамо из термоелектрана, а остатак из хидроелектрана. Резерве и енергетски ресурси Србије су веома неповољни: резерве квалитетних енергената (нафта, гас) чине мање од један одсто укупних резерви Србије док преосталих 99 процената чини претежно лигнит веома ниског квалитета.

Да бисмо уопште имали представу каквом снагом располаже нуклеарка у односу на термоелектрану навешћу неколико бројева:

– Из једног килограма угља може се произвести 3 kWh, док из једног килограма уранијума можемо да добијемо чак 350.000 kWh.

– Термоелектрана снаге 1.000 MW годишње сагори четири милиона тона лигнита, а нуклеарна електрана само 35 тона обогаћеног уранијума (који након употребе може да се преради и поново користи).

– Годишње се у свету директно у атмосферу испусти више од 25 милијарди тона штетних гасова (сумпор-диоксид, SO₂, угљен-диоксид, CO₂, честице прашине итд.) из термоелектрана, док се отпад из нуклеарних електрана (око 12.000 тона годишње) брижно складишти и даноноћно чува и прати.

– У случају прераде отпада из нуклеарних електрана (што је техника већ проверена и верификована), само четири одсто од 12.000 тона отпада из нуклеарки стварно би чинило отпад, док би осталих 96 процената био уранијум и торијум који се могу рециклирати и поново користити у нуклеарним електранама.

Могуће је да вас ове информације нису навеле да се замислите па стога и даље верујете да Србија има друге изворе енергије осим термоелектрана. Покушаћу зато да сагледам ситуацију из друге перспективе. Речни токови Србије су искоришћени максимално, па се у будућности могу градити само мале хидроелектране снаге до 10 MW. Ветрењаче представљају зелени извор енергије, али као главни проблем наводи се пре свега несигурност у производњи енергије (ветар час дува, час не), затим цена градње с обзиром на то да једна ветрењача има снагу до 1 MW, па би у замену за један нуклеарни реактор било потребно изградити чак 1.000 ветрењача! Сунчева енергија може у Србији да буде довољна само за домаћинства појединачно али никако за целу државу (а постоји и ризик да у јесен и зиму сунце неће сијати, па шта ћемо онда?)

Када се сви бројеви саберу и одузму, Србији неминовно треба (или ће требати) нови извор енергије, па се сарадња у области нуклеарне технологије јавља као реална и практично једина могућност коју имамо. Истина је да Србија нема средства да сама изгради нуклеарну електрану, а упоредо се у протеклих 20 година десио велики одлив стручњака из области нуклеарне технике из земље, зато се као реално решење јавља управо сарадња са суседним државама. С обзиром на то да Бугарска планира изградњу једне такве нуклеарке било би, како за наше стручњаке (којих је у Србији мало), тако и за младе истраживаче, корисно да се укључе у пројекат таквих размера.

Једно од главних питања када се отвара дискусија на тему „Нуклеарка у Србији" јесте, пре свега, мораторијум на градњу нуклеарних централа, али, сложићете се, уколико желимо да градимо нуклеарку, нећемо је градити ни сутра ни прексутра, значи потребно је пре свега планирати едукацију младих људи и на факултетима отворити одсеке за нуклеарну технику како бисмо пре свега образовали стручњаке у том сектору. Неизоставно је формирање одговарајућег независног регулаторног тела које ће пратити и контролисати истраживаче реактора и нуклеарне централе у земљи, пратити утицаје на животну средину и бринути о заштити од јонизујућег зрачења и нуклеарној безбедности, управљање истрошеним горивом и менаџмент радиоактивног отпада итд.

Ако бисмо се укључили у изградњу „Белене" електране у Бугарској, и ако би се испоставило да је струја коју произведе електрана вишак у односу на наше домаће потребе и потрошњу, могла би се једноставно продати по скупљој цени и држава би само тако зарадила више милиона евра годишње.

*Студент докторских студија на Чешком техничком универзитету,

Факултет за нуклеарну физику и физички инжењеринг

Марија Милетић

објављено: 09/08/2010

.

http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Da-sigurnoj-energetskoj-buducnosti.sr.html

Ренесанса нуклеарне енергетике

Треба ли србији нуклеарка – Јасмина Вујић

Ренесанса нуклеарне енергетике

У овом моменту Кина гради 20 нуклеарки (преко 20.000 MW) и у следеће две године планира да започне градњу још десет нуклеарки. – Ако се плашимо глобалног загревања – одговор су нуклеарке

Јефтина и приступачна електрична енергија је један од основних стубова одрживог развоја сваког друштва. На томе се заснива економски просперитет једне државе, развој њене привреде и пољопривреде, науке и образовања, и то директно утиче на стандард становништва, националну сигурност и независност и политичку стабилност.

Оне земље које су успеле да усвоје дугорочне планове за развој свог енергетског сектора, обезбеде кроз законе континуирано буџетско издвајање у одржавање постојећих и изградњу нових капацитета, и то кроз уску сарадњу државног и приватног сектора, данас су просперитетне и стабилне. Њима је приоритет национална сигурност и енергетска независност, те улажу у изградњу нуклеарних електрана. Примери су Француска (са око 80 одсто удела нуклеарки), Швајцарска и Јужна Кореја (око 40 одсто), и Јапан (30 процената), а великим корацима им се приближавају Кина, Индија и Русија, које сматрају да не постоји ефикаснији и јефтинији начин да се замени угаљ.

Средином седамдесетих, веома погођена нафтним ембаргом, Француска је донела одлуку да крене у изградњу нуклеарки. За двадесетак година Француска је успела да повећа удео нуклеарки са 10 на 80 одсто (тренутно ради 58 реактора са 63.000 MW инсталиране снаге)! Данас Француска наставља са изградњом нуклеарки, и извози вишкове струје у скоро све европске земље. Француска такође прерађује истрошено гориво које делимично рециклира, и 2006. године је усвојила закон којим регулише дугорочно улагање у технологије прераде и одлагања истрошеног горива, укључујући изградњу брзих реактора и затварање горивног циклуса.

Убрзани економски развој Кине довео је до скоро експоненцијалног пораста њене енергетске потражње, што је уз огромну зависност од угља и страховит пораст загађења довело ову многољудну земљу у незавидну ситуацију. Кина је слично Француској донела пре неколико година свесну одлуку да крене у експоненцијално улагање у нуклеарну енергетику. Само пре две године удео нуклеарки је био мањи од два процента (76 одсто угаљ и 22 одсто вода), са око 9.000 MW инсталиране снаге. У овом моменту Кина гради 20 нуклеарки (преко 20.000 MW) и у следеће две године планира да започне градњу још десет нуклеарки. До 2020. Кина планира да повећа удео нуклеарки на четири до шест одсто, тј. да дода још 40–60 GW! Земље Блиског истока су такође веома заинтересоване за изградњу нуклеарки, јер су схватиле да тиме штеде своје ограничене резерве нафте и гаса.

Супротан пример су свакако САД. После убрзане изградње нуклеарки током седамдесетих и осамдесетих, када је изграђена већина од 104 нуклеарке које и сада перфектно раде (преко 110.000 МW), САД нису саградиле ниједну нову нуклеарку. Наравно, томе је допринела и хаварија на нуклеарној електрани „Три миље Исланд" која се десила 1979. године (без цурења зрачења и повреда радника), али је више томе допринело политичарење и пласирање нетачних информација у јавност. Данас је удео нуклеарки у САД 20 одсто, док је удео термоелектрана и даље јако велики – 50 процената. САД немају дугорочни план енергетског развоја, јер је свака нова влада или кретала од почетка или усвајала супротан правац развоја од претходне владе. Да би спречили ову неразумну политику, директори десет најзначајнијих националних лабораторија (представљајући више од 50.000 врхунских истраживача) пред изборе 2008. године написали су препоруку будућој влади у вези с енергетиком. Они су нагласили да је одрживу енергетску будућност најбоље остварити преко стратегијског државно-приватног партнерства које ће омогућити енергетску независност и еколошко оздрављење кроз пораст удела нуклеарне енергетике. Такође су нагласили да се мора убрзано улагати у „људски фактор", тј. у образовање нових генерација нуклеарних стручњака.

Ако се плашимо глобалног загревања – одговор су нуклеарке које не емитују штетне гасове, и могу ефикасно да замене термоелектране. У САД нуклеарке производе јефтинију струју од термоелектрана, а 10 до 20 пута јефтинију од соларних ћелија. Заборављају се још два битна фактора. Енергетска густина нуклеарног горива је фантастичних милион пута већа од енергетске густине угља! Један килограм нуклеарног горива је енергетски еквивалентан са 30.000 килограма угља, односно 4.000 ветрењача или 70 квадратних километара соларних ћелија. Нуклеарке производе изузетно малу количину истрошеног горива – око 20 тона годишње по нуклеарки, или око једног кубног метара. Друго, нуклеарке могу да раде без прекида годинама, не смета им ветар, зима, суша, тама (фактор капацитета нуклеарки је преко 90 одсто, термоелектрана 73, хидроелектрана 29, ветрењача 27, соларних ћелија 20 процената). Будући да струја мора да се троши чим се произведе, веома је тешко укључити ветрењаче и соларне ћелије у глобалну мрежу, због непредвидивости њиховог рада. Мада су почетне инвестиције у изградњу нуклеарки релативно високе, цена горива представља веома мали удео. Најновије модуларне технологије омогућавају брзу изградњу за мање од четири године. Веома су популарни и реактори мале снаге (испод 150 МW), који су преносиви и далеко јефтинији.

Свакако подржавам убрзани развој алтернативних енергетских извора. Али проћи ће још доста времена пре него што ови извори постану компетитивни и пређу два одсто у енергетском уделу у већини земаља. Тренутно једино богате земље могу то себи да приуште (Данска и Немачка граде ветрењаче, али уз огромне државне дотације).

Укратко, Србија нема пуно избора и не може себи да дозволи луксуз да улаже у енергетске капацитете чија је производна цена струје висока. Неопходно је да се што пре крене у ремонт и редовно одржавање постојећих термоелектрана и хидроелектрана. Уколико се жели очувати животна средина и спречити даље загађивање ваздуха и плодног земљишта, не треба градити нове термоелектране. Приоритет би требало да буде регионална и међународна сарадња на изградњи нових хидроелектрана и заједничко учешће у изградњи нуклеарних електрана са Бугарском и осталим суседима.

*Редовни професор и декан (2005–2009) на Факултету за нуклеарну технику Калифорнијског универзитета и оснивач Нуклеарног истраживачког центра у Берклију, дипломирала и магистрирала на Електротехничком факултету у Београду, магистрирала и докторирала из области нуклеарних наука на Мичигенском универзитету у Ан Арбору, САД

Јасмина Вујић

објављено: 06/08/2010

 

http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Renesansa-nuklearne-energetike.sr.html