IZBAČENI NAUČNICI IZ "VINČE"

http://www.kurir-info.rs/vesti/drustvo/izbaceni-naucnici-iz-vince-62795.php

IZBAČENI NAUČNICI IZ "VINČE"

Petak, 3. Decembar, 2010.| Autor:

Istraživači Instituta „Vinča" i zaposleni u JP „Nuklearni objekti
Srbije" umalo se pobili zbog službenih prostorija

BEOGRAD - Ni 10 dana nakon odvoženja nuklearnog otpada iz Srbije u
Institutu „Vinča" nije bezbedno.

Istina, niko neće biti ozračen, ali batine se mogu dobiti, i to vrlo
lako. Ipak, tuče, na sreću, nije bilo, ali je nekoliko naučnika iz Vinče
prisilno iseljeno iz svojih laboratorija.

Pre nekoliko dana zaposlenu u Institutu „Vinča" na svojim prostorijama
zatekli su sledeće obaveštenje.

- Molimo vas da dana 30.11.2010. do 15 časova iselite sav nameštaj,
opremu i inventar iz kancelarije jer ćemo u protivnom zameniti brave i
pristupiti zapisničkom iseljenju prostorija - pisalo je u saopštenju
koje je potpisalo JP NOS.

Kako nisu postupili po naređenju, juče ujutro nepoznati ljudi su
provalili u prostorije Instituta „Vinča" i počeli da sele stvari i
izbacuju naučnike iz svojih prostorija.

- Garantovano nam je da se ovakvo preseljenje neće desiti dok se na
obezbede adekvatne prostorije za rad. Obrazloženje je da imaju neki
hitan projekat koji počinje u januaru, kao da mi nemamo stotinak poslova
koje trenutno obavljamo, ali, eto, hitniji je taj jedan. Sve to nije
problem, ali je nevolja u tome što laboratorijski prostor nije obezbeđen
na drugom mestu - kaže Dragan Alavantić, član upravnog odbora Instituta
„Vinča".

On kaže da se oni više od godinu dana nalaze u Institutu, a da još nisu
uspeli da se dogovore o nekim najelementarnijim stvarima.

- Situacija je napeta još od njihovog dolaska, a sada ometaju rad
najznačajnije naučne ustanove u Srbiji. Dakle, uzimaju našu delatnost i
ako su registrovani za odnošenje komunalnog đubreta - naglasio je Alavantić.

Pokušali smo da stupimo u kontakt sa direktorom JP NOS, ali nam je
rečeno da je trenutno na sastanku van zgrade. Do zaključenja ovog broja
nismo uspeli da stupimo u kontakt s njim.

Strahinja Živković

NOS radi godinu dana

Javno preduzeće zaduženo za upravljanje i održavanje nuklearnih objekata
u Srbiji osnovala je Vlada u avgustu 2009. godine. Odlukom Vlade, u
sastav preduzeća ušli su objekti, oprema, uređaji i postrojenja
Instituta za nuklearne nauke „Vinča" i Instituta za tehnologiju
nuklearnih i drugih mineralnih sirovina u Gabrovini kod Kalne, u opštini
Knjaževac.

JP NOS je koordinisalo i organizovalo iznošenje nuklearnog otpada, koji
je transportovan u Rusiju.

Ministarstvo: Nek sami reše probleme

Portparol Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj Nada Mijatović
navela je da nije upućena u događaje u Institutu „Vinča" jer je to
njihov problem sa javnim preduzećem.
- Institut i JP NOS treba da reše svoje sporove, a mi tu nećemo da se
mešamo - navela je Mijatovićeva.

__._,_.___

ДОКУМЕНТИ: ВЛАСТ ЗАКУЦАВА ПОСЛЕДЊИ ЕКСЕР У ИНСТИТУТ ЗА НУКЛЕАРНЕ НАУКЕ „ВИНЧА"

 

ДОКУМЕНТИ: ВЛАСТ ЗАКУЦАВА ПОСЛЕДЊИ ЕКСЕР У ИНСТИТУТ ЗА НУКЛЕАРНЕ НАУКЕ „ВИНЧА"

petak, 03 decembar 2010 21:23 NS

 

Да ли је спречавање опоравка и развоја научне мисли у Србији јасан показатељ да нам је намењено да своју будућност обезбеђујемо искључиво мануелним и репродуктивинм радом, што се по свим дефиницијама може само звати - окупацијом


Нови Стандард објављује два документа која сведоче о комплетном и намерном уништавању нуклеарних научних потенцијала у Србији. У првом документу види се писмо Мирку Цветковићу и Божидару Ђелићу запослених у Лабораторији заштите институа у Винчи.  

Запослени протестују због тога што је руководство новоформираног Јавног предузећа Нуклеарни објекти Србије - за које се више него основано верује да је и формирано управо због разбијања Института - наложило запосленима у Инстутуту да иселе своје канцеларије (Документ 2). Овај срамни чин уништавања достојањства, ускраћивања права на рад српских научника и разбијања једног од најзначајнијих српских научних инстута, треба ли рећи, остао је далеко од пажње највећих српских медија.  

На крају, да ли је од овога потребан јачи доказ да онима који су окупирали Србију и онима који услишавају сваку жељу окупатора императивно не желе опоравак и развој било какве научне мисли у Србији, којој је, по свој прилици, намењено да своју будућност у светском поретку обезбеђује искључиво мануелним и репродуктивинм радом.

Документ 1
Документ 2

http://standard.rs/vesti/36-politika/6061-dokumenti-vlast-zakucava-poslednji-ekser-u-institut-za-nuklearne-nauke-vinaq-.html

_

Vinča: Sukob zbog prostorija ( VIDEO i PRILOZI )

P R I L O Z I

 

·        obavestenje_JP_NOS_30[1].11.2010.

 

·        MNTRS_Ministar_Djelic_B[1]._Zamenici_Nedeljkovic_M._i_______Pajovic_S._iz_INN_Vinca_30.11.2010

 

·        MUP_Ministar_Dacic_Ivici_iz_INN_Vinca_30[1].11.2010

 

·        zahtev_za_zastitu_J[1]._Nedeljkovicu_30.11.2010.

 

SVI PRILOZI:   http://www.mediafire.com/?fol4bodgt87e4

 

---

Vinča: Sukob zbog prostorija

Institut Vinča i Javno preduzeće Nuklearni objekti Srbije i posle više od godinu dana ne mogu da se dogovore o načinu funkcionisanja pa ni o prostoru koji po Vladinoj odluci trebalo da podele. našoj televiziji žalili su se zaposleni u Institutu da su danas ometani u radu i da im je jedna laboratorija blokirana uz prisustvo policije. Ekipa PRVE otišla je na lice mesta.

Vinča: Sukob zbog prostorija

VIDEO……http://www.prva.rs/sr/video/info/vesti/mediaSet/526/Vin%C4%8Da%3A+Sukob+zbog+prostorija/1330.html

MILOŠ ZDRAVKOVIĆ: ZAŠTO JE SRBIJI NEOPHODNA NUKLEARNA ELEKTRANA

MILOŠ ZDRAVKOVIĆ: ZAŠTO JE SRBIJI NEOPHODNA NUKLEARNA ELEKTRANA

utorak, 23 novembar 2010 11:26

 

(Reakcija na tekst - Dragoljub Antić: Zašto je nuklearna energija nezaobilazna u planiranju razvoja energetike Srbije)



Odgovor na ovo kompleksno pitanje nemoguće je dati a da se prvo ne podeli materija u najmanje četiri segmenta. Stoga, kako o ovakvim i sličnim pitanjima odlučuju ljudi koji su laici za ovu oblast (uglavnom su to političari), pokušaću da navedem koje su to koristi koje bi od nuklearne elektrane država imala, a sa državom i partije koje se zalažu za razrađivanje i implementaciju ove ideje. 

1. EKONOMSKI ASPEKT Izgradnja jednog nuklearnog kompleksa veličine koja bi zadovoljila potrebe zemlje kakva je naša koštao bi oko pet milijardi evra. To bi, naravno, bila grinfild investicija, čist novac iz fondova koji obezbeđuju proizvođači opreme. Napominjem da izbor proizvođača, isporučioca opreme i kreditora ne utiče na cenu (SAD, Rusija, Francuska, Nemačka, Velika Britanija, Kanada i Kina). 

Ako se uzme u obzir cena koštanja, trajanja, kao i asanacije terena po prestanku rada nuklearke, dolazi se do podataka da je to ekonomski najisplativiji način proizvodnje struje. 

Cena proizvodnje električne energije:  

- 1,8 centi kwh nuklearne energije; 

- 2,2 centa kwh dobijen sagorevanjem uglja; 

- 4,0 centi kwh dobijen u gasnim elektranama; 

Ne pominjem cenu proizvodnje struje u hidroelektranama jer u zavisnosti od koštanja izgradnje elektrane (nije isto da li se pravi centrala na Dunavu ili Drini, primera radi), varira od 2,0 do 2,8 centa kwh. Takođe sa strateške strane cena električne energije proizvedene u hidroelektranama nije od presudnog uticaja jer je tehnološki nemoguće obezbediti više od 25 odsto proizvodnje ovim putem. Primera radi, sve hidroelektrane u Srbiji, uključujući i one najveće Đerdap i Bajina Bašta, zajedno obezbeđuju manje od 20 odsto ukupne proizvodnje struje. 

Pošto se u regionu oseća veliki nedostatak struje posle zatvaranja dva bloka bugarske nuklearke Kozloduj, dok se na izgradnju četiri nova, koa je u toku, mora čekati minimalno pet godina, Srbija se uključuje u izgradnju značajnih kapaciteta. Procena EPS jeste da zemlji nedostaju dve elektrane ukupnog kapaciteta 700 megavata. Pored pregovora sa strancima, vode se pregovori i sa Elektrorivredom Republike Srpske o zajedničkom ulaganju u hidroelektranu Buk Bjela i o kupovini hidroelektrane Višegrad.

Uz navedeno, potrebno je reći i da, u slučaju da se zemlja vrati na industrijski nivo od 1989. godine i potrebe da se u svako domaćinstvo unese računar i klima uređaj (što je civilizacijska potreba), procenjuje se da bi se potrošnja električne energije povećala najmanje dva puta. 

Sledi racionalno objašnjenje da bi ekonomski najisplativije i najlakše (zato što bi najlakše bilo obezbediti kredite) bilo ući u projekat izgradnje nuklearne elektrane. Kako potrebe za proizvodnjom zbog povećane potrošnje rastu, ona bi obezbedila zemlji sigurne prihode na duže vreme. 

2. STRATEŠKI ASPEKT Najopre da razmotrimo globalni strateški aspekt. Ako znamo da se stanovništvo Zemlje uvećava dvostruko na svakih 30 godina, a danas nas ima približno sedam milijardi, normalno je da razmišljamo kako obezbediti uslove za život budućih stanovnika. Pored hrane i vode, tu je i energija. Svet se nalazi u fazi razmišljanja kako bez fatalnih posledica dalje trošiti resurse naše planete. Znači, iz potrošačke doktrine, gde je bio važan samo profit i gde su se resursi Zemlje trošili bez ostatka sa velikim odbicima i otpadom, prelazi se na eru sofistikovane industrije, gde će se težiti maksimalnom korišćenju resursa. 

Nuklearna energija u budućnosti ima primat zato što struktura ukupne proizvodnje električne energije u svetu izgleda ovako :  

- 40% ugalj (rezerve ovog fosilnog goriva trajaće još par stotina godina a dalja upotreba je ograničena sporazumom iz Kjota);  

- 25% nafta i gas (nafta za približno 30 godina odlazi u istoriju kao energent i postaje dragocena hemijska sirovina) 

- 20% nuklearno gorivo (trenutno jedino moguće rešenje koje nudi nauka. U perspektivi, kao atraktivno rešenje, postoji mogućnost fuzije čiji su rezervoari u morskim vodama praktično neistrošivi. Prema prognozama stručnjaka, nauka najranije za 50 godina može da ponudi rešenje za primenu fuzije); 

- 15% hidroenergija (voda ima krajnje ograničene kapacitete pošto se ne koristi samo za proizvodnju energije.  

Što se lokalnog strateškog aspekta tiče, u svetlu naftnog i gasnog aranžmana sa Ruskom Federacijom, svedoci smo da je Republika Bugarska dobila daleko bolje uslove od nas upravo zato što je energetski stabilnija zemlja. Iako raspolaže znatno slabijim prirodnim resursima, stabilnija je zbog postojanja nuklearke Kozloduj. Mišljenja sam da bi u slučaju iskorišćenja svih prirodnih kapaciteta, kao i izgradnje za početak prve (moguće je izgraditi dve nuklearke) nuklearne elektrane naša zemlja bila energetski lider regiona, samim tim bi bila nezavisnija od ruskog gasa i uvoza struje. 

Kroz celu istoriju, gospodari energije su bili i gospodari sveta. 

3. NAUČNI I RAZVOJNI ASPEKT Kada kažem nauka, tada mislim da je to nauka samo u jednom momentu, a već u narednom prelazi u sistem znanja, iz koga proističe tehnologija. Jedan od vidova toga je svakako nuklearna industrija. 

U Evropskoj Uniji kao mera važi da bi bilo najbolje da se energetske potrebe podmiruju za početak sa 30 odsto nuklearne proizvodnje. Za srednje razvijene evropske zemlje postavljen je standard da treba da imaju instalisanu snagu na nivou od dva kilovata električne snage po stanovniku.  

Nameće se pitanje: gde je tu Srbija ako se zna da su svaki napredak i dalja emancipacija društva vezani za energiju. Srbija je proteklih godina dosta zaostala u tehnološkom razvoju. Međutim, kada bi trećina ili milion porodica u našoj zemlji kupile po računar i klima uređaj, što je danas izdatak od 500 evra, naša zemlja bi se našla u problemu - odnosno manjku za 1.000 megavata ili za jednu novu termoelektranu kao što je Obrenovac. 

Danas je svima jasno da rešenje za opstanak i napredak na Zemlji leži u tehnologizaciji. Tu je okretanje nuklearnoj energiji neizbežno. Zbog toga zaostatak od par godina, da i ne govorimo o desetini godina, vodi u zaostatak koji je teško prevazići. Napredak leži u odsustvu improvizacije i oslanjanju na znanje. Još uvek pamtim reči mog prvog mentora koji je rekao da u nauci i gledanju u budućnost svako ko ume da sabira predstavlja mudrog čoveka. Ko ume da množi i izvlači iz toga zaključke taj je genije. 

Setimo se samo primera iz bliske prošlosti - kad je Zastava radila, radila je cela Srbija. Ovakav sistem bi povukao za sobom industriju gotovo cele zemlje: građevinsku, mašinsku, metalski kompleks, elektro... 

4. EKOLOŠKI ASPEKT Zemlje koje imaju ili su zainteresovane da izgrade nuklearne elektrane ubuduće će gorivo koje su iskoristile, odnosno nuklearni otpad, vraćati proizvođaču. Tako glasi ponuda koju je svetu nedavno uputio Klub 7, koji čine zemlje proizvođači nuklearnog goriva (SAD, Rusija, Francuska, Nemačka, Velika Britanija, Kanada i Kina). Ova ponuda rezultat je saradnje čiji cilj je da predupredi potencijalne krize energetskih resursa u svetu i borbu protiv terorista koji mogu da zloupotrebe nuklearni otpad u vojne svrhe. 

Najveći otpor izgradnji nuklearki bio je strah od otpada, što je i razumljivo. Skladištenje otpada koji će se razložiti za 100.000 godina zaista izaziva strah. Ali najnovija ponuda Kluba 7 o davanju goriva na lizing, odnosno vraćanju u zemlju proizvodnje nakon korišćenja, dovodi do preokreta. Nauka radi na projektu skraćenja vremena razlaganja nuklearnog otpada i na novim sigurnim reaktorima. Nesporazum sa javnošću napravljen je zbog nedovoljne informisanosti. Na primer, slovenačka nuklearka Krško godišnje proizvede desetak tona nuklearnog otpada, koji zauzima prostor od jednog kubnog metra. Nije greška, 10 tona stane u jedan kubni metar. U isto vreme, TE Obrenovac za godinu dana sagori tri miliona tona uglja, gde je za smeštanje sagorelog materijala potrebno tri miliona kubnih metara prostora. Proporcije narušavanja ekologije su jasne iz ovih podataka. Činjenica da nema nikakvog emitovanja sadržaja u vazduh još je jedan prilog za korišćenje nuklearne energije.  

Sledeća stvar je da u svetu postoji 440 reaktora, čiji je instalisani kapacitet 400.000 megavata. Morima kruži još sto-dvesta podmornica na nuklearni pogon. Upravo su iskustva sa podmornicama doprinela velikom proboju u stvaranju novih bezbednih reaktora takozvane četvrte generacije. Ti reaktori ne prelaze 300 megavata snage. Dizajnirani su na zahtevima da nema nikave liferacije goriva, principu održivosti (izbačena su kritična mesta sigurnosti i ekonomičnost rada). Na tržištu će se naći između 2013. i 2015. godine, a njihova važnost se ne ogleda samo u proizvodnji električne energije već i tečnog vodonika, koji će zameniti benzin kao pogonsko gorivo u saobraćaju.  


Mr Miloš  Zdravković, dipl.ing. elektrotehnike, je na doktorskim studijama na Elektrotehničkom fakultetu. Trenutno zaposlen u JP Putevi Srbije u sektoru za strategiju, razvoj i planiranje

 

http://www.standard.rs/vesti/37-ekonomija/5981-milo-zdravkovi-zato-je-srbiji-neophodna-nuklearna-elektrana-.html

ZAŠTO JE SRPSKO UČEŠĆE U NUKLEARNOJ ELEKTRANI BELANE - POGODAK

DRAGOLJUB ANTIĆ: ZAŠTO JE SRPSKO UČEŠĆE U NUKLEARNOJ ELEKTRANI BELANE - POGODAK

petak, 12 novembar 2010 22:22

Nuklearna energetika Srbije bi se uklopila u obiman energetski sistem, koji je trenutno na najekonomičniji način povezan sa Rusijom i delimično sa Nemačkom, Francuskom i Kinom



Ovih dana je objavljena vest da je bugarski premijer Bojko Borisov pozvao rukovodstva Srbije i Hrvatske da uzmu udeo u izgradnji nuklearne elektrane Belene (približno na sredini toka Dunava kroz Bugarsku). To je povod da se „ENEKONIT Centar", udruženje za negovanje energetsko-ekološke i tehnološke svesti iz Beograda, obrati javnosti po ovom pitanju kako bi doprineo boljem razumevanju ovog izuzetno važnog događaja. 

U okviru opšte političke akcije u svetu, čiji cilj je bio pretvaranje nuklearne tehnologije u monopol što manjeg broja država, u SFR Jugoslaviji je u leto 1989. godine uveden Moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana. Malo je poznato da se iza toga krio bitniji politički razlog: time je sprečeno započinjanje izgradnje druge jugoslovenske (hrvatsko-slovenačke) nuklearne elektrane u Prevlaci kod Zagreba, što bi bilo praćeno velikim pratećim investicijama zemlje izvođača radova, pa bi to bilo prejako vezivno tkivo za očuvanje SFRJ, čiji je raspad bio uveliko planiran. Vladajući vrh iz Srbije nije uvažavao nikakve stručne argumente naučnika iz Vinče i stručnjaka za energetiku, već je „po lepom srpskom običaju", oduševljeno prihvatio sve ideje iz „bratskih republika". Moratorijum je u Srbiji ostao i do danas kao mazohistička „uspomena" na taj period iako ga Hrvatska i Slovenija nisu zadržale. 

Posle višegodišnjeg baratanja podacima i svesno proturanim strahovima iz vremena usvajanja Moratorijuma, naša javnost je u poslednje vreme konačno mogla da čuje i stručna mišljenja, i ovo pitanje konačno je počelo da se tretira na ozbiljan način. Ovog leta je bilo trezvenih sučeljavanja mišljenja i jasno se pokazalo da za stručnjake gotovo da nema dileme o potrebi za ukidanjem famoznog Moratorijuma i za uključivanje nuklearne energetike u normalne procese planiranja. Relativno usamljeni glasovi protiv su bili u velikoj meri emotivno obojeni nerazumljivim strahom od ove tehnologije, koji uglavnom dolazi od nedovoljnog poznavanja činjenica o ovoj oblasti. 

Strah javnosti od potencijalne opasnosti od nukleare energije je razumljiv i bio je razlog da se u ovim tehnologijama uvedu rigorozne organizacione, kontrolne i tehničke mere za zaštitu zaposlenih, stanovništva i životne sredine. Zbog ovih rigoroznih mera kontrole nuklearna elektrana je danas tehnološki najsavršenije postrojenje i njen stepen bezbednosti je daleko viši nego kod sličnih postrojenja u drugim tehnološkim oblastima. Naravno, stalni zadatak nuklearnih stručnjaka je da, zajedno sa stručnjacima za druge tehnologije, preduzimaju sve raspoložive mere za obezbeđenje striktnog poštovanja propisa u svim fazama razvoja i primene nuklearnih tehnologija. 

JEDINI ISPLATIV PUT Rezultat tako dostignutog nivoa energetsko-ekološke i tehnološke svesti je veoma važan: samo tako se u narednim decenijama može obezbediti sigurno i ekonomski isplativo snabdevanje dovoljnim količinama energije, a da to ne bude na štetu zdravlja stanovništva, da ne dovodi do oštećenja životne sredine ili globalnog zagrevanja. U okruženju Srbije postoji dvadesetak nuklearnih elektrana u pogonu, na manje od 500 kilometara od granice. Srbija ne može nikako ostati „nenuklearno ostrvo", čak i da nikada ne razvija nuklearne tehnologije i ne gradi nuklearne elektrane.  

Srbija trenutno ima električne energije samo za nizak nivo privrede, pa svaki planirani razvoj zahteva nove elektrane. Hidropotencijal je redukovan na skupe ostatke, lignit niskog kvaliteta je sve teže vaditi za postojeće i planirane termoelektrane, uz veliku degradaciju poljoprivrednog zemljišta, i zagađenje vazduha i voda, Povećanjem energetske efikasnosti se samo umanjuje potreba za rastom kapaciteta, a veoma skupe, nestabilne i neefikasne vetrenjače i solarna energija se ne mogu opravdati ozbiljnim stručnim argumentima (ma koliko sve to svima zvučalo privlačno), pogotovu ne u elektroprivredi jedne slabo razvijene zemlje. Većina argumenata u korist nekakvih velikih i alternativnih energetskih potencijala u Srbiji, zasnovana su na birokratskim odlaganjima suočavanja sa istinom, zastarelim činjenicama, brojnim neargumentovanim pretpostavkama i izrazito „navijačkom" (često politiziranom) stavu i demagoškim nastupima nedovoljno stručnih diskutanata.  

Odnos prema nuklearnoj energiji u svetu, naročito u zemljama koje beleže ubrzani privredni razvoj, poslednjih godina je više nego „prijateljski". Razvijene zemlje, naročito SAD, ulažu veliki trud da se reše izuzetno komplikovanog birokratskog sistema zabrana, kojima je više od 20 godina ograničavan razvoj nuklearnih tehnologija u srednje razvijenim zemljama, ali je on najsloženiji stepen dostigao baš u zemljama-autorima takve politike. Trenutno se u svetu na tržištu uglavnom nude nuklearne elektrane čiji su graditelji iz Francuske, Japana i Rusije (manje tržište ima Kanada, a u poslednje vreme i Južna Koreja nudu izgradnju svojih elektrana). Ova tri glavna ponuđača nuklearne opreme imaju i u najvećoj meri prioritetne delove sveta za svoju ponudu: Japan podmiruje potrebe Dalekog Istoka i SAD (napomenimo da su SAD prodale Japanu proizvodnju nuklearnih elektrana Vestinghausa i Dženeral Elektrika, pa sad naručuje od Japanaca izgradnju svojih novih elektrana), Francuska je usmerena na Evropu (objedinila je veći deo nuklearnih tehnologija Nemačke, Španije, Belgije), a Rusija na Indiju, Kinu, Srednji Istok, Brazil, Venecuelu i istočne delove Evrope. 

Srbija danas raspolaže veoma smanjenim brojem nuklearno orijentisanih kadrova u zemlji, mahom u poodmaklim godinama. Situacija je napočku nešto bolja jer postoji više stručnjaka ovog profila koji aktivno rade u vodećim svetskim naučnim i univerzitetskim centrima. ENEKONIT Centar se trudi da poveže ove stručnjake na jedinoj realno zasnovanoj ideji: da se omogući i izvede obuka novih mladih nuklearno orijentisanih kadrova i da se obezbedi međunarodna naučna i stručna komunikacija i saradnja.  

Ideja o naučnoj i stručnoj saradnji u nuklearnim tehnologijama sa kolegama iz Slovenije ne predstavlja ništa novo i ona u realnoj meri oduvek i postojala. Saradnja sa Hrvatskom (koja ni sama ne može da se pohvali na tom planu) više je u domenu želja nekih pojedinaca i organizacija a manje rezultat realnih mogućnosti jer u podlozi te ideje stoji neophodnost prisustva neke treće zemlje sa razvijenijom nuklearnom tehnologijom (svi uglavnom u toj ulozi podrazumevaju Nemačku). Razvoj nuklearne energetike u Srbiji danas, a i u dogledno vreme, ne može biti zasnovan na saradnji sa Francuskom i Evropskom Unijom, jer za tako nešto ne postoji realni interes ponuđača takve tehnologije, a ni neki povoljni uslovi za finansiranje (te elektrane su za Srbiju skupe i praktično bi mogle da se plate samo jako skupim kreditima, bez gotovo ikakve šanse da se otplate kroz nekakvu ekonomsku saradnju u budućnosti). Čak se i Nemci u poslednje dve godine u planiranju svog razvoja okreću sve više prema Rusiji. 

RUSKI SISTEM Mogućnost da Srbija započne razvoj svoje nuklearne energetike kroz regionalnu saradnju i delimično učešće u izgradnji nuklearne elektrane u Bugarskoj predstavlja izvrsno rešenje a trenutak za započinjanje je verovatno najpovoljniji. Ta nuklearna elektrana nije u Srbiji, pa je besmislena i diskusija o Moratorijumu. Procenat učešća je u skladu sa ekonomskim mogućnostima i omogućava postepeno školovanje potrebnih kadrova za neke buduće nuklearne elektrane (u nekakvoj velikoj investiciji izgradnje elektrane u Srbiji u budućnosti, ekonomski moćnije zemlje bi „razgrabile" nekoliko kompletnih garnitura školovanih kadrova, pa bi taj deo investicije bio mnogo skuplji). Kasnije elektrane, u kojima bi Srbija mogla da učestvuje, mogu biti građene i na nekim od lokacija u Srbiji, koje se već više od 30 godina istražuju, ali i ne mora biti tako.  

Nuklearna energetika Srbije bi se tako uklopila u obiman energetski sistem, koji je trenutno na najekonomičniji način povezan sa Rusijom i delimično sa Nemačkom, Francuskom i Kinom. Ovakav „energetski paket" nudi trenutno najpovoljnije uslove za učešće u izgradnji nuklearne elektrane, što verovatno neće biti sasvim tako narednih godina u uslovima povećanja potražnje. Važno je istaći i da je ponuda ovakve saradnje i Srbiji i Hrvatskoj jako povoljna jer se time objedinjuju želje svih onih, koji bi put u razvoj nuklearne energije više voleli preko saradnje sa Hrvatskom, Slovenijom i Nemačkom. Nemačka je već ušla u delimičnu saradnju sa Rusijom i ima interes da tu saradnju povećava, pa se taj krug prirodno zatvara efikasnijom prečicom, preko predložene saradnje na elektrani u Bugarskoj.  

U ovakvoj saradnji sa Bugarskom, koja već tri decenije ima nuklearne elektrane u pogonu i sve druge nuklearne institucije, sve potrebne faze ulaženja u nuklearnu energetiku bi se obavile na veoma efikasan i racionalan način. Sa bugarskim kolegama postoji dobra naučna i stručna saradnja u oblasti nuklearnih tehnologija i dobra osnova da se sve to povoljno usmeri ka obrazovanju potrebnih kadrova u Srbiji. Osim toga, za sva druga potrebna tehnološka rešenja postoji konkretni obrazac u blizini, uz sva povoljna iskustva jedne zemlje sa dosta sličnosti. 

Nuklearna energija se pojavila na sceni na užasan način i praćena je uvek velikom dozom politike, kojom su sve odluke izrazito obojene. Stručno-tehnički i ekonomski razlozi za razvoj nuklearne energetike su veoma ubedljivi svuda u svetu, pa i u Srbiji. I stručnjacima i političarima je poslednjih godina postalo jasno da je nuklearna energetika neophodna u narednim decenijama. Takođe je svima jasno da to podrazumeva i obaveznu rigoroznu međunarodnu kontrolu protoka nuklearnih materijala i obezbeđenje radioaktivnog otpada. Sve potrebne mere su davno međunarodnim propisima regulisane, a i kroz formiranje brojnih međunarodnih organizacija. U budućnosti treba očekivati još veći obim tog međunarodnog prisustva, uz obavezu stavljanja sigurnosti rada i bezbednosti od uticaja na okolinu iznad parcijalnih i privremenih ekonomskih interesa energetskih sistema, kao i iznad usmerene i lokalne politike. 


Autor je nuklearni inženjer, član Petrovske akademije nauka i umetnosti i predsednik ENEKONIT Centar u Beograd

http://standard.rs/vesti/37-ekonomija/5897-dragoljub-anti-zato-je-srpsko-uee-u-nuklearnoj-elektrani-belane-pogodak-.html

CENTAR ZA PROMOCIJU NAUKE Meritokratija ili veština dugačkih prstiju

CENTAR ZA PROMOCIJU NAUKE Meritokratija ili veština dugačkih prstiju

Društvo | Uredništvo | septembar 22, 2010 at 20:49

---

Piše dr Filip Rake Vukajlović

 

Izgradnja Centra za promociju nauke, koju je najavio ministar Božidar Đelić na Novom Beogradu, koštaće više od svih kapitalnih naučnih uređaja, u naučnim institutima Srbije, koji su nabavljeni u poslednjih deset godina. Da li je Srbiji potreban „promotivni muzej nauke" u trenutku kada je ona na izdisaju?

 

 

Televizija je 13. septembra 2010. godine objavila, a sve novine su joj se zdušno pridružile u medijski  potpunom „pokrivanju" potpredsednika Vlade Srbije i ministra Božidara Đelića, da Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj (MNT), na čijem je on čelu, raspisuje Međunarodni konkurs za idejno arhitektonsko rešenje Centra za promociju nauke u Bloku 39, na Novom Beogradu. Nagrade za pobednike su: prva nagrada 60.000 evra, druga nagrada 20.000 evra i treća nagrada 10.000 evra. Ako se ovome dodaju još troškovi organizovanja konkursa, koje će napraviti međunarodna sedmočlana komisija sa četiri međunarodna člana (na predlog Internacionalne unije arhitekata) i tri domaća člana žirija, isti će iznositi približno desetinu Nobelove nagrade. Nikad ni deseti deo ovog novca nije odjednom izdvojen u MNT za neku naučnu nagradu za dostignuća u oblasti prirodnih ili društvenih nauka. Vidi se da „piroćanski beg nikad nije bio cicija", naročito kada tuđe troši.
Primetite ovde mali, ali suštinski važan detalj o većini stranaca u žiriju (mediji to ne pominju), verovatno proistekao iz strogih uslova kredita, a sve u cilju da pobede njihovi i da se pozajmljeni novci, koje ćemo mi s kamatama otplaćivati, kod njih uglavnom potroše. Namera je da se izgradi zgrada površine 10.000 m², dok će ukupna zelena površina oko zgrade biti dodatnih 10.914 m² (tržišna vrednost ovog komada zemlje je između deset i dvadeset miliona evra). Ukupni troškovi ovog projekta će, prema rečima ministra, iznositi 20 miliona evra. Ovo je više od vrednosti svih kapitalnih naučnih uređaja koji su u ovom trenutku u radnom stanju u naučnim institutima Srbije, a nabavljeni su u poslednjih deset godina (nakon prethodne prodaje najcenjenije aktive koja je bila u posedu države posle 2000. godine). Proklamovani cilj ovog poduhvata je izražen Đelićevim rečima, koje je prenela beogradska „Politika":
„Naša ambicija je da izgradnja objekta Centra za promociju nauke, obeleži ne samo Beograd već i celu Srbiju. Da, poput Bilbaoa s muzejom Gugenhajm, stavimo naš grad i zemlju na radar svetske arhitekture. Međunarodni konkurs će trajati do kraja ove godine. Zamišljeno je da Blok 39 postane moderan kampus nauke i umetnosti… Očekujemo da će centar, koji će biti završen do kraja 2012, godišnje posetiti oko 200.000 đaka i odraslih. Imaćemo seriju atrakcija poput planetarijuma, gde će se gledati evolucija svemira, ali i edukativni filmovi u tri dimenzije. Deo operativnog budžeta centra biće obezbeđen kroz razumne cene ulaznica, ali i organizacije konferencija i drugih događaja."
Šta o ovom reći osim: nezdrava ambicija, mršava atrakcija i bajati filmovi koje su zainteresovana deca već odavno videla, na nekom od miliona portala Intereneta. Očekivanja da će svakim radnim danom ovaj promotivni „muzej" nauke posećivati po 1.000  učenika i njihovih roditelja, kada su svi najvažniji muzeji u Beogradu godinama zatvoreni zbog skoro kontinuiranog „renoviranja" sa „umivanjem" i „pranjem" koječega – nisu čak ni za podsmeh.
Cilj ovog članka je da malo više svetla baci na ovaj poduhvat i da podseti na neke notorne činjenice, koje se u svim medijima u poslednje vreme uporno prećutkuju, odnosno skrivaju „iza sedam brava". Svestan sam da se svetlom samo malo može postići, ali opet, duši je milo da vidi kako osvetljene bubašvabe (lat. Blatta orientalis) u panici mraku hrle.

 

 

PROMOVISANJE PROIZVODA KOJI NE POSTOJE
Pre svega se nameće nekoliko logičnih pitanja:
-Da li nauci treba državna promocija?
-Koliko ta promocija sme da košta?
-Da li su jasni ciljevi koji se žele postići stvaranjem i gradnjom Centra za promociju nauke, kakav se tačno boljitak očekuju od rada centra, u kom roku i kojim će se to objektivnim ekonomskim i drugim parametrima meriti korist od ovog jedinstvenog svetskog poduhvata (jedinstvenost je u tome što se podiže kredit i ulaže u promotivnu kampanju nedovoljno definisanog ili čak nepostojećeg „proizvoda")?
-Da li postoji neka zemlja u svetu, slična našoj ili razvijenija, koja je sličnim postupkom unapredila svoju nauku i koliko?
-Ko su institucije-pojedinci u nauci Srbije (poimenično) koji stoje svojim imenom i ugledom iza ove inicijative i koji će biti nagrađene-kažnjeni za uspeh-neuspeh ovog „preduzeća"?

 

Nemamo li mi to danas maketu ministra umesto pravog ministra za nauku: Božidar Đelić, „stari borac" i učesnik mnogih kontroverznih tranzicija širom Istočne Evrope u najrazličitijim rolama, sada u ulozi promotera nauke u novobeogradskom Bloku 39

Kao prvo, u uređenim zemljama sa vođstvom koje je na vlast došlo na osnovu talenta, inteligencije i drugih relevantnih veština i osobina (jedna od kojih je sigurno i štedljivost), i što je suština meritokratije koju nam Đelić obilato propagira poslednjih meseci, prvo se pravi proizvod sa izgledom na uspeh, pa se tek u završnoj fazi osmišljava i ulaže u njegovu promociju, u zavisnosti od dobiti koja se očekuje. Naš ministar, „meritokrata", izgleda bi hteo da izmisli i svetu ponudi Perpetuum mobile treće vrste: Centar za promociju proizvoda koji ne postoje.  Jer srpska nauka je na izdisaju, nedovoljno definisana sa objektivno malom tržišnom vrednošću (misli se na tržište naučnih proizvoda). Ovo nekima može da liči na preterivanje, ali nije. Jer ludilo PR i marketinških agencija sa poništenjem svih uobičajenih pravila pristojnosti, stida i krajnjim ciljem da se ljudi ubede da kupe nepostojeći proizvod je na delu na srpskom političkom tržištu. Koliko puta i koliko dugo se već srpskom biračkom telu „kao alva" prodaje evropska budućnost koja ne postoji? Zašto na isti način ne prodati i nauku na umoru i pritom potrošiti četiri stotine miliona evra provereno lakovernog naroda? Đelić je to ubrzano počeo da radi. Žuri mu se da još za ovog mandata što više kredita podigne i novca potroši.
Kao drugo, ko je to i kada ozbiljno razmatrao šta je stvarno srpska nauka 2010. godine? Skoro trideset godina gledam njeno poniranje i „topljenje" na sadašnji nivo sa mnogo staraca i još više navrat-nanos primljenih netalentovanih mladih, koji nikad naučnici neće postati (mada će se nekim doktorskim titulama sigurno okititi), i koje će sve vreme morati da plaćaju osiromašeni poreski obveznici Srbije. Promovisanje ovakve nauke među najboljim mladim ljudima Srbije je i nemoralno. Đelić nije, a i ministri pre njega nisu bili baš toliko glupi da se ne upoznaju sa stvarnim stanjem nauke. To uopšte nije težak zadatak za prosečno inteligentnog čoveka, a i mnogi su im davali dobronamerne savete kako da se sa mrtve tačke krene. Problem je stalno bio u nepostojanju želje i paničnom strahu da se postavi dijagnoza i objavi pravo stanje. Poznato je da nikakve pare ovog sveta, a pogotovo ne „marketinški pristup", ne mogu da izleče određene neizlečive bolesti. Čak i da je stvarni cilj Centra za promociju nauke, i onih koji ga prave i propagiraju, da privuku najtalenovanije mlade ljude da ostanu da rade u nauci Srbije, treba javno reći da je to samo svesno obmanjivanje najboljih. U dobre namere promotora „Centra" uopšte ne verujem. Jer, da je drukčije, ministar i njegovi pomoćnici prihvatili bi bar jednu od mnogih primedbi naučnika „proizvođača", na besmislenu Strategiju naučnog razvoja Srbije do 2015. godine. Ili bi pozitivno reagovali na brojne primedbe na sadašnje potpuno idiotsko vrednovanje i rangiranje zaposlenih u nauci, koje je ubilo i onaj minimum stvaralačke atmosfere, koja je postojala u naučnim institutima.
Na svu sreću, mladi nisu danas baš tako naivni da se upecaju na šarene laže s kreditnim pokrićem. Oni i „zlatnu podlogu" zubima proveravaju. Idu tamo gde su društvene prilike stabilnije, gde se rad uvažava, pamet ceni, gde je nauka poštovana, a plate sigurnije i bolje. Mesto za promociju nauke treba da budu naučni instituti sa vrhunskim naučnicima u njima i pristojnom opremom, u skladu sa potrebama i mogućnostima zemlje. Oni će hiljadu puta bolje promovisati nauku od muzejskih radnika u „Centru" za promociju nauke, ma kako uzbudljiv arhitektonski on bio.

 

NAUČNA ŠEMA 3 DS + 1 SPS +1 G 17
Zamislite da se mladi fudbaleri pripremaju za svoj budući poziv tako što im u nekom „Centru za promociju fudbala" prikazuju filmove, umesto da na stadionima posmatraju majstore, ili da sa njima višesatno treniraju. Sećam se vremena svog dečaštva kada je stasavala generacija fudbalera, koja je dovela Partizan do finala Kupa šampiona. Mogli ste tada biti najlepši, najpametniji i najjači, ali vam je položaj u hijerarhiji muške populacije suštinski zavisio od toga kako ste „pikali" fudbal. Idoli su nam bili vrhunski fudbaleri, a da nam ih niko nije nametao ni iz kakvih „centara za promociju".
Isto tako, vreme šezdesetih godina prošlog veka je bilo vreme kada su se najbolji mladi upisivali na fakultete prirodno-tehničkih nauka, koji su osnov privrede svake ozbiljne države. Na prava i ekonomiju su odlazili manje vredni i manje sposobni. Sadašnje vreme je izgleda osveta tih lošijih đaka. Jer danas fakulteti prirodno-tehničkih nauka zvrje prazni i pored svih, sve bolje osmišljenih, reklamnih kampanja ugroženih profesora ovih fakulteta. Ko će vam to i doći ako mu, posle završetka ozbiljnog fakulteta, nudite uglavnom opustošenu zemlju sa odsustvom industrijske i ekstenzivnom poljoprivrednom proizvodnjom, a po naučnim institutima samo slabe (ili u najboljem slučaju osrednje) učitelje i „krv i suze" sledećih četvrt veka do „skoka na malo zeleniju granu".
Pade mi na pamet da napravim i jedno istorijsko poređenje. Naime, čini mi se da su ljudi koji su 1945. godine „došli iz šume", mnogo više osećaja za potrebe države i naroda pokazali od onih koji su nam doleteli sa Zapada 2000. godine. Već 1948. godine počeli su na ledini da grade nuklearni institut u Vinči. Već šezdesetih godina je Institut Vinča bio evropski značajno mesto i uzor i etalon u nauci Druge Jugoslavije i Srbije, u koji loši nisu ni dolazili. A ako je neko od takvih i zalutao, brzo bi bežao glavom bez obzira iz sredine u kojoj su se rad i pamet cenili više od svega, a neznalice bile predmet svekolike sprdnje. Najinteresantnije od svega je to, da rigorozna kadrovska selekcija prilikom prijema u Institut u Vinči nije u suštini bila ideološki postulirana.
A šta se dešava posle sletanja harvardskih đaka 2000. godine? Pa, poslednjih godina ste dozvolili da se primi toliko loših, a ove godine ste i rasturili ovaj najveći srpski naučni institut. Pritom ste hajdučki oteli više od polovine onoga što su prethodne generacije stvarale. Stvorili ste i takvu atmosferu u kojoj pametnim i poštenim skoro da nema mesta, pa sada oni razmišljaju da beže.
Pitam se i kako da uskladimo ministrovo stalno zalaganje za neku „meritokratiju" sa nedavnim razigravanjem skoro „fudbalske" šeme 3+1+1 (3 DS + 1 SPS + 1 G17), prilikom postavljanja članova upravnih odbora u naučnim institutima? Ili, kako je nedavno akademik Popović iz G17, raspoređivao novac iz Nacionalnog investicionog plana prilikom nabavke kapitalne naučne opreme, skrenuvši sebi lavovski deo?  Ili, kako somnambulnom „Strategijom" nameniste stotine miliona evra za gradnje-dogradnje Centra za promociju nauke, sumnjive 'Blue Danube' inicijative, Petnice, Matematičke gimnazije, Prirodno matematičkog fakulteta, stanova, a ništa ne predvideste za najveći i najstariji srpski naučni Institut u Vinči. Slikovito rečeno, više ulažete u makete nego u građevinu. Građevinu razgrađujete. Nemamo li mi to danas maketu ministra umesto pravog ministra za nauku (pritom „starog borca" i učesnika mnogih kontroverznih tranzicija širom Istočne Evrope u najrazličitijim rolama)?

 

Ljudi koji su 1945. godine „došli iz šume", pokazali su mnogo više osećaja za potrebe države i naroda od onih koji su nam doleteli sa Zapada 2000. godine. Primer za to je nuklearni institut u Vinči, gde rigorozna kadrovska selekcija prilikom prijema nije bila ideološki postulirana. Posle sletanja harvardskih đaka 2000. godine, najveći srpski naučni institut je rasturen, a pametni i pošteni stručnjaci su oterani

 

CONTRADICTIO IN ADIECTO
Zato ovde ponavljam da je najvažnije da se, pre ikakvih „promocija", popravi sadašnje i uspostavi novo stanje radne i stvaralačke atmosfere sa jasno definisanim ciljevima (kojih napominjem da nema u usvojenoj Đelićevoj građevinskoj „Strategiji").  Tu atmosferu i fluid koji nedostaje, mogu da stvore samo vrhunski naučnici u punoj stvaralačkoj snazi, koji se moraju što pre uvesti.
Trenutne potrebe srpske nauke mogu se zadovoljiti bez uzimanja kredita sa desetostruko manjim ulaganjima, na bazi racionalizacija i preraspodela sa minimalnim povećavanjem izdvajanja za nauku, na koji je MNT već pristalo. Kako?
O tome sam detaljno pisao proletos i ministra Đelića i većinu naučnika prirodnih nauka s tim pismenom upoznao („Naučno bućkalo za Srbe", Srpski list: http://www.srpskilist.net/gledista/naucno-buckalo-za-srbe). Imperativ je da se odustane od zemljano-betonskih radova i podizanja „Muzeja" za promociju, plavih i žutih dunavskih inicijativa i kojekakvih kampusa, koji sa naukom nemaju nikakve veze. To treba ostaviti za povoljnija vremena i pažljivije planiranje sa usklađivanjem želja, potreba i mogućnosti naše zemlje. I ciljevi moraju biti smisleniji od sadašnjih, koji bi da stave „naš grad i zemlju na radar svetske arhitekture"! To neka rade budalasti i, ako je moguće, za sopstvene, a ne za državne pare.
I kao treće, čini mi se da nedovoljno kvalifikovani ministar nauke, ne shvata da ovo što radi predstavlja suštinski Contradictio in adiecto (protivrečnost jednog pojma sa onim što je s njim u vezi). Naime, ako isključimo bilo kakvu ozbiljnu buduću ulogu „Centra za promociju nauke" u privlačenju mladih ljudi u ovakvu nauku u ovakvoj Srbiji, onda državni organi Srbije rade potpuno nerazumnu stvar: prave promociju nečega što samo oni kupuju, odnosno onoga što su već kupili i platili! Besmislenijeg posla od ovog, ako nije u pitanju nešto drugo, u principu ne može se ni zamisliti.
Pre nego što zaključim ovaj tekst objasniću zašto „Centar za promociju nauke", neće imati nikakvog značajnijeg uticaja na privlačenje mladih talenata u naučne institute i na fakultete prirodnih nauka. Pre svega u ovom trenutku u Srbiji aktivno radi ne više od stotinak naučnika nižeg ili srednjeg svetskog nivoa (ovde se broje i svi aktivni akademici SANU). Svi oni su u većini bili izuzetni studenti po završetku fakulteta pre četrdeset, trideset, dvadeset godina. Aktivnih, vrhunskih svetskih majstora u nauci Srbije danas nema. Čak da pomenuti „Centar" obezbedi po desetak novih mladih godišnje, sličnog kalibra već postojećim, to srpskoj nauci niti je dovoljno niti je rentabilno. Nameće se logičan zaključak da centar uopšte ne treba graditi, kredit ne treba podizati, a da je komad zemlje u Bloku 39, bolje dobro prodati za druge namene i taj novac uložiti u ljude i opremu, koju oni potražuju.
I na kraju, zar nije mnogo razumnije da MNT samo propiše pravila kojima će obavezati i stimulisati institute i fakultete da sami promovišu svoje naučne „proizvode"? Zašto, po ugledu na prilično prihvaćenu manifestaciju „Noć muzeja", periodično ne organizovati u Beogradu „Dan Instituta i nauke", kada bi građani mogli slobodno da prošetaju po naučnim laboratorijama naših naučnih Instituta? Naučnici bi tada morali i malo da se pripreme za ove narodne posete ne bi li se u što povoljnijem svetlu predstavili. I jeftino i korisno i moguće.
Moguće je organizovati i specijalne đačke ekskurzije po Institutima. Ja mogu da zamislim dve takve atraktivne ekskurzije po Institutu za nuklearne nauke „Vinča". Prva je ekskurzija po oblastima i laboratorijama, koje uspešno rade sa demonstracijama rada, rezultata, prikazivanjem popularnih filmova, prezentacija i odgovaranjem na svakojaka pitanja.
Druga ekskurzija, ne manje poučna, koju sam predlagao i ministru Đeliću, pre njegove posete Institutu u Vinči ove godine, bila bi obilazak sa upoznavanjem istorijata mnogih naučnih promašaja, koje su različite političke garniture i njihovi netalentovani favoriti napravili u najvećem srpskom naučnom Institutu. Đelić ovaj moj predlog nije hteo da prihvati. Šteta, jer bi mu ova poučna ekskurzija možda pomogla, da bar od nekih nebuloza u svojoj „Strategiji" odustane. Ili možda njemu više ništa ne može da pomogne?

Autor je naučni saradnik u Institutu u Vinči

Tags: božidar đelić, centar za promociju nauke, filip rake vukajlović, institut vinča, nauka

 

http://www.pecat.co.rs/2010/09/centar-za-promociju-nauke-meritokratija-ili-vestina-dugackih-prstiju/ 

 

 

Треба ли Србији нуклеарка – др Момчило Б. Ђорђевић

Треба ли Србији нуклеарка – др Момчило Б. Ђорђевић

Господин Сиверт

Када би мене питали заложио бих се за нуклеарку коју бих сваког јутра могао посматрати са свог прозора

Нуклеарне електране су нам неопходне као и свима осталима у свету. Када бисмо били против њих из страха од неке несреће коју би могле направити морали бисмо бити и против авиона, јер кад се сруше уместо да слете, у смрт однесу на стотине људи. Упознавање јавности о опасностима од јонизујућег зрачења (ЈЗ) за случај опасног квара у некој нуклеарној централи, посао је зналаца из струке, а не ексцентричних аматера с добрим намерама, али лошем знањем.

Покушаћу да примерима из медицинске праксе покажем како је страх од ЈЗ претеран и у највећој мери плод слабе информисаности. Такво зрачење потиче из различитих радиоактивних извора, попут рендгенских цеви које је свако видео и зна чему служе. Као и већина страхова, тако је и страх од ЈЗ у обрнутој сразмери са знањем, пре свега, елементарне физике. На том страху граде се темељи тврђаве скептика, непомирљивих бораца против идеје о изградњи нуклеарних централа. Срећом, здрав разум нам говори да претеране мере предострожности примењујемо увек када нам је знање недовољно и када преовладају емоције.

И сам разумем да је страх од ЈЗ заснован на историјској истини, да је реалан и дубоко укорењен у свести људи. Зар двострука нобеловка Марија Склодовска Кири није откривши радијум, касније (1934) умрла од леукемије проузроковане зрачењем. Савременици трагедије после бачених нуклеарних бомби на Хирошиму и Нагасаки, августа 1945. још нису заборавили страшне слике разарања, а већ су се суочили са могућношћу поновне употребе нуклеарног оружја током „хладног рата". Последње две генерације људи добро се сећају 26. априла 1986. и катастрофе у Чернобиљу. Пре неколико деценија није било много епидемиолошких података о дугорочним ефектима зрачења и наука није могла дати неке поуздане информације које би деловале умирујуће на јавност. Зато су наметнуте строге мере за заштиту људи од штетног дејства зрачења. Од 1950. дозвољене дозе зрачења смањене су у поређењу са ранијим прописима за 150 пута. Данас, међутим, прописи су релаксирани, јер постоји међународна препорука којом се дозвољено зрачење ограничава на један милисиверт изнад природног зрачења које износи 2,5 милисиверта годишње. (Епоним „сиверт", Sv,изражава биолошки ефект зрачења и настао је у част Ролфа Сиверта, шведског медицинског физичара. 1 Sv еквивалентан је дози од 100 рада).

Типични ЦТ-скенер емитује зрачење спрам прегледане особе еквивалентно пет милисиверта, а обичан рендгенски снимак зуба или прелома кости, емитује икс (рендгенске) зраке удози еквивалентној стотом делу сиверта. Нема сумње да су само високе појединачне дозе ЈЗ фаталне за људе, што је, уосталом, показала судбина првих 237 ватрогасаца у Чернобиљу, за само неколико недеља 28 је умрло.

Међутим, многи болесни људи изложени су знатно већим дозама зрачења од оног у Чернобиљу. Кад болесника са малигним тумором мозга после операције пошаљемо на додатно лечење зрачењем, он у неком центру за радиотерапију добије еквивалент од 40 сиверта, што, наравно, убија туморско ткиво. За време третмана, здрав мозак око тумора трпи апсорпцију од 20 сиверта, што је 20.000 пута више од дозвољене годишње границе, а пет пута више од ЈЗ које је после експлозије у Чернобиљу погодило присутне ватрогасце.

Али критична ствар је што огромно зрачење не делује одједанпут него током шест недеља, тако да се здрава ћелија обично опорави. Да би се утврдиле последице јонизујућег зрачења најбоље је упоредити озрачене и неозрачене особе током дугог временског периода. На пример, после експлозије нуклеарних бомби бачених на јапанске градове Хирошиму и Нагасаки, око 66 одсто становника у та два града преживело је наредних пет година, односно 1950. годину. Закључно с 2000. годином, 7,9 одсто тих људи умрло је од рака, упоређено са 7,5 одсто умрлих становника из истог разлога, али у делу Јапана у коме нису били изложени радиоактивном зрачењу. Те бомбе, права су играчка у поређењу са климатском катастрофом која се непрекидно одвија пред нашим дремљивим очима, а која је добрим делом плод коришћења фосилних горива. Гигантски пројект као што је нуклеарка буди из интелектуалног дремежа и локомотива је општег напретка. Погледајмо свет око нас, избројмо те стотине реактора и утврдимо где их има, а где нема. Видећемо се смо у лошем друштву. Када би мене питали, заложио бих се за нуклеарку коју бих сваког јутра могао посматрати са свог прозора.

Професор универзитета

Др Момчило Б. Ђорђевић*

објављено: 18/08/2010

 

http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Gospodin-Sivert.sr.html

Треба ли Србији нуклеарка – Илија Плећаш

Треба ли Србији нуклеарка – Илија Плећаш

Окружени атомима

Због отежане енергетске ситуације у свету и предвиђања да у наредним декадама неће бити довољно енергената да подмире потребе човечанства, мишљења сам да је укидање мораторијума којим се забрањује изградња нуклеарне електране у Србији прва мера коју би наша влада требало да учини без обзира на каснију одлуку хоће ли или неће градити нуклеарку. Познато је да су бивше републике Словенија и Хрватска врло елегантно решиле проблем мораторијума јер су се одавно определиле за нуклеарни програм. Мораторијум који је донесен 1989. као последица Чернобиља, имао је веома тешке последице на развој нуклеарних наука у Србији, тако да се већ двадесетак година на нашим факултетима не одвијају предавања из нуклеарних технологија и остајемо сиромашни за младе стручњаке из те области. Остао је веома мали број нас који о нуклеарним технологијама нешто зна и може да помогне. Одмах треба рећи да није само градња нуклеарних електрана тема ових предавања већ је ту и област заштите од зрачења која је неопходна као мера у односу на евентуалне акциденте које би се десили у нашем окружењу а треба знати да на 500 км од наше границе постоји 19 активних нуклеарних електрана.

Познато је да се у свету гради или је већ наручено око 40 нових нуклеарних електрана и да је нуклеарно енергетски програм у експанзији.

Тренутно, енергија из 438 нуклеарних електрана учествује у светској производњи електричне енергије са 17 одсто. Европска унија планира да из својих капацитета произведе 30 одсто потребне енергије, а најбољи пример је Француска, која из својих 55 нуклеарних електрана добија чак 80 одсто електричне струје. Ако додамо да Чешка, Словачка, Мађарска, Словенија, Румунија , Бугарска, (интензивно се на томе ради и у Словенији и Хрватској) а које се налазе у нашем окружењу, или су са нама повезане воденим токовима, имају значајне и подижу нове капацитете у нуклеарним електранама, можемо закључити који програм треба да изабере Србија или бар да размишља о њему.

Мислим да је изванредна идеја уласка Србије у нуклеарни програм кроз симболично учешће у градњи бугарске нуклеарке, којим би обезбедили известан проценат електричне струје у наредних неколико година. Уосталом, увелико се говори о градњи нуклеарки у Албанији средствима Италије што ће обема земљама донети вишеструку корист. Дакле, та идеја није нова.

Још једну ствар треба рашчистити због „погледа јавности" а то је питање радиоактивног отпада који се ствара приликом рада нуклеарне електране. Као стручњак који се проблемима технологије обраде и његовог одлагања, интензивно бави преко 30 година, одговорно тврдим да се створени радиоактивни отпад може безбедно и трајно одложити на посебној локацији како то раде све земље које имају нуклеарни програм. Ова технологија је одавно позната у свету и експериментално потврђена и код нас у Институту Винча, тако да једном за свагда треба искључити проблем „рао" материјала као оправдање за стопирање нуклеарно-енергетског програма у Србији.

На крају мог закључка о подршци нуклеарно-енергетског правца Србије, морам да наведем и познату чињеницу да су нуклеарке својим радом биле узрок много мањег броја жртава него други извори енергије. Подсетимо се само на страшне катастрофе рушења хидроелектрана у Индији (1979), Бразилу (1960) и Италији (1963), када је тренутно настрадало, укупно у све три хидроелектране, преко 20.000 људи. Поређења ради, нуклеарка снаге 1.000 мегавата потроши годишње 50 тона урана као горива и произведе око 500 кубних метара „рао", док Термоелектрана исте снаге потроши 2,5 милиона тона угља (који се може и паметније искористити, а не сагорети) и произведе осам милиона тона угљен-диоксида, 40.000 тона сумпор-диоксида, 6.000 тона прашине и 400.000 тона летећег пепела. А све то пада на огромне плодне површине око термоелектрана.

Све ове чињенице иду и те како у прилог подршци најновијим информацијама о ангажовању Србије у партиципацији градње нуклеарке у Бугарској.

Научни саветники бивши генерални директор Института „Винча"

Др Илија Плећаш

објављено: 14/08/2010

http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Okruzeni-atomima.sr.html

Треба ли Србији нуклеарка – Драгољуб Антић

Треба ли Србији нуклеарка – Драгољуб Антић

Политички обојено

Нуклеарне електране могу бити грађене на неким местима у Србији, која се већ више од 30 година истражују

Мораторијум на изградњу нуклеарних електрана је уведен у СФР Југославији у оквиру опште политичке акције у свету, чији циљ је био претварање нуклеарне технологије у монопол што мањег броја држава. Код нас је уведен и уз додатни скривени разлог: тиме је спречено започињање изградње друге југословенске (хрватско-словеначке) нуклеарне електране у Превлаци код Загреба. Изградња ове електране била би праћена већим инвестицијама земље извођача радова, па би то било прејако везивно ткиво за очување СФРЈ, чији је распад био увелико планиран. По „лепом српском обичају" моћни људи из Србије нису уважавали никакве стручне аргументе већ су похрлили да прихвате све идеје из „братских република". Мораторијум је Србија наследила и није га још укинула, иако га Хрватска и Словенија нису задржале. Необична је појава да у Србији постоје стручњаци који се данас залажу за сарадњу са Словенијом и Хрватском у нуклеарним технологијама, а да су истовремено за очување мораторијума. Свакако треба мораторијум укинути, као једно од бесмислених наслеђа бивше југословенске заједнице.

Данас наша јавност још барата подацима и свесно протураним страховима из времена усвајања мораторијума. У међувремену се стање у свету јако изменило. Све јаке земље у развоју интензивно граде нуклеарке и планирају нове, Француска, Јапан и Русија никада нису ни смањивале тај развој, а неке европске земље постепено мењају раније донете одлуке о нуклеаркама (Шведска, Италија, Немачка). САД су своју производњу два комерцијална типа електрана препустиле Јапану, па сада интензивно раде на развоју нових типова реактора за будуће доба, док постепено модификују фантастично моћан бирократски систем и регулативу, који је настао са циљем да појача монопол у власти над нуклеарним технологијама, а сада је велика сметња за покретање развоја. Истовремено је у САД већ уочен велики недостатак нуклеарних стручњака.

У окружењу Србије постоји преко 20 нуклеарних електрана у погону на мање од 500 километара од границе. Србија не може никако остати „ненуклеарно острво", чак и да никада не развија нуклеарне технологије и не гради нуклеарне електране. Србија тренутно има електричне енергије за низак ниво привреде. Сваки планирани развој захтева нове електране. Хидропотенцијал је редукован на скупе остатке, лигнит ниског квалитета је све теже вадити за постојеће и планиране термоелектране (уз велику деградацију пољопривредног земљишта), а ослањања на веома скупе, нестабилне и неефикасне ветрењаче и соларну енергију се своде на приче за децу сваком иоле озбиљнијом анализом. Већина аргумената у корист некаквих великих и алтернативних енергетских потенцијала у Србији, заснована су на застарелим чињеницама, бројним неаргументованим претпоставкама и изразито „навијачком" (често политизираном) ставу.

Могућност да Србија започне развој своје нуклеарне енергетике кроз регионалну сарадњу и делимично учешће у изградњи нуклеарне електране у Бугарској представља изврсно решење, а тренутак за започињање је вероватно најповољнији. Проценат учешћа је у складу са економским могућностима и омогућава постепено школовање потребних кадрова за неке будуће нуклеарне електране (у некаквој великој инвестицији изградње електране у Србији у будућности, економски моћније земље би „разграбиле" неколико комплетних гарнитура школованих кадрова, па би тај део инвестиције био много скупљи). Те електране могу бити грађене на неким местима у Србији, која се већ више од 30 година истражују, али и не морају бити грађене у Србији.

Нуклеарна енергетика тако би се уклопила у обиман енергетски систем, који је тренутно на најекономичнији начин повезан са Русијом и делимично са Немачком, Француском и Кином. Тренутно на светском тржишту, као алтернатива, постоје само француске нуклеарне електране, које су за нас и скупље и практично би могле да се плате само јако скупим кредитима, без готово икакве шансе да се отплате кроз некакву економску сарадњу у будућности. Нуклеарна енергија се појавила на сцени на ужасан начин и праћена је увек великом дозом политике, којом су све одлуке изразито обојене.

Mр Драгољуб Антић, истраживач у Институту Винча

објављено: 13/08/2010

http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Politicki-obojeno.sr.html

Треба ли србији нуклеарка – „Да” сигурној енергетској будућности

Треба ли србији нуклеарка – Марија Милетић

„Да" сигурној енергетској будућности

Годишње се у свету из термоелектрана директно у атмосферу испусти више од 25 милијарди тона штетних гасова

Наравно! Мој одговор је једностран, без дилеме, без скривених интереса, али ипак базиран на знању које сам до сада стекла. Надам се, када прочитате овaj и друге текстове о овој теми, да ћете и ви рећи „да" како цепању атома тако и сигурној енергетској будућности Србије.

Многима ће вероватно прво пасти на памет да Србији не треба нови извор енергије, да ми имамо неискоришћене речне потенцијале, да можемо да градимо ветропаркове, да у недоглед можемо да спаљујемо нискокалорични лигнит. Нажалост, реална ситуација у Србији је ипак мало другачија.

У састав електроенергетског система Србије тренутно спадају електране инсталисане снаге 8.355 MW (5.171 MW у термоелектранама на лигнит, 2.831 MW хидроелектране и 353 MW термоелектране-топлане на мазут и гас), и 1.235MW инсталисане снаге у термоелектранама на Косову и Метохији. Значи, лаички речено око 60 одсто електричне енергије добијамо из термоелектрана, а остатак из хидроелектрана. Резерве и енергетски ресурси Србије су веома неповољни: резерве квалитетних енергената (нафта, гас) чине мање од један одсто укупних резерви Србије док преосталих 99 процената чини претежно лигнит веома ниског квалитета.

Да бисмо уопште имали представу каквом снагом располаже нуклеарка у односу на термоелектрану навешћу неколико бројева:

– Из једног килограма угља може се произвести 3 kWh, док из једног килограма уранијума можемо да добијемо чак 350.000 kWh.

– Термоелектрана снаге 1.000 MW годишње сагори четири милиона тона лигнита, а нуклеарна електрана само 35 тона обогаћеног уранијума (који након употребе може да се преради и поново користи).

– Годишње се у свету директно у атмосферу испусти више од 25 милијарди тона штетних гасова (сумпор-диоксид, SO₂, угљен-диоксид, CO₂, честице прашине итд.) из термоелектрана, док се отпад из нуклеарних електрана (око 12.000 тона годишње) брижно складишти и даноноћно чува и прати.

– У случају прераде отпада из нуклеарних електрана (што је техника већ проверена и верификована), само четири одсто од 12.000 тона отпада из нуклеарки стварно би чинило отпад, док би осталих 96 процената био уранијум и торијум који се могу рециклирати и поново користити у нуклеарним електранама.

Могуће је да вас ове информације нису навеле да се замислите па стога и даље верујете да Србија има друге изворе енергије осим термоелектрана. Покушаћу зато да сагледам ситуацију из друге перспективе. Речни токови Србије су искоришћени максимално, па се у будућности могу градити само мале хидроелектране снаге до 10 MW. Ветрењаче представљају зелени извор енергије, али као главни проблем наводи се пре свега несигурност у производњи енергије (ветар час дува, час не), затим цена градње с обзиром на то да једна ветрењача има снагу до 1 MW, па би у замену за један нуклеарни реактор било потребно изградити чак 1.000 ветрењача! Сунчева енергија може у Србији да буде довољна само за домаћинства појединачно али никако за целу државу (а постоји и ризик да у јесен и зиму сунце неће сијати, па шта ћемо онда?)

Када се сви бројеви саберу и одузму, Србији неминовно треба (или ће требати) нови извор енергије, па се сарадња у области нуклеарне технологије јавља као реална и практично једина могућност коју имамо. Истина је да Србија нема средства да сама изгради нуклеарну електрану, а упоредо се у протеклих 20 година десио велики одлив стручњака из области нуклеарне технике из земље, зато се као реално решење јавља управо сарадња са суседним државама. С обзиром на то да Бугарска планира изградњу једне такве нуклеарке било би, како за наше стручњаке (којих је у Србији мало), тако и за младе истраживаче, корисно да се укључе у пројекат таквих размера.

Једно од главних питања када се отвара дискусија на тему „Нуклеарка у Србији" јесте, пре свега, мораторијум на градњу нуклеарних централа, али, сложићете се, уколико желимо да градимо нуклеарку, нећемо је градити ни сутра ни прексутра, значи потребно је пре свега планирати едукацију младих људи и на факултетима отворити одсеке за нуклеарну технику како бисмо пре свега образовали стручњаке у том сектору. Неизоставно је формирање одговарајућег независног регулаторног тела које ће пратити и контролисати истраживаче реактора и нуклеарне централе у земљи, пратити утицаје на животну средину и бринути о заштити од јонизујућег зрачења и нуклеарној безбедности, управљање истрошеним горивом и менаџмент радиоактивног отпада итд.

Ако бисмо се укључили у изградњу „Белене" електране у Бугарској, и ако би се испоставило да је струја коју произведе електрана вишак у односу на наше домаће потребе и потрошњу, могла би се једноставно продати по скупљој цени и држава би само тако зарадила више милиона евра годишње.

*Студент докторских студија на Чешком техничком универзитету,

Факултет за нуклеарну физику и физички инжењеринг

Марија Милетић

објављено: 09/08/2010

.

http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Da-sigurnoj-energetskoj-buducnosti.sr.html

Ренесанса нуклеарне енергетике

Треба ли србији нуклеарка – Јасмина Вујић

Ренесанса нуклеарне енергетике

У овом моменту Кина гради 20 нуклеарки (преко 20.000 MW) и у следеће две године планира да започне градњу још десет нуклеарки. – Ако се плашимо глобалног загревања – одговор су нуклеарке

Јефтина и приступачна електрична енергија је један од основних стубова одрживог развоја сваког друштва. На томе се заснива економски просперитет једне државе, развој њене привреде и пољопривреде, науке и образовања, и то директно утиче на стандард становништва, националну сигурност и независност и политичку стабилност.

Оне земље које су успеле да усвоје дугорочне планове за развој свог енергетског сектора, обезбеде кроз законе континуирано буџетско издвајање у одржавање постојећих и изградњу нових капацитета, и то кроз уску сарадњу државног и приватног сектора, данас су просперитетне и стабилне. Њима је приоритет национална сигурност и енергетска независност, те улажу у изградњу нуклеарних електрана. Примери су Француска (са око 80 одсто удела нуклеарки), Швајцарска и Јужна Кореја (око 40 одсто), и Јапан (30 процената), а великим корацима им се приближавају Кина, Индија и Русија, које сматрају да не постоји ефикаснији и јефтинији начин да се замени угаљ.

Средином седамдесетих, веома погођена нафтним ембаргом, Француска је донела одлуку да крене у изградњу нуклеарки. За двадесетак година Француска је успела да повећа удео нуклеарки са 10 на 80 одсто (тренутно ради 58 реактора са 63.000 MW инсталиране снаге)! Данас Француска наставља са изградњом нуклеарки, и извози вишкове струје у скоро све европске земље. Француска такође прерађује истрошено гориво које делимично рециклира, и 2006. године је усвојила закон којим регулише дугорочно улагање у технологије прераде и одлагања истрошеног горива, укључујући изградњу брзих реактора и затварање горивног циклуса.

Убрзани економски развој Кине довео је до скоро експоненцијалног пораста њене енергетске потражње, што је уз огромну зависност од угља и страховит пораст загађења довело ову многољудну земљу у незавидну ситуацију. Кина је слично Француској донела пре неколико година свесну одлуку да крене у експоненцијално улагање у нуклеарну енергетику. Само пре две године удео нуклеарки је био мањи од два процента (76 одсто угаљ и 22 одсто вода), са око 9.000 MW инсталиране снаге. У овом моменту Кина гради 20 нуклеарки (преко 20.000 MW) и у следеће две године планира да започне градњу још десет нуклеарки. До 2020. Кина планира да повећа удео нуклеарки на четири до шест одсто, тј. да дода још 40–60 GW! Земље Блиског истока су такође веома заинтересоване за изградњу нуклеарки, јер су схватиле да тиме штеде своје ограничене резерве нафте и гаса.

Супротан пример су свакако САД. После убрзане изградње нуклеарки током седамдесетих и осамдесетих, када је изграђена већина од 104 нуклеарке које и сада перфектно раде (преко 110.000 МW), САД нису саградиле ниједну нову нуклеарку. Наравно, томе је допринела и хаварија на нуклеарној електрани „Три миље Исланд" која се десила 1979. године (без цурења зрачења и повреда радника), али је више томе допринело политичарење и пласирање нетачних информација у јавност. Данас је удео нуклеарки у САД 20 одсто, док је удео термоелектрана и даље јако велики – 50 процената. САД немају дугорочни план енергетског развоја, јер је свака нова влада или кретала од почетка или усвајала супротан правац развоја од претходне владе. Да би спречили ову неразумну политику, директори десет најзначајнијих националних лабораторија (представљајући више од 50.000 врхунских истраживача) пред изборе 2008. године написали су препоруку будућој влади у вези с енергетиком. Они су нагласили да је одрживу енергетску будућност најбоље остварити преко стратегијског државно-приватног партнерства које ће омогућити енергетску независност и еколошко оздрављење кроз пораст удела нуклеарне енергетике. Такође су нагласили да се мора убрзано улагати у „људски фактор", тј. у образовање нових генерација нуклеарних стручњака.

Ако се плашимо глобалног загревања – одговор су нуклеарке које не емитују штетне гасове, и могу ефикасно да замене термоелектране. У САД нуклеарке производе јефтинију струју од термоелектрана, а 10 до 20 пута јефтинију од соларних ћелија. Заборављају се још два битна фактора. Енергетска густина нуклеарног горива је фантастичних милион пута већа од енергетске густине угља! Један килограм нуклеарног горива је енергетски еквивалентан са 30.000 килограма угља, односно 4.000 ветрењача или 70 квадратних километара соларних ћелија. Нуклеарке производе изузетно малу количину истрошеног горива – око 20 тона годишње по нуклеарки, или око једног кубног метара. Друго, нуклеарке могу да раде без прекида годинама, не смета им ветар, зима, суша, тама (фактор капацитета нуклеарки је преко 90 одсто, термоелектрана 73, хидроелектрана 29, ветрењача 27, соларних ћелија 20 процената). Будући да струја мора да се троши чим се произведе, веома је тешко укључити ветрењаче и соларне ћелије у глобалну мрежу, због непредвидивости њиховог рада. Мада су почетне инвестиције у изградњу нуклеарки релативно високе, цена горива представља веома мали удео. Најновије модуларне технологије омогућавају брзу изградњу за мање од четири године. Веома су популарни и реактори мале снаге (испод 150 МW), који су преносиви и далеко јефтинији.

Свакако подржавам убрзани развој алтернативних енергетских извора. Али проћи ће још доста времена пре него што ови извори постану компетитивни и пређу два одсто у енергетском уделу у већини земаља. Тренутно једино богате земље могу то себи да приуште (Данска и Немачка граде ветрењаче, али уз огромне државне дотације).

Укратко, Србија нема пуно избора и не може себи да дозволи луксуз да улаже у енергетске капацитете чија је производна цена струје висока. Неопходно је да се што пре крене у ремонт и редовно одржавање постојећих термоелектрана и хидроелектрана. Уколико се жели очувати животна средина и спречити даље загађивање ваздуха и плодног земљишта, не треба градити нове термоелектране. Приоритет би требало да буде регионална и међународна сарадња на изградњи нових хидроелектрана и заједничко учешће у изградњи нуклеарних електрана са Бугарском и осталим суседима.

*Редовни професор и декан (2005–2009) на Факултету за нуклеарну технику Калифорнијског универзитета и оснивач Нуклеарног истраживачког центра у Берклију, дипломирала и магистрирала на Електротехничком факултету у Београду, магистрирала и докторирала из области нуклеарних наука на Мичигенском универзитету у Ан Арбору, САД

Јасмина Вујић

објављено: 06/08/2010

 

http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Renesansa-nuklearne-energetike.sr.html

SRPSKO-KINESKA GRADNJA NUKLEARNE ELEKTRANE

SRPSKO-KINESKA GRADNJA NUKLEARNE ELEKTRANE

utorak, 27 jul 2010 13:54 Jelica PUTNIKOVIĆ

 

Srbija bi kroz kredite od kineskih banaka mogla obezbediti učešće od čak 25 odsto u izgradnji bugarske nuklearne elektrane Belene, što ekonomisti smatraju za vrlo riskantan zajam jer se može dogoditi da vrednost juana značajno poraste.


Predstavnici Kineske razvojne banke (CDB) potvrdili su juče u Beogradu da su zainteresovani da komercijalnim kreditima u juanima finasiraju razvoj infrastrukture i međudržavne projekte Srbije i Kine, pre svega učešće Srbije u izgradnji nuklearne elektrane Belene u Bugarskoj, ali i druge energetske projekte, poput revitalizacije postojećih i izgradnje novih termokapaciteta u Kostolcu, o čemu se već vode pregovori i sa kineskom Eksim bankom.

Doduše, još nema precizno definisanog budućeg udela Srbije u izgradnji bugarske nuklerane elektrane Belane. Prof. dr Petar Škundrić, ministar rudarstva i energetike u Vladi Srbije, kaže za Balkanmagazin da bi nosilac posla mogla biti Elektroprivreda Srbije, koja je kao javno preduzeće pod direktnim ingerencijama Vlade Srbije.

„Nismo licitirali oko procenta našeg učešća. Bio bih prezadovoljan da Srbija ima finansijske mogućnosti i da u NE Belane učestvuje sa udelom od 25 odsto", otkriva Škundrić napominjući da je „dijapazon našeg učešća širok i da je ovaj projekat mnogo složeniji nego što se u prvi mah moglo videti".

SLEDE NOVI PREGOVORI Gao Jian, viceguverner CDB, je posle jučerašnjih pregovora sa ministrom Škundrićem rekao: "Razgovarali smo o tom projektu u Bugarskoj. Zainteresovani smo i postoji određeni napredak. CDB banka je, pored investicija u energetski sektor Srbije, zainteresovana i za finasiranje razvoja infastrukure i međudržavnih projekata Srbije i Kine."

"Banka bi želela na tržišnim principima da ostvari saradnju sa Srbijom i njenom Vladom. Bez obzora što se radi o saradnji na tržišnim principima, naši razgovori i želja za saradnjom sadrže i jednu jaku primesu političke volje", rekao je Jian i najavio da će u sledećim razgovorima biti precizirani projekti u koje će se ulagati.

CDB banka, inače, ima sopstveni kapital od 650 milijardi dolara. Tokom proteklih godinu dana je izvan Kine investirala više od 100 milijardi.

Dok Gao Jian naglašava "da je razgovarano i o kreditima u juanima", minister Škundrić napominje da bi se projekti finasirali komercijalnim kreditima CDB banke, "ali pod uslovima koji su povoljniji od većine banaka i ponuda koju je srpski energetski sektor dobijao".

Škunrić ističe da je reč o najpovoljnijim finansijskim aranžmanima i projektima za koje bi bile zainteresovane Srbija, kompanije iz Kine i CDB banka.

Zagovarajući učešće Srbije u izgradnji NE Belene, Škundrić kaže da je u Vladi Srbije ocenjeno „da je to moguć projekat. Bilo bi i poželjno i korisno da Srbija ubuduće raspolaže sa energetskim kapacitetima u nuklearnim centralama, pogotovo što mi u ovom momentu imamo zabranu za izgradnju nuklearki. Dobro je što ovaj projekat za nekoliko godina, realno, može da bude završen. Nije uslovljen procenat našeg učešća u NE Belane. Vlada Srbije treba o tome uskoro da donese odluku."

Kao prednost Škundrić navodi da bi na ime ulaganja u izgradnju NE Belene Srbija dobila čistu i jeftinu energiju. 

„Uz to, naši stručnjaci bi mogli da se, na konkretnom projektu, osposobljavaju za rad i rukovođenje na nukleranim elektranama. Srbija bi takođe dobila uvažavanje i poštovanje međunarodne zajednice, koja bi cenila da smo partneri u projektu evropskog značaja", kaže Škundrić.

BANKARSKO–POLITIČKA PODRŠKA Kako će se ovi energetsko–finansijski aranžmani odvijati, biće jasnije posle novih pregovora. Škundrić najavljuje da će do kraja godine biti održan još jedan sastanak sa predstavnicima CDB. 

Jian je ukazao da kineski partneri dobro poznaju tehnologiju koja se odnosi na proizvodnju struje, s obzirom da je u Kini u poslednje vreme došlo do velikog porasta proizvodnje električne energije.

Svakako nije za zanemarivanje ni politička dimenzija ove saradnje. Viceguverner CDB banke Gao Jian je istakao da su odnosi Kine i Srbije jako dugo prijateljski i ocenio da bi CDB zajedno sa kineskom vladom trebalo da pomogne Srbiji da se oporavi od ekonomske krize. 

"Želja sa saradnjom sadrži i jaku primesu političke volje", istakao je Jian a ambadsador Kine u Srbiji Vei Đinghua juče je podsetio da je prošle godine tokom posete srpskog predsednika Borisa Tadića Pekingu uspostavljeno strateško partnersko Kine i Srbije, a da je u julu predsednik Svekineskog narodnog kongresa posetio Beograd. 

"Viceguvernera CDB Gao Jian došao je da bi se konretizovalao strateško partnestvo Srbije i Kine i realizovalo ono što su dogovorila dva rukovodstva", rekao je ambasador.

UPOZORENJE EKONOMISTA Domaći stručnjaci, ipak, ne veruju u altruističke porive kineskih političara i bankara. Ekonomista Milan Kovačević smatra da je uzimanje kredita u juanima na komercijalnoj osnovi, pa još za izgradnju nuklearke u inostranstvu "prilično nerazumno".

"Već dugo su u svetu aktuelni pritisci na Kinu da poveća vrednost juana. Bilo bi za Srbiju vrlo rizično zaduživati se u toj valuti jer se može dogoditi da vrednost juana značajno poraste u odnosu na druge valute. Uz to, Srbija malo izvozi u Kinu, a taj iznos nije obračunat u juanima. Samo uzimanje kredita za izgradnju nuklearke može se pokazati kao skup poduhvat. To je kockanje sa parama poreskih obveznika", napominje Kovačević ističući da, lično, nije protiv ulaganja u nuklearke.Tvrdeći da se on lično zalaže za ukidanje moratorijuma na izgradnju nukleraki u Srbiji, Kovačević podseća: "Mi ništa ne znamo o nuklearkama. Mi smo sa znanjem, kadrovima i obrazovanjem u ovom sektoru siromašni. Institut Vinču smo zapustili. Treba učiti. Jer onaj ko ne zna najpre će ući u nešto što se potom može pokazati prevelika obaveza."


Balkanmagazin.com

http://standard.rs/vesti/37-ekonomija/5045-srpsko-kineska-gradnja-nuklearne-elektrane-.html

Научни радник

Жељка Бутуровић

 

Научни радник

 

 

И заиста – шта зна о науци неко ко се целог живота бавио науком?

 

Ентузијазам који министар за науку и технолошки развој Божидар Ђелић има за унапређење српске науке тешко да има равног. Мањак министровог знања и искуства ту није препрека, сматра, јер је ,,наука данас толико напредовала да нико не може претендовати на компетентност мимо своје уске научне дисциплине" (Интервју Б92, 19. јул 2010).

 

И заиста – шта зна о науци неко ко се целог живота бавио науком? То је ипак увек била само нека конкретна наука, заправо, ,,уска научна дисциплина", како је министар приметио. О науци као таквој и најпродуктивнији научник заправо не зна ништа, и због тога је најбоље да се крупне одлуке препусте искусним јавним радницима и визионарима опште праксе.

 

Међутим, чињенице показују да релевантно знање и искуство, иако није довољан итекако јесте потребан услов за доношење ваљаних судова и одлука.

Заправо, стиче се утисак да министар науке не прави јасну разлику између озбиљног научног рада и знања и играња лабораторијском опремом или експонатима из природњачког музеја.

 

Примера ради, министар чврсто верује да научног прогреса и добре науке нема док наука не постане популарна у широким народним масама. Тако то раде у развијеним земљама попут Финске и САД, тврди министар, где ,,видимо да су наука и технолошке иновације централна тема дискусија не само у уским круговима већ и на телевизији, у новинама, и у породицама. Наука мора да постане „mainstream".

 

А део кривице за то што се и насрпским пијацама и уаутобусима не дискутује, као нпр. у Финској, о квазарима или функцији хипокампуса, вероватно је у школи. Јер, ,,када загребете дубље испод површине видите да се у предшколском и основном образовању науци не приступа на интерактиван, већ веома традиционалан начин. Зато се мора порадити на томе да школа не угаси природну радозналост деце за свет који нас окружује".

 

Али то што се деца интересујуза свет који нас окружује не значи да се интересујуза научно знање, које представља екстремно сложену и неприступачну интерпретацију тог света. Разводњавање научних програма у циљу мотивације је врло ограниченог домета јер је сама природа научног знања таква да ће увек само мали број људи моћи и хтети да га савлада.

Срећом, историјско искуство показује да је и то више него довољно. Велики научни прогрес у 19. веку десио се упркос масовној неписмености. А и дан-данас, преко 50 одстоАмериканаца не верује у еволуцију, па то САД ипак не спречава да буду међу лидерима у генетици и еволуционој биологији.

 

Традиционално изучавање науке у Србији имало је својих мањкавости, али је макар производило техничкипотковане стручњаке који су могли да држе корак са оштром међународном конкуренцијом. Претварање наставе науке у забаву може само да успори напредак оно мало деце са одговарајућим предиспозицијама, док ће остали од науке ионако побећи први пут кад схвате шта све треба да схвате и науче.

 

У складу са својим доживљајем науке, министар Ђелић обећава озбиљна улагања у Центар за промоцију науке (преко десет милиона евра, према неким

вестима) и његове ,,мобилне јединице" које ће (а све ово у време паметних телефона и Интернета), по селима и градовима да разносе вести о најновијим научним достигнућима. Паралелно с тим, у општинама и градовима се ужурбано идентификују особе ,,које ће бити задужене да у тој локалној заједници промовишу економију знања".

 

Дакле, креира се још једна привилегована класа разних координатора, организатора и менаџера, који не само да нису научници, већ са својим стратегијама и плановима најчешће представљају директну препреку научној слободи и аутономији. Неједан научник је искусио главобоље које стварају бесконачни слојеви надмене администрације на мисији креирања привида корисности и рада.

 

Циник би можда приметио да све ово и нема много везе са науком, већпредставља најобичнији покушај увећања сопственог бирократског феуда.

Јавне трагове министрове вере у значај науке пре 2008. свакако није лако наћи.

 

А шта је са резултатима анкете на коју се министар позива да је показала да је две трећине научника задовољно спроведеним реформама? Па ништа, није научна. Анкета није извршена на случајном узорку научника, већ на учесницима скупа „Научна заједница за будућност Србије" где је, од очекиваних 3.500, њу попунило мање од 800 научника.

 

Доктор психологије, магистар статистике

 

Жељка Бутуровић

 

објављено: 21.07.2010.

 

 

 

http://www.politika.rs/pogledi/Zeljka-Buturovic/Naucni-radnik.sr.html

 

 

БИОГРАФИЈА

 

 

Description: Жељка Бутуровић

 

Жељка Бутуровић је дипломирала електротехнику на ЕТФ-у у Београду и психологију и статистику на универзитету Карнеги Мелон у Питсбургу. На Харварду је магистрирала статистику а на Колумбији магистрирала и докторирала психологију. Радила је за универизитет Колумбија и Zogby International а пише за Политику, Б92, НСПМ и Тржишно решење.

 

Остале колумне аутора

<http://www.politika.rs/pogledi/Zeljka-Buturovic/index.1.sr.html>

 

КОМЕНТАРИ:

 

Научни радник

objektivno o | 20.07.2010. 22:11

 

Kakva je svrha ulaganja u popularizaciju nauke ako ne postoje resursi za naucna istrazivanja i privreda kojoj su takva istrazivanja potrebna.

Jedino jacanje privrede i prelazak sa trange frange ekonomije na prave vrednosti moze da donese neku promenu. Hvala na odlicnom clanku, mada veoma blagom obzirom na povod i objektivne okolnosti.

 

Нина Нинић | 20.07.2010. 22:28

 

Пошто се министар за науку никада није бавио науком, он не разуме да постоји разлика измећу бављења популаризацијом науке и бављења науком. Он не разуме разлику измећу "научног рада" и "рада о науци". Он не разуме да се стратегија научно—истраживачког рада не може правити без претходно направљене стратегије привредног развоја, без направљених приоритета државног развоја. Наука не може да се развија ни на небу ни на земљи, невезана за остале гране друштвеног и привредног развоја. Примењене науке се не могу развијати ако то не користи директно или индиректно привреди (индустрији, пољопривреди,..) једне земље, а примењене науке не могу без базичних наука. Мале земље због ограничених могућности, морају врло пажљиво да бирају у које стратегијске области ће да улажу. Говорити о нано технологији у Србији је бацање и оно мало стредстава које минисар позајмљује из иностранства. Одрживи развој науке није у узимању дуговима.

 

V K | 20.07.2010. 22:44

 

Zeljka, tvoj sam fan!

 

jovana radovanovic | 20.07.2010. 22:49

 

svaka cast za ovaj clanak! veoma zanimljivo glediste, vredi procitati.

 

Milorad Kurajica | 21.07.2010. 00:38

 

Ljudi car je go !

 

Nada Katić | 21.07.2010. 01:36

 

Sjajan tekst od pravog naučnika! Valjanim argumentima potkrepljuje tezu o zloupotrebi priče o nauci u marketinške i dnevnopolitičke svrhe od strane ministra nauke.Podsetimo samo da se poslednjih 20 godina u naučno-istraživački rad ovde nije izdvajalo više od 0,3% GDP. U zemljama EU, gde se školovao naš cenjeni ministar, to se kreće od 3-7%. Srbiju je predsednik nedavno nazvao "naučnu zvezdu u usponu" (ako su mediji tačno preneli). Nova birokratija za koju se ministar zalaže sigurno će umanjiti i sjaj i uspon te zvezde.

 

Nenad B. | 21.07.2010. 02:19

 

Mozda bi g. Djelicu mogli ukazati na primer naucnika i profesora sa Columbia univerziteta, Eric Kandel-a, koji je pre nego sto je dobio Nobelovu nagradu za medicinu, u svojim harvardskim mladalackim danima proucavao istoriju i literaturu. Njegov siroki duh i zalaganje za interdisciplinarnost u pristupu naucnim problemima su ga nacinili ikonom i kompetentnim za mnogo siri niz pitanja nego sto je to usko polje neuronauke kojom se jos uvek aktivno bavi u svojoj osamdeset i drugoj godini. Ministru Djielicu bi smo mogli dalje preporuciti, da umesto sirenja birokratije, sledi put svog kolege ekonomiste sa Yale univerziteta, David Swensen-a, koji je u periodu od 1985 do 2009, uvecao finansijsku imovinu univerziteta sa jedne milijarde dolara na dvadeset i dve i tako omogucio dva miliona dolara po studentu. Time bi, ne samo dokazao da je kompetentan u oblasti za koju se skolovao, nego bi uvecao prosperitet nasih univerziteta kao niko pre njega.

 

Slavisa Borovic | 21.07.2010. 08:11

 

Bolno i istinito.

Birokratizacija je najbolja "privredna" grana u Srbiji. Sve ideje iz političkog miljea vode ka parazitskoj strukturi koja mediokritetski dotuče i ono malo preostalog što valja u duhu naprednog dela populacije.

Suvišno je autora obasipati komplimentima, kad je ovo "slamka među vihorove" našeg vremena, gde ne postoji front akademske elite koji će očuvati sistem vrednosti u svom okruženju.

 

Pavle I. Premovic | 21.07.2010. 08:28

 

Nema sumnje da g-din Djelic nema kvalifikacije niti iskustva za ministra za nauku u jadnoj i bednoj Srbijici a i, koliko je meni poznato, nema bas ni mnogo vremena za tu vrstu delatnosti baveci se drugim znacajnijim drzavnim poslovima. Imam utisak da se u toj svojoj ministarskoj aktivnosti pre oslanja mnogo na svoje savetnike i u njima "lezi zec" koje treba detaljno istraziti. Sto se tice nauke navedene Srbijice treba reci istinu da ona je onakva kakva je i ta jadna i bedna drzavica jos uvek nedemokratska i podlozna svemu svacemu. Recimo, u jadnoj i bednoj Srbijici ima "tusta i tma" redovnih profesora univerziteta koji nisu objavili nijedan naucni rad u nekom, iz svoje oblasti, znacajnijem medjunarodnom casopisu, a oni treba da budu nosioci srpske nauke. To vam je kao da imate nekog seljaka koji nije obradjivao svoje njive zadnjih dvadesetak godina!

Ili decenijama su razna ministarstva finansirala projekte za dobijanje nafte iz Aleksinackog skriljca a nafte "ni od korova".

 

Ceda Bradic | 21.07.2010. 09:50

 

ZB-1: ,,наука данас толико напредовала да нико не може претендовати на компетентност мимо своје уске научне дисциплине" CB-1: Nauka ili "alhemija"? ZB-2: заправо, ,,уска научна дисциплина", CB-2: Razumna klasifikacija cinjenica,Sv vl Nikolaj. ZB-3:О науци као таквој и најпродуктивнији научник заправо не зна ништа, и због тога је најбоље да се крупне одлуке препусте искусним јавним радницима и визионарима опште праксе. CB-3:

"tipican primer" Hirosima i Nagasaki. (kombinacija "al'hemicara" i "vizionara opste prakse"). "Divno resenje" :).

 

Ceda Bradic | 21.07.2010. 09:53

 

ZB-4:А део кривице за то што се и насрпским пијацама и уаутобусима не дискутује, као нпр. у Финској, о квазарима или функцији хипокампуса, вероватно је у школи. CB-4:Covek funkcionise tako sto: postoji: pokretacki motiv (u rasponu od instinkta gladi-tipicno za zivotinje, pa do ljubavi-kompletno okruzenje). Shodno tome, razum razdvaja sta je sta (aktivnsot u rasponu od bezumlja do dobrotoljublja, dobrocinstva). Shodno tome, covek u realnosti radi ili ne radi. Po rezultatu (u realnosti) toga,sta je uradio,stanje svesti razvija, ili, ako je greska nenamerna, vrsi se korekcija (i to vodi u +razvoj stanja svesti). Rasprava o kvazarima i sl, nije verifikacja URADJENOG, pa provereno u realnosti, nego je "provereno" (+/-) imaginacijom drugog coveka. Potvrda proizvodi :afirmaciju "zajednickog egoizma" ("mi smo u pravu" jednoumlje), Neslaganje daje "jalovu raspravu"-sve do bilo kog oblika konflikta ("sukob dva egoizma")..npr moji komentari :) CB.

 

Radomir Popović | 21.07.2010. 09:55

 

ODLIČAN ČLANAK!

 

Ceda Bradic | 21.07.2010. 09:57

 

ZB-5: А део кривице за то што се и насрпским пијацама и уаутобусима не дискутује, (..) Зато се мора порадити на томе да школа не угаси природну радозналост деце за свет који нас окружује".CB-5: ovo protivreci samo-sebi (primer "al'hemije;). Rasprava o kvazarma NIJE svet koji nas okruzuje-nas svet nam je dostupan jednovremeno svim culima.

Ako se ovo ne uoci, izjava je "kvazarno-tacna"- "generator alhemije" i "alhemicara". ZB-6:Јавне трагове министрове вере у значај науке пре 2008.

свакако није лако наћи. CB-6: sopstvena VERA (samo_uveravanje) Verzija fenomena t-4 (t-4 se odnosi na "verifikaciju"

u razgovoru istih, "jednoumlje bez osnova"). Ovde je "verzija"

SAMO-uveravanje" Kao u t-4, ova vrsta poremecaja, ne moze da se identifikuje, jer je nemoguca provera u realnsoti (apstraktan stav,koji ne znaci nista jer nastaje samo_uveravanjm).To se ne osporava niti potvrdjuje (nemoguca je odrednica u odnosu na nista) ZB-7:Па ништа, није научна. CB:-7:Tacno. Argumentacija u predhodnom.

 

Јован Илић | 21.07.2010. 10:00

 

Шта ли се ово са нама догађа. Један министаркаже: не требају нама кадрови са само сувим знањем већ они који имају још неке квалитете, погледе.

Други, у овој причи, на необичан начин пропагира науку. Елементарно је питање које је пре неки дан поставила једна девојка у уличној анкети:уписала сам технологију али је питање да ли ћу и кад ћу, наравно кад завршим факултет, моћи да пласирам односно материјализујем освојено знање. Наравно тамлада девојка при томе је на уму имала садшње стање у земљи, где привреде годово и да нема. Одличан је ово текст. Хвала ауторки Жељки!

 

pero čvoruga | 21.07.2010. 10:02

 

Bravo Željka! Tako Vam je to - kada o nauci počnu da govore ljudi opšteg profila. Đelića sad da neko stavi za direktora CERNA, on bi odmah imao ideju kako da unapredi i ubrza stvaranje "crne rupe"!

 

Ceda Bradic | 21.07.2010. 10:03

 

ZB-8:Анкета није извршена на случајном узорку (..) CB-8: Ponovo se vracamo na prvi komentar (t-3), a onda ponovo citamo sjajan tekst " Uocava se ogromna opasnost od deformacije nauke ("otklizavanje" u "alhemiju").U tom smislu je i direktna optuznica protiv Ministra-ne za negativne namere (cenim da su namere najbolje mguce, ali oslonjene na "alhemiju"). Nije svestan jedne "anomalije" u finansijama (relnost - tu vrsimo proveru i poptrebi korekciju),, pa sada postoji ogromna opasnsot,da to prenese (nenamerno)i u sferu apstrakcije (kompletna anarhja realnost+ apstrakcija)."Optuznica"

ima svrhu da :1-uoci fenomen monetarna destrukcija 2-inicijativa: kako monetarnu destrukciju PREOBRAZITI U NAPREDAK. Moguce je, jer SISTEM PLASMANA KREDITNOG NOVCA NIJE KOMPLETAN pa izaziva destrukciju.Treba da se doradi, kompletira i dobicemo napredak. Ovako idemo u kompletan sunovrat ("alhemija" dobja kvazi-verifikaciju u kvazi-realnsoti).Analogno vazi i za deformacije u crkvi (raskol->ekumenizam).CB.

 

Vladimir Glišin | 21.07.2010. 10:41

 

Ja se potpisujem punim imenom i prezimenom. Koleginica Željka je više nego uzdržana. Medjutim, da dodam nešto što stvarno predstavlja leglo intelektualnog beščašća u ministarstvu za nauku Srbije. Naime, od strane ministra Djelića (potpisao premijer Cvetković) imenovani su novi članovi upravnih odbora u naučnim institutima. Pogodite po kome ključu? Dva predstavnika iz DSa, jedan iz G17 i jedan iz SPSa! Bljak! Zato preporučujem mladima koji veruje u sebe a ne u lokalne političare, da što pre spakuju kofere i u beli svet. I u Tunguziji imaju veču šansu za pošteno bavljenje naukom! U jednom institutu napr. za predsednika Upravnog odbora imenovan je jedan bivši DS ministar koji će deo Instituta da privatizuje a onda pogodite ko če taj deo Instituta da otkupi? To je ujedno i kviz pitanje za čitaoce ove rubrike!